Инфо

Берза

  • aero 1.806 ▲ 0,67%
  • dinnpb 3.460 ▼ -0,55%
  • epin 2.200 ▼ -6,38%
  • impl 3.000 ⚫ 0,00%
  • niis 686 ▲ 1,03%
(25. октобар 2018.)
СНЕЖАНА РАДОЈИЧИЋ ЗА ГЛАС ПОДРИЊА О ПОСЕТИ СЕВЕРНОЈ КОРЕЈИ

ОТВОРЕНОГ СРЦА У “ЗАТВОРЕНОЈ” ЗЕМЉИ

Све је релативно на далеком истоку у Кореји још релативније. Тешко је разумети друге традиције ако свет гледамо по нашим мерилима. Пјонгјанг специфичан музеј. Поштују госте, очекују исто и од њих
фото: прив. фб профил

фото: прив. фб профил

Снежана Радојичић је остварила нешто што је већини претерано смело да би било и сан. Од детињства је желела путовања, авантуре. Ослоњена на књигу, себе је замишљала као омиљене јунаке дивних, безвремених дела. Да, снови су једно, реалност друго, али ни тај раскорак, није толики, постоји место додира, поклапања, само да би га уочило морате ризиковати, смело се отиснути у неизвесност, баш као блогерка и писац из Београда. Можда ми заборавимо снове, али они не заборављају нас.
Беше то 2009. година када су очеви савети “увек ради оно што волиш” отшкринули врата подвести и храбро закорачили у свест. Свој стан је дала у издавање, а од тих средстава кренула у путовање светом на бициклу, до тог тренутка, јединој разоноди у олујама досадне свакодневице сачињене од мало слободног времена потрошеног на одмор од посла који отима ону нашу истинску личност. Причати о путовањима, о доживљајима неопходне су, не књиге, већ едиције, она их већ има три, али нашу пажњу овај пут заокупља пут у једну посебну, како она каже, најнеобичнију земљу, Народну демократску републику Кореју, код нас познатију као Северна Кореја.
- Северна Кореја је њима непознат назив, они су Народна демократска република (НДР) Кореја Обе пропаганде, западна, антисевернокорејска и њихова, где су они узор другима, једнако су јаке, те сам их избегавала да пратим, хтела сам да осетим, доживим Кореју изблиза, без предрасуда, унапред усађених осуда или оправдања, желела сам да Пјонгјанг говори за себе - присећа се Снежана која је недавно у шабачком Културном центру промовисала најновију путописну књигу “Северна Кореја - путовање по земљи Ким Џонг Уна”.
До Пјонгјанга је могуће доћи возом или авионом из Кине, а легалан улазак само кроз туристичку туру. Изузетак су лични пријатељи Ким Џонг Уна. Јунакиња наше приче била је у групи троје бициклиста.
-Слетели смо на новоотворен аеродром који је опремљен фантастично, попут најмодернијих у свету. По доласку вас дочекују водичи, они су увек уз вас, једино сте у хотелу одвојени. Ипак нису то неки строги полицијски службеници, већ врло пријемчиви људи, одлично говоре енглески и ту су за вас у сваком тренутку. Наравно, они “брину” да посећујете само оно што је репрезентативно за земљу. Они одрастају у учењу да су, пре свега, сви војници државе, па онда све друго и увек морају бити спремни за рат. Они су део посебне државе и патриотска дужност је да странци виде само најбоље.
Улице су празне, кола је мало за наше појмове, а опет ту је саобраћајац који изгледа више као експонат јер нема потребе за посебном регулацијом.
-Мислим да је Пјонгјанг најсличнији великом музеју, посматрано из перспективе туристе, односно странца. Није времеплов, то је микс прошлости и модерности, једноставно, ви сте у музеју, имате водича који вас води, видите оно што он жели да видите, из перспективе коју желе да видите.
Ипак, пре било каквог закључка, подсмеха, жаљења или суда у који смо уверени, најидеалније би било упознати и друге народе у околини корејског полуострва. На тај начин се отварају врата разумевања на један потпуно други начин и само тако постајемо свесни колико је све релативно.
-На улици сам видела неколико изузетно мршавих људи, видела сам једног гојазног, већина је била у просечним оквирима. На свачијем лицу сам видела осмех, међутим није тако једноставно закључити да су они срећни или да нису, али глуме. Провела сам много у Јужној Кореји, Јапану, Кини, у бити народа далеког истока је да своје емоције не исказују свима, да их чувају у себи, а да мимика буде увек позитивна, оптимистична. Јавно исказивање емоција, претерано наглашавање унутрашњих стања је код њих срамота, губљење образа. Да, људи у Пјонгјангу су насмејани, једнако колико у Сеулу, Пекингу, Токију, Сајгону, али то истовремено може говорити све, а опет бити само маска.
Због свега што НДР Кореја јесте, као и начина на који је представљена, у нашим мислима је то држава у којој важе стриктна правила, сваки сегмент живота је усмерен, људи живе по неком диктату, без слободне воље. Дуго је као занимљивост у медијима истицан ограничен број фризура међу којима становници могу бирати, но и то је другачије када се доживи, осети менталитет нама далеких земаља.
-Карактеристика далеког истока је колективизам. Екстраваганција није авангарда, већ непожељно издвајање које изазива срамоту као једину последицу. У фризерским салонима постоје слике модела, али некада су оне биле у салонима код нас. Није забрањено одабрати нешто ван тога, међутим то значи одабрати нешто ван колектива, већине, стандарда, а то је издвајање. Опет наглашавам, све је релативно на далеком истоку, а у Кореји посебно због њихове пропаганде и карактера режима. Знамо сви да су дисциплиновани. Имала сам ситуацију где нас воде у обилазак једне школе. Малишани су седели за компјутерима чије екране ми не видимо. Успела сам у тренутку да уочим да су црни. Први закључак је да они и не раде никада, међутим у сусрету са другом групом странаца сазнала сам да су радили у Екселу 30-так минута раније, но када је дошло до нестанка струје, остали су на својим местима, не од страха, већ су дисциплиновани и седе док им васпитач, наставник, професор не каже другачије. То је дисциплина и поштовање на начин тог дела света.
Северна Кореја није само Пјонгјанг, као што ни Србија није само Београд, Монголија Уланбатор, но домаћини се труде да управо најбоље од престонице буде мерило странаца о целој држави.
-Унутрашњост је тешко видети, а забрањено снимати. Стицајем околности, грешком возача залутали смо у једно од оближњих села. Возили смо се замљаним путем, поред су оронуле фасаде куће, крпљени кровови. Вероватно свако ствара неку слику читајући ово, али ја ћу вам рећи да и у Србији имате оваквих призора, међутим они једноставно не желе да други виде ма шта нерепрезентативно. У главном граду можете снимати панораму и видети освежене зграде, солитере, а када зумирате сусретнете се са становима без прозора, дотрајалом столаријом. Када се спусти вече, ви видите мрак, можда неко светло у, рецимо 15% домова, док током дана уочите понеки соларни панеле. Објашњење водича није да нема струје, већ да је има, али су Корејанци вредни људи, рано лежу, рано устају, а панели су израз модерности у којој се користе други видови енергије.
Када промишљамо о другим народима, културама, несвесно упадамо у замку личних назора средине у којој одрастамо и обитавамо. Кроз визир европских, либералних начела, сувише лако, на свој начин, валоризујемо друге традиције о којима мало знамо. Правила у Кореји су еклатантан пример.
-Нама делује невероватно правило по којем је забрањено пресавијати новине преко насловне стране на којој је Ким Џонг Ун, јер је то непоштовање државе. Међутим, као и свугде у свету, домаћин који угости некога очекује да од госта да поштује његова правила, не да их вредносно оцењује по својим мерилима и сходно томе се понаша. Корејанцима је њихова држава дом, труде се да буду добри домаћини и желе да и ми будемо добри гости, ништа друго.
Једна посета није довољна за било шта, осим за сабирање емоција које је нова средина пробудила у нама.
-Ни у књизи “Северна Кореја - путовање по земљи Ким Џонг Уна” ја не претендујем да људима “откријем” Кореју, да предочим неке истине, већ преносим своје емоције о њој. Једна посета је недовољна за ма какве опште закључке. Морате живети тамо, а и онда је упитно да ли би странац, из далека, успео у томе. Раздвајају нас, не само хиљаде километара, већ прошлост, традиција, начин размишљања - предочава за крај наша саговорница.

Д. Благојевић

Најновији број

13. децембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa