Инфо

(2. август 2018.)
Директорка шабачког позоришта Милена Миња Богавац

Позориште најмоћнија алатка еманципације

“Трудићемо се, да у наредном периоду, Шабачко позориште постане препознатиљиво по храбром схватању у корак са најмодернијим тенденцијама европског театра. Основаћемо Омладински клуб, јер младе видим као супер-хероје спремне да промене свет”
Позориште најмоћнија  алатка еманципације
Милена Миња Богавац од недавно је на челу Шабачког позоришта. За “Глас Подриња” Миња говори о досадашњим утисцима, будућим плановима и раду са шабачким ансамблом.
Како изгледа бити на челу институције као што је позориште, с обзиром на то да сте стручни и особа из бранше, али сада руководите целокупном организацијом и бавите се питањима која нису везана само за представе?
Оно што ме је највише бринуло јесу законско-административни оквири функционисања институције, као и финансијско-рачуноводствени послови. У професионалном позоришту, радим већ осамнаест година, па иако нисам самостално правила буџете, непрекидно сам се консултовала са продуцентима и пуно тога научила, кроз рад. Тек сада видим колико је драгоцено моје осамнаестогодишње искуство рада у организацији и управом одбору Битефа, али и мој рад на независној сцени, где никад немате ту привилегију да будете само уметник. Као радница у култури, ви данас морате да овладате организационо-продукционим вештинама, јер без тога никада нећете доћи у прилику да се бавите својом уметношћу. Сем тога, ја сам и редитељка и драмска педагошкиња. Радила сам као наставница у уметничкој средњој школи, и та су ме искуства научила лидерским вештинама: не бојим се да будем одговорна за цео тим. По природи сам тимска играчица – много полажем на сарадњу, и зато је позориште моја “идеална средина”. Оно је увек колективни чин. Не само када су у питању предстве, већ и када је у питању организација. У Шабачком сам одмах нашла одличне сараднице, а пуно ми значи и подршка претходних управника. Зорана Карајића и Александара Станковића, отворени су за све врсте саветовања, па се полако ослобађам страха од “фаталне грешке”. Такође, мислим да могу да имам пуно поверење у Радивоја Костадиновића, техничког руководиоца Шабачког позоришта. Кад је у питању техника, безбедност и све што се тиче неке врсте “домаћинских” послова у позоришту, Раша је прави геније. Зна како дише ова зграда и дише заједно с њом.

Да ли сте размишљали о новом репертоару? Можемо ли да очекујемо неке новине и какве ће оне бити?
Овде сам дошла да уведем новине и брига о новом репертоару, моја је најдража брига. Трудићемо се, да у наредном периоду, Шабачко позориште постане препознатиљиво по храбром хватању у корак са најмодернијим тенденцијама европског театра. Бавићемо се постдрамским изразом, процесним позориштем, документарним позориштем, позориштем заједнице, савременом драмом и врхунским позориштем за децу и младе. Када су у питању дечије и омладинске представе, нећемо правити никакве компромисе. Један од основних проблема позоришта у Србији је тужна чињеница да се на представе за децу и младе гледа са неком врстом ниподаштавања. То је огромна грешка, јер управо дечје позориште, јесте оно којим се дугорочно развија публика. Улагати у њих значи улагати у своју будућност. Желимо да наша мала публика гледа велике представе, прилагођене њиховом узрасту, али и да се позиционирамо као професионално позориште које посебан фокус ставља на децу и младе. Тема наредне сезоне биће ЛОКАЛПАТРИОТИЗАМ, што не значи да ћемо играти “завичајне комаде”, већ да ћемо ангажовати већи број локалних аутора и кроз нове продукције, али и низ пратећих програма, покушати да подсетимо Шапчане, да је ово позориште њихова кућа. Не кућа у коју су добродошли, већ кућа чији су домаћини! Адресираћемо локалну заједницу, директније него до сада; бићемо провокативни, храбри и отворени за дијалог. Причаћемо приче кључне за овај град, у нади да ће нас локална тематика, довести до универзалних увида о савременом свету, одговорности и слободи. Питање које ми ових дана сви постављају, гласи: хоће ли бити комедија на репертоару? Могу да обећам да ће бити много хумора, али да хумор никад неће бити баналан.
Шабачко позориште има своју редовну публику, али постоје и они који не посећују театар. Да ли имате план како да приближите и отворите позориште за публику различитих узраста и интересовања?
Водити позориште не значи само радити са ансамблом, већ континуирано радити са заједницом, са публиком, са целим градом. Шабац несумњиво воли своје позориште, али пати и од “синдома дуге везе”. Ова је љубав, да се тако романтично изразим, ушла у своју рутину. Потребно је да је освежимо, и ми се, као позориште, нећемо стидети да предузмемо иницијативу. Мишљења сам да су најважнија ствар нове представе. Али, да бисмо пронашли баш оне наслове и теме због којих ће се Шапчани поново заљубити у своје позориште, неопходно је да више и отвореније разговарамо. Зато ћемо покренути низ програма намењених заједници. Пре свега, у позоришту ћемо основати Омладински клуб. Биће то група одабраних, младих људи из Шапца, који ће у театру добити свој простор за неформалну едукацију и креативан рад. Биће наши главни сарадници, када је у питању промоција програма, али и када је у питању креирање репертоара. Сличне програме осмислићемо и за старије, као и за друге групе Шапчана, који су нам посебно важни. Родитељи, наставници, успешни предузентници и интелектуалци, представници невладиних организација и удружења грађана. Циљ нам је да проширимо круг пријатеља наше институције, како бисмо заједнички смишљали нове идеје и - из године у годину - били све млађи и енергичнији.
Могу ли млади да се едукују кроз театар и на тај начин изађу из стандардних оквира размишљања и издвоје се из масе?
То је једна од ствари у које највише верујем. Заправо, једна од ретких ствари у које сам потпуно сигурна. Позориште видим као најмоћнију алатку друштвене еманципације, а младе као супер-хероје спремне да промене свет, на боље. Дуги низ година, бавим се омладинским позориштем, радим представе са младима и за младе, па сам се више пута уверила да у позоришту нема важнијег посла од овог. Представе се праве и скидају са репертоара, али искуство оних који су их радили или гледали и разумели, заувек остаје у тим људима, у тој заједници. Основа позоришта је у игри, а знамо да је игра најозбиљна ствар: кроз њу се учимо како да разумемо свет. У том смислу, позориште је најсрећније и најбезбедније место за одрастање. Оно нас учи правилном дисању, држању, говору, ходу, учи нас критичком и проблемском мишљењу, развија наш осећај за тимски рад, нашу моћ запажања и спремност да се носимо са стресним ситуацијама. Оно јача најважнију људску особину, а то је емпатија. На тај начин, позориште нас чини бољим људима. Није довољно да га гледамо. Потребно је да учествујемо, а то је посебно важно када су млади људи у питању. Уколико у свом одрастању имате искуство рада на представи, није битно којом професијом ћете се сутра бавити, јер су вештине које позориште развија корисне у свакој области друштва. Такође, у позоришту одраста најбоља позоришна публика: она која зна шта жели, а шта не жели да гледа. Уверена сам да се ова знања преносе и на друге сфере живљења, па онај ко научи шта је то добра представа, сутра може да процени и шта је добра политика. Хоћу да кажем да је позориште место окупљања заједнице и да нас учећше у позоришном животу, чини одговорнијим грађанима и људима са више емпатије.
Колико Вам рад у позоришту даје слободу и помаже да искажете оно што можда не би било пожељно рећи на другом месту?
Слобода да говорим оно што мислим и о ономе како се осећам, најважнија је ствар у мом животу. И зато, могу без свега, али не и без позоришта. Оно једино даје оквир мојој потреби за слободом, тако што неке врсте племенитог егзибиционизма, претвара у поштен, друштвено корисан рад. Ако се у животу одабрали да се бавите уметношћу, ви сте, на неки начин, признали свету своју рањивост. Признали сте да вам је тешко да прихватите правила игре коју играју “одрасли”, да вас ствари на које најчешће не можете да утичете, доводе у стање кад једва излазите на крај са својим осећањима. Ако сте таква особа, ви сте потпуно изгубљени за савремени свет, али сте и потпуно пронађени у савременом театру. Ту све ваше “мане”, постају врлине, а ваша потреба да преиспитујете себе, свет и своје место у свету, постаје оно што се чак назива и талентом. Уместо да кукате над самим собом, одједном постајете онај који теши друге, поручујући им да нису сами и да су питања која их муче природна, нормална, логична и људска. Позориште је дисциплина која човеком говори о човечанству, и ако сте тај позоришни човек баш ви – за вас не постоји радно и слободно време. Све што радите повезано је са позориштем. Трудите се да схватите свет, да бисте га показали на сцени, и трудите се да схватите сцену, да бисте разумели свет. Ваш је задатак да копате по себи и свету, у потрази за најмрачнијим местима – јер, сав мрак нестаје, када се упале рефлектори. Добро позориште служи да осветли мракове друштва, јер друштво уме да реши само онај проблем који се види. Задатак позоришта је, дакле, да осветли мрачне стране света, не би ли свет могао да их сагледа, на прави начин.
Да ли су позоришта у Србији заиста на добром путу и куда иде театар?
У позоришту никад не постоји само један пут који је прави. Постоје многи путеви, али, је важно одабрати свој. Када говоримо о позоришту у Србији, мислим да је важно рећи да некуд иде. Годинама се чинило да тапка у месту, заглављено у традицију деветнаестог века, у лажни реализам, превазиђену глуму и драматургију. То се променило и све је јасније да српска репертоарска позоришта, храбрије искорачују из сцене-кутије у стварни свет и савремено друштво. Онај фамозни “четврти зид”, полако почиње да се руши и то је, за позориште, веома добра вест, јер једном када призна свој пораз у битки за илузију, позориште ће освојити простор чисте истине. Веома често говорим о томе да живимо у време када позориште и политика мењају стране. Позориште постаје политичније него икад, можда баш због тога што се политика свела на глуму и фикцију. Верујем да се добро позориште може правити било где и надам се да ће српска позоришта, у будућности, доказати да сам била у праву.
Да ли сте имали прилику раније да сарађујете са шабачким ансамблом и погледате неку од представа из шабачке продукције?
У Шабачком позоришту, радила сам само једну представу, и то пре пуних једанаест година. Била је то комедија “Трка с временом”, коју је режирала Бојана Лазић и био је то први пут да сам уопште дошла у Шабац. За мене, Шабац је један од оних градова, у које сам долазила искључиво због позоришта, на представе и састанке Заједнице професионалних позоришта Србије, с којом сам сарађивала као селекторка Фестивала “Јоаким Вујић”. Занимљиво је да и сада овај град откривам, кроз позориште. То сматрам привилегијом, јер верујем да је позориште највиталнија тачка једног града, његово срце и његов природни центар. Шабац има срећу да у свом срцу, чува одличан ансамбл, глумачки домети ове екипе нешто су о чему позоришна Србија говори с пуним поштовањем. То је најочигледније када су у питању представе Никите Миливојевића, Кокана Младеновића и Бојане Лазић, с којима је Шабачко увек имало фантастичну сарадњу. Њихове представе овде се играју годинама, а са фестивала и гостовања, враћају се са наградама и изврсним критикама. “Перикле” Никите Миливојевића је најдуховитија модерна поставка Шекспира, коју сам икад била у прилици да видим. “Рубиште” Кокана Младеновића је представа која разноси: удара у главу и стомак, па није чудно што се сматра једном од најуспешнијих продукција српских позоришта, из претходне сезоне. Легендарна “Ожалошћена породица” у режији Бојане Лазић, један је од најбољих доказа да је Нушић наш савременик: уколико се не трудите да га пацификујете, већ пођете од чињенице да су његови комади у своје време покретали најконтроверзије теме, добићете актулено позориште - смешно и страшно, у исто време. Шабачка “Ожалошћена породица” има све те квалитете. Гледала сам је два пута и једва чекам да је видим опет.

Лако бих могла да постанем Шапчанка
Изненађена сам тиме колико је лако заволети овај град! Ви који овде живите, неке ствари подразумевате. Изгледају вам “нормално”, иако су за остатак Србије потпуно невероватне. На пример, чињеница да имате слободне медије, или да сте у стању да на место директорке позоришта, доведете особу чија је једина препорука њен позоришни рад. Па, ја сам мислила да се такво место нуди искључиво рођацима или страначким друговима! Потпуно ми је фасцинантна пракса укључивања грађана у одлуке везане за финансирање инфраструктурних пројеката, а да не помињем фабрику за пречишћавање отпадних вода или вашу свест о значају улагања у културу. Имам утисак да сам дошла у неки дистрикт, где ствари функционишу потпуно другачије него у остатку Србије. Град је веома жив. Иза сваког угла намигне вам неки мурал, неки духовити графит, нешто што вам моментално извуче осмех на лице. Толико сам пријатно изненађена, да ми се чини да бих лако могла да постанем Шапчанка, и то намерна, не зато што сам ту дошла игром случаја, већ зато што сам свесно одлучила да дођем баш ту. Овај град и ја имамо две бар заједничке особине, а то су слободољубивост и склоност ка алтренативи! Имамо и једну врло блиску заједничку пријатељицу. То је река Сава. Када се уморим од позоришта, прошетам до Старог Града, бацим поглед на Саву и схватим да сам све време код куће. Притом, у Шапцу, на Сави, нема чудовишних здања која расту, само да ми покваре пејзаж и расположење! Ово је добро место. За сада, има све моје симпатије, а прилично сам сигурна да би симпатије могле да прерасту у љубав. И зато: ЛОКАЛПАТРИОТИЗАМ. Ако и један град у Србији има права да се бави овом темом, то је Шабац.


Суперхероји:
„Младе видим као суперхероје спремне да промене свет“

Чаробна реч:
Локалпа-триотизам


М. Ж.

Најновији број

8. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa