Berza

  • aero 896 ⚫ 0,00%
  • dinnpb 3.650 ▲ 0,77%
  • ineu 35.000 ▲ 2,94%
  • jmbn 7.000 ▼ -2,78%
  • kmbn 3.130 ▼ -3,66%
  • kmbnpb 1.300 ▲ 0,15%
  • mtlc 2.000 ⚫ 0,00%
  • niis 685 ▲ 0,29%
  • tlkb 10.000 ⚫ 0,00%
  • vpdu 11.500 ▲ 6,05%
(25. oktobar 2018.)
INTERVJU: VUK DRAŠKOVIĆ PISAC I AUTOR NOVOG
BESTSELERA “ALEKSANDAR OD JUGOSLAVIJE”

STVORIO JUGOSLAVIJU, ALI NE I JUGOSLOVENE

Dužan sam bio i da napišem ko je tvorac Jugoslavije. Ako je, između ostalog, u propadanju naše napredovanje, onda je Aleksandar tragično i neoprostivo pogrešio pre sto godina. Nije Jugoslavija greška, greška smo svi mi, ovakvi kakvi smo sada. Nikada mu nije ponuđena velika Srbija. Kao da, raspamećeni, ni sami ne znamo gde smo, šta ćemo i kud, ne znamo ni ko smo.
STVORIO JUGOSLAVIJU, ALI NE I  JUGOSLOVENE
Sajam knjiga u Beogradu, koji je uveliko u toku, donosi mnogo novih romana, ali jedan je svakako izdvojio kao pravi hit. Radi se o novom književnom delu Vuka Draškovića “Aleksandar od Jugoslavije”. Roman govorio o kralju Aleksandru Karađorđeviću i borbama koje je vodio sa sobom i sa drugima.
Britak i temeljan u svom književom izražaju, Drašković i ovim romanom ostavlja trag u srpskoj literaturi, ali i u istoriji. Inspiraciju da se pozabavi kraljem Aleksandrom Karađorđevićem nije morao posebno da traži.
- Ubistvo Jugoslavije tema je mojih romana Via Romana, Tamo daleko, Isusovi memoari i Ko je ubio Katarinu. Dužan sam bio i da napišem: Ko je rodio Katarinu, ko je tvorac Jugoslavije. Tim pre što su se svi u nekada velikoj i snažnoj državi, a Srbi najviše, ogrešili o tu neponovljivu i grandioznu istorijsku ličnost, najveću i najtragičniju u istoriji Srba. Reč je o Aleksandru od Jugoslavije.
Koliko je kralj Aleksandar Karađorđević bio u zabludi, ako tako možemo da kažemo, o Jugoslaviji, a koliko smo svi mi u zabludi o našem kralju?
- Koliko je stvaranje Jugoslavije, države od Soluna do Alpa i od Horgoša do Jadrana, bilo Aleksandrova zabluda, po mnogima i zločin, najbolje se vidi sada, kada nema Jugoslavije. Ako su ovi nacionalni i plemenski torovi, u kojima smo, sreća koju nam je bio uskratio Aleksandar, ako je mržnja svih prema svima naša sanjana i željena sloboda, ako je prebrojavanje mrtvih i odbeglih u beli svet naša budućnost, ako se ponosimo onima koji su za prezir i stid, ako je u propadanju naše napredovanje, onda je Aleksandar tragično i neoprostivo pogrešio pre sto godina.
Najteža optužnica protiv njega kaže da je Aleksandar 1918. odbio da stvori Veliku Srbiju. Za taj “greh” optužuju onog koji je stvorio najveću moguću Srbiju, odnosno državu u kojoj su, prvi put od doseljenja na Balkan, pod istim krovom bili svi Srbi. Naravno, i ostali narodi koji su sa Srbima bili izmešani. Takva sramna optužnica protiv Aleksandra podignuta je još za njegovog života, a podigli su je ziloti u srpskoj crkvi, koji mu nisu praštali zajedničku državu sa katoličkim jereticima, ziloti u katoličkoj crkvi koji su odbijali državu sa pravoslavnim varvarima i šizmaticima, crnorukci zavetovani zločinu kao vrlini, Sterijini “rodoljubci” po krčmama, komunistički fanatici kojima je komandovala Lenjinova i Staljinova “crna ruka” i koji su se u nameri da Aleksandru skinu glavu udružili i sa hrvatskim ustašama. Danas, zavetnici Slobodana Miloševića, Apisa, komunističkih udbaša i generala, antizapadne duhovne elite u Srbiji, svi oni koji su devedesetih minulog veka rušili Jugoslaviju i stvarali Veliku Srbiju,
Kralja Aleksandra nisu optuživali samo da je Jugoslavija zabluda?
- Aleksandra optužuju i za još dva zločina. Prvi je taj da je 1915. odbio da potpiše Londonski ugovor, kojim su mu sile Antante (Francuska, carska Rusija i Britanija) ponudile Veliku Srbiju do Karlovca, Karlobaga i Šibenika, ali je on to odbio i opredelio se za Jugoslaviju. Laž. Mape koje pokazuju su laž. Pribavljaju alibi za njihov “podvig” ubijanja Jugoslavije i stvaranja Velike Srbije, a znamo kako su je stvarali i kako se to završilo. Sile Antante 1915. ništa nisu obećale Srbiji. Naprotiv, tražile su od Aleksandra da odmah, u avgustu 1915, Bugarskoj ustupi istočnu Makedoniju, da bi i car Boris prišao Antanti, i da Aleksandar garantuje Rumunima da će, priđu li i oni saveznicima, posle ratne pobede dobiti ceo Banat sa Pančevom! Druga laž je da je Velika Srbija ponuđena Aleksandru 1918. Nije ni tada. Nije nikada.
U Vašoj knjizi je prikazana i velika unutrašnja borba Aleksandra Karađorđevića. Na kraju je životom platio tu svoju borbu. A, da li je uspeo?
Stvorio je Jugoslaviju, ali nije uspeo da za svoga života stvori i Jugoslovene. Pred istorijom, on je pobednik. Država koju je stvorio trajala je sve do 1992. godine. Ne postoji Titova Jugoslavija. Ona je bila Titova samo po diktaturi i državnom uređenju, ali je po krštenici i rođenju i ona bila Aleksandrova. Da Jugoslavija nije stvorena 1918, ne bi mogla biti ni obnovljena ni stvorena 1945. U Evropi, posle Drugog svetskog rata, ne formira se nijedna nova država.
Da nije bilo Slobodana Miloševića, partije komunističkih generala njegove supruge, antizapadnih zilota u srpskoj crkvi i u srpskoj nacionalnoj eliti, crvenih četničkih vojvoda, udbaških patriota i mafijaša, preživela bi Jugoslavija zaveru protiv nje. Hrvatski zaverenici bili su preslabi da joj skinu glavu. I bila bi Jugoslavija, federalna ili konfederalna, ubrzano primljena i u NATO i u tadašnju Evropsku zajednicu. Umnožavali bi se u toj evropskoj Jugoslaviji i Jugosloveni. Ostvario bi se i taj san Aleksandra Karađorđevića.
Jedan deo knjige govori i o nama, odnosno o tome da smo mi takvi kakvi smo, a da ideja o Jugoslaviji nije nešto što je loše?
- “Nije Jugoslavija greška. Greška smo svi mi, ovakvi kakvi smo sada.” Nemam ništa da dodam ovim rečima Velikog Aleksandra.
Ljudi često pričaju o tome šta bi bilo kada bi bilo. Kako bi izgledala Kraljevina Jugoslavije da je kralj Aleksandar Karađorđević preživeo atentat? Kako bi nam sada izgledala država?
Zna se šta bi bilo. Pred odlazak u Marselj, Aleksandar je najavio istorijski dogovor sa Vladkom Mačekom, tada nespornim političkim vođom Hrvata. Državu bi uredio kao federaciju Slovenaca (Dravska banovina), Hrvata (spojene Savska i Primorska banovina u Hrvatsku banovinu) i Srba, odnosno srpskih banovina: Vardarske, Moravske, Zetske, Dunavske, Drinske i Vrbaške. Beograd bi bio prestonica, sa statusom koji u SAD ima Vašington.
Aleksandar je vodio briljantnu spoljnu politiku. Najpre je stvorio Malu Antantu, odbrambeni savez sa Čehoslovačkom i Rumunijom, oslonjen na Francusku. Tom savezu pristupiće i Grčka i Ataturkova Turska. Uspostavio je svestranu ekonomsku saradnju sa Nemačkom. Nije se, ni najmanje, protivio Hitlerovim planovima da proguta Austriju. Tih godina, Hitler i Musolini su, i zbog sudbine Austrije, u velikom sukobu. Aleksandar uviđa opasnost od nemačke želje za revanšom zbog poraza u Velikom ratu, ali se prema toj narastajućoj sili odnosi delikatno i sa oprezom. Njemu je tada Musolini glavna opasnost i vešto podstiče sukob fašističkog diktatora sa vođom Rajha. Sa boljševičkom Rusijom odbija da uspostavi i diplomatske odnose. Osnovano je pretpostaviti da se Hitler 1941. ne bi olako zaleteo na Aleksandra i njegove balkanske saveznike, jer mu se žurilo na Rusiju. Izvesno je da suludog martovskog puča u Beogradu ne bi bilo, ni sloma države, ni ustaške NDH i genocida nad Srbima, niti komunističke revolucije. Aleksandrova posleratna Jugoslavija bila bi među osnivačima NATO saveza i Evropske zajednice. U njoj bi sada živelo više od 30 miliona ljudi.
Uveliko trošimo 21. vek, a i dalje lutamo nesnađeni u novim istorijskim i društvenim okolnostima. Gde se mi danas nalazimo?
- Kao da, raspamećeni, ni sami ne znamo gde smo, šta ćemo i kud. Kao da ne znamo ni ko smo. Raspeti smo između stvarnosti da cela jedna Srbija danas nije u Srbiji, nego živi na Zapadu, i propovedi antizapadne histerije da moramo na Istok, u krilo velikoj pravoslavnoj “majci”. Još bih nešto da kažem, iako me to niste pitali. Godinama već, Aleksandra mnogi Srbi optužuju i za Jasenovac, i za Jadovno, i za ustaške jame bezdanke, i za “Oluju” i za “Bljesak”. Tih zločina, govore oni, ne bi bilo da Aleksandar nije stvorio Jugoslaviju! Strašno. Pa svi ti zločini nad Srbima dogodili su se upravo onda kada nije bilo Jugoslavije.
Kosovo smo izgubili jula 1999.
Da li smo, na kraju, izgubili Kosovo i Metohiju?
- Još na prvoj godini prava učili su me profesori: “Država nije teritorija, nego suverena vlast države nad nekom teritorijom.” Te suverene vlasti Srbije nad Kosovom nema od jula 1999, od Kumanovske kapitulacije i Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN.

Ne može se u Brisel preko Moskve
Koliko smo danas iskreno na evropskom putu i ima li negde kraja tog puta?
- Naš državni voz ide ka Briselu, ali mnogi veruju da se u Brisel stiže preko Moskve. Ja, pak, verujem da je najbrži i najsigurniji put do Brisela onaj koji vodi preko Vašingtona. Preko pristupanja NATO alijansi, jer je NATO izbor puta (Zapad), a EU je putovanje koje će da potraje.
Nenad Kulačin

Najnoviji broj

18. jul 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa