Berza

  • aero 848 ▼ -0,24%
  • akdm 342 ▲ 6,88%
  • dnos 3.200 ⚫ 0,00%
  • gmon 2.001 ▼ -0,25%
  • irtl 900 ⚫ 0,00%
  • kmbn 3.299 ▼ -0,03%
  • mtlc 1.950 ▲ 0,05%
  • niis 710 ▲ 0,28%
  • pdza 8.500 ▲ 2,41%
  • puue 140 ⚫ 0,00%
  • tpdn 300 ⚫ 0,00%
  • trgom 955 ⚫ 0,00%
(2. avgust 2018.)
Direktorka šabačkog pozorišta Milena Minja Bogavac

Pozorište najmoćnija alatka emancipacije

“Trudićemo se, da u narednom periodu, Šabačko pozorište postane prepoznatiljivo po hrabrom shvatanju u korak sa najmodernijim tendencijama evropskog teatra. Osnovaćemo Omladinski klub, jer mlade vidim kao super-heroje spremne da promene svet”
Pozorište najmoćnija  alatka emancipacije
Milena Minja Bogavac od nedavno je na čelu Šabačkog pozorišta. Za “Glas Podrinja” Minja govori o dosadašnjim utiscima, budućim planovima i radu sa šabačkim ansamblom.
Kako izgleda biti na čelu institucije kao što je pozorište, s obzirom na to da ste stručni i osoba iz branše, ali sada rukovodite celokupnom organizacijom i bavite se pitanjima koja nisu vezana samo za predstave?
Ono što me je najviše brinulo jesu zakonsko-administrativni okviri funkcionisanja institucije, kao i finansijsko-računovodstveni poslovi. U profesionalnom pozorištu, radim već osamnaest godina, pa iako nisam samostalno pravila budžete, neprekidno sam se konsultovala sa producentima i puno toga naučila, kroz rad. Tek sada vidim koliko je dragoceno moje osamnaestogodišnje iskustvo rada u organizaciji i upravom odboru Bitefa, ali i moj rad na nezavisnoj sceni, gde nikad nemate tu privilegiju da budete samo umetnik. Kao radnica u kulturi, vi danas morate da ovladate organizaciono-produkcionim veštinama, jer bez toga nikada nećete doći u priliku da se bavite svojom umetnošću. Sem toga, ja sam i rediteljka i dramska pedagoškinja. Radila sam kao nastavnica u umetničkoj srednjoj školi, i ta su me iskustva naučila liderskim veštinama: ne bojim se da budem odgovorna za ceo tim. Po prirodi sam timska igračica – mnogo polažem na saradnju, i zato je pozorište moja “idealna sredina”. Ono je uvek kolektivni čin. Ne samo kada su u pitanju predstve, već i kada je u pitanju organizacija. U Šabačkom sam odmah našla odlične saradnice, a puno mi znači i podrška prethodnih upravnika. Zorana Karajića i Aleksandara Stankovića, otvoreni su za sve vrste savetovanja, pa se polako oslobađam straha od “fatalne greške”. Takođe, mislim da mogu da imam puno poverenje u Radivoja Kostadinovića, tehničkog rukovodioca Šabačkog pozorišta. Kad je u pitanju tehnika, bezbednost i sve što se tiče neke vrste “domaćinskih” poslova u pozorištu, Raša je pravi genije. Zna kako diše ova zgrada i diše zajedno s njom.

Da li ste razmišljali o novom repertoaru? Možemo li da očekujemo neke novine i kakve će one biti?
Ovde sam došla da uvedem novine i briga o novom repertoaru, moja je najdraža briga. Trudićemo se, da u narednom periodu, Šabačko pozorište postane prepoznatiljivo po hrabrom hvatanju u korak sa najmodernijim tendencijama evropskog teatra. Bavićemo se postdramskim izrazom, procesnim pozorištem, dokumentarnim pozorištem, pozorištem zajednice, savremenom dramom i vrhunskim pozorištem za decu i mlade. Kada su u pitanju dečije i omladinske predstave, nećemo praviti nikakve kompromise. Jedan od osnovnih problema pozorišta u Srbiji je tužna činjenica da se na predstave za decu i mlade gleda sa nekom vrstom nipodaštavanja. To je ogromna greška, jer upravo dečje pozorište, jeste ono kojim se dugoročno razvija publika. Ulagati u njih znači ulagati u svoju budućnost. Želimo da naša mala publika gleda velike predstave, prilagođene njihovom uzrastu, ali i da se pozicioniramo kao profesionalno pozorište koje poseban fokus stavlja na decu i mlade. Tema naredne sezone biće LOKALPATRIOTIZAM, što ne znači da ćemo igrati “zavičajne komade”, već da ćemo angažovati veći broj lokalnih autora i kroz nove produkcije, ali i niz pratećih programa, pokušati da podsetimo Šapčane, da je ovo pozorište njihova kuća. Ne kuća u koju su dobrodošli, već kuća čiji su domaćini! Adresiraćemo lokalnu zajednicu, direktnije nego do sada; bićemo provokativni, hrabri i otvoreni za dijalog. Pričaćemo priče ključne za ovaj grad, u nadi da će nas lokalna tematika, dovesti do univerzalnih uvida o savremenom svetu, odgovornosti i slobodi. Pitanje koje mi ovih dana svi postavljaju, glasi: hoće li biti komedija na repertoaru? Mogu da obećam da će biti mnogo humora, ali da humor nikad neće biti banalan.
Šabačko pozorište ima svoju redovnu publiku, ali postoje i oni koji ne posećuju teatar. Da li imate plan kako da približite i otvorite pozorište za publiku različitih uzrasta i interesovanja?
Voditi pozorište ne znači samo raditi sa ansamblom, već kontinuirano raditi sa zajednicom, sa publikom, sa celim gradom. Šabac nesumnjivo voli svoje pozorište, ali pati i od “sindoma duge veze”. Ova je ljubav, da se tako romantično izrazim, ušla u svoju rutinu. Potrebno je da je osvežimo, i mi se, kao pozorište, nećemo stideti da preduzmemo inicijativu. Mišljenja sam da su najvažnija stvar nove predstave. Ali, da bismo pronašli baš one naslove i teme zbog kojih će se Šapčani ponovo zaljubiti u svoje pozorište, neophodno je da više i otvorenije razgovaramo. Zato ćemo pokrenuti niz programa namenjenih zajednici. Pre svega, u pozorištu ćemo osnovati Omladinski klub. Biće to grupa odabranih, mladih ljudi iz Šapca, koji će u teatru dobiti svoj prostor za neformalnu edukaciju i kreativan rad. Biće naši glavni saradnici, kada je u pitanju promocija programa, ali i kada je u pitanju kreiranje repertoara. Slične programe osmislićemo i za starije, kao i za druge grupe Šapčana, koji su nam posebno važni. Roditelji, nastavnici, uspešni preduzentnici i intelektualci, predstavnici nevladinih organizacija i udruženja građana. Cilj nam je da proširimo krug prijatelja naše institucije, kako bismo zajednički smišljali nove ideje i - iz godine u godinu - bili sve mlađi i energičniji.
Mogu li mladi da se edukuju kroz teatar i na taj način izađu iz standardnih okvira razmišljanja i izdvoje se iz mase?
To je jedna od stvari u koje najviše verujem. Zapravo, jedna od retkih stvari u koje sam potpuno sigurna. Pozorište vidim kao najmoćniju alatku društvene emancipacije, a mlade kao super-heroje spremne da promene svet, na bolje. Dugi niz godina, bavim se omladinskim pozorištem, radim predstave sa mladima i za mlade, pa sam se više puta uverila da u pozorištu nema važnijeg posla od ovog. Predstave se prave i skidaju sa repertoara, ali iskustvo onih koji su ih radili ili gledali i razumeli, zauvek ostaje u tim ljudima, u toj zajednici. Osnova pozorišta je u igri, a znamo da je igra najozbiljna stvar: kroz nju se učimo kako da razumemo svet. U tom smislu, pozorište je najsrećnije i najbezbednije mesto za odrastanje. Ono nas uči pravilnom disanju, držanju, govoru, hodu, uči nas kritičkom i problemskom mišljenju, razvija naš osećaj za timski rad, našu moć zapažanja i spremnost da se nosimo sa stresnim situacijama. Ono jača najvažniju ljudsku osobinu, a to je empatija. Na taj način, pozorište nas čini boljim ljudima. Nije dovoljno da ga gledamo. Potrebno je da učestvujemo, a to je posebno važno kada su mladi ljudi u pitanju. Ukoliko u svom odrastanju imate iskustvo rada na predstavi, nije bitno kojom profesijom ćete se sutra baviti, jer su veštine koje pozorište razvija korisne u svakoj oblasti društva. Takođe, u pozorištu odrasta najbolja pozorišna publika: ona koja zna šta želi, a šta ne želi da gleda. Uverena sam da se ova znanja prenose i na druge sfere življenja, pa onaj ko nauči šta je to dobra predstava, sutra može da proceni i šta je dobra politika. Hoću da kažem da je pozorište mesto okupljanja zajednice i da nas učećše u pozorišnom životu, čini odgovornijim građanima i ljudima sa više empatije.
Koliko Vam rad u pozorištu daje slobodu i pomaže da iskažete ono što možda ne bi bilo poželjno reći na drugom mestu?
Sloboda da govorim ono što mislim i o onome kako se osećam, najvažnija je stvar u mom životu. I zato, mogu bez svega, ali ne i bez pozorišta. Ono jedino daje okvir mojoj potrebi za slobodom, tako što neke vrste plemenitog egzibicionizma, pretvara u pošten, društveno korisan rad. Ako se u životu odabrali da se bavite umetnošću, vi ste, na neki način, priznali svetu svoju ranjivost. Priznali ste da vam je teško da prihvatite pravila igre koju igraju “odrasli”, da vas stvari na koje najčešće ne možete da utičete, dovode u stanje kad jedva izlazite na kraj sa svojim osećanjima. Ako ste takva osoba, vi ste potpuno izgubljeni za savremeni svet, ali ste i potpuno pronađeni u savremenom teatru. Tu sve vaše “mane”, postaju vrline, a vaša potreba da preispitujete sebe, svet i svoje mesto u svetu, postaje ono što se čak naziva i talentom. Umesto da kukate nad samim sobom, odjednom postajete onaj koji teši druge, poručujući im da nisu sami i da su pitanja koja ih muče prirodna, normalna, logična i ljudska. Pozorište je disciplina koja čovekom govori o čovečanstvu, i ako ste taj pozorišni čovek baš vi – za vas ne postoji radno i slobodno vreme. Sve što radite povezano je sa pozorištem. Trudite se da shvatite svet, da biste ga pokazali na sceni, i trudite se da shvatite scenu, da biste razumeli svet. Vaš je zadatak da kopate po sebi i svetu, u potrazi za najmračnijim mestima – jer, sav mrak nestaje, kada se upale reflektori. Dobro pozorište služi da osvetli mrakove društva, jer društvo ume da reši samo onaj problem koji se vidi. Zadatak pozorišta je, dakle, da osvetli mračne strane sveta, ne bi li svet mogao da ih sagleda, na pravi način.
Da li su pozorišta u Srbiji zaista na dobrom putu i kuda ide teatar?
U pozorištu nikad ne postoji samo jedan put koji je pravi. Postoje mnogi putevi, ali, je važno odabrati svoj. Kada govorimo o pozorištu u Srbiji, mislim da je važno reći da nekud ide. Godinama se činilo da tapka u mestu, zaglavljeno u tradiciju devetnaestog veka, u lažni realizam, prevaziđenu glumu i dramaturgiju. To se promenilo i sve je jasnije da srpska repertoarska pozorišta, hrabrije iskoračuju iz scene-kutije u stvarni svet i savremeno društvo. Onaj famozni “četvrti zid”, polako počinje da se ruši i to je, za pozorište, veoma dobra vest, jer jednom kada prizna svoj poraz u bitki za iluziju, pozorište će osvojiti prostor čiste istine. Veoma često govorim o tome da živimo u vreme kada pozorište i politika menjaju strane. Pozorište postaje političnije nego ikad, možda baš zbog toga što se politika svela na glumu i fikciju. Verujem da se dobro pozorište može praviti bilo gde i nadam se da će srpska pozorišta, u budućnosti, dokazati da sam bila u pravu.
Da li ste imali priliku ranije da sarađujete sa šabačkim ansamblom i pogledate neku od predstava iz šabačke produkcije?
U Šabačkom pozorištu, radila sam samo jednu predstavu, i to pre punih jedanaest godina. Bila je to komedija “Trka s vremenom”, koju je režirala Bojana Lazić i bio je to prvi put da sam uopšte došla u Šabac. Za mene, Šabac je jedan od onih gradova, u koje sam dolazila isključivo zbog pozorišta, na predstave i sastanke Zajednice profesionalnih pozorišta Srbije, s kojom sam sarađivala kao selektorka Festivala “Joakim Vujić”. Zanimljivo je da i sada ovaj grad otkrivam, kroz pozorište. To smatram privilegijom, jer verujem da je pozorište najvitalnija tačka jednog grada, njegovo srce i njegov prirodni centar. Šabac ima sreću da u svom srcu, čuva odličan ansambl, glumački dometi ove ekipe nešto su o čemu pozorišna Srbija govori s punim poštovanjem. To je najočiglednije kada su u pitanju predstave Nikite Milivojevića, Kokana Mladenovića i Bojane Lazić, s kojima je Šabačko uvek imalo fantastičnu saradnju. Njihove predstave ovde se igraju godinama, a sa festivala i gostovanja, vraćaju se sa nagradama i izvrsnim kritikama. “Perikle” Nikite Milivojevića je najduhovitija moderna postavka Šekspira, koju sam ikad bila u prilici da vidim. “Rubište” Kokana Mladenovića je predstava koja raznosi: udara u glavu i stomak, pa nije čudno što se smatra jednom od najuspešnijih produkcija srpskih pozorišta, iz prethodne sezone. Legendarna “Ožalošćena porodica” u režiji Bojane Lazić, jedan je od najboljih dokaza da je Nušić naš savremenik: ukoliko se ne trudite da ga pacifikujete, već pođete od činjenice da su njegovi komadi u svoje vreme pokretali najkontroverzije teme, dobićete aktuleno pozorište - smešno i strašno, u isto vreme. Šabačka “Ožalošćena porodica” ima sve te kvalitete. Gledala sam je dva puta i jedva čekam da je vidim opet.

Lako bih mogla da postanem Šapčanka
Iznenađena sam time koliko je lako zavoleti ovaj grad! Vi koji ovde živite, neke stvari podrazumevate. Izgledaju vam “normalno”, iako su za ostatak Srbije potpuno neverovatne. Na primer, činjenica da imate slobodne medije, ili da ste u stanju da na mesto direktorke pozorišta, dovedete osobu čija je jedina preporuka njen pozorišni rad. Pa, ja sam mislila da se takvo mesto nudi isključivo rođacima ili stranačkim drugovima! Potpuno mi je fascinantna praksa uključivanja građana u odluke vezane za finansiranje infrastrukturnih projekata, a da ne pominjem fabriku za prečišćavanje otpadnih voda ili vašu svest o značaju ulaganja u kulturu. Imam utisak da sam došla u neki distrikt, gde stvari funkcionišu potpuno drugačije nego u ostatku Srbije. Grad je veoma živ. Iza svakog ugla namigne vam neki mural, neki duhoviti grafit, nešto što vam momentalno izvuče osmeh na lice. Toliko sam prijatno iznenađena, da mi se čini da bih lako mogla da postanem Šapčanka, i to namerna, ne zato što sam tu došla igrom slučaja, već zato što sam svesno odlučila da dođem baš tu. Ovaj grad i ja imamo dve bar zajedničke osobine, a to su slobodoljubivost i sklonost ka altrenativi! Imamo i jednu vrlo blisku zajedničku prijateljicu. To je reka Sava. Kada se umorim od pozorišta, prošetam do Starog Grada, bacim pogled na Savu i shvatim da sam sve vreme kod kuće. Pritom, u Šapcu, na Savi, nema čudovišnih zdanja koja rastu, samo da mi pokvare pejzaž i raspoloženje! Ovo je dobro mesto. Za sada, ima sve moje simpatije, a prilično sam sigurna da bi simpatije mogle da prerastu u ljubav. I zato: LOKALPATRIOTIZAM. Ako i jedan grad u Srbiji ima prava da se bavi ovom temom, to je Šabac.


Superheroji:
„Mlade vidim kao superheroje spremne da promene svet“

Čarobna reč:
Lokalpa-triotizam


M. Ž.

Najnoviji broj

14. novembar 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa