25. februar 2021.25. feb 2021.
foto: ozon.rs

foto: ozon.rs

Pobeda nad sudbinom – Slaviša Savić (4)

Nisam imao pravo na depresiju

Počinjalo je proleće, puno nade kao i svako, u teškoj i tmurnoj 1993. godini. U centru Glušaca okupila se grupa drugara, spremnih da krenu u diskoteku „Bolero“, večernji izlazak. Krenula su na kraći put dva automobila, jedan nije stigao...
Kako se bliži punoletstvo, granice deluju sve dalje, snovi dostižni, nemoguće moguće. Život onda nije dar, već datost, zagarantovano stanje koje ima smisao ako ste stalno “na granici”. Ograničenja malo ko doživljava kao upozorenje, ona su izazov. Prevazići ih, postaje preduslov da bi dobili lažni status, ugled... Još je april bio rani, a za volan jednog vozila koji je trebao da odveze mladiće od Glušaca do Bogatića, diskoteke „Bolero“ seo je Slaviša Savić. Bili su u dobu momci kada je važno stići do separea. Dozvolu nije imao, ali kao i većina seoske dece, rano je imao priliku da sedne za volan traktora i stiče neko vozačko iskustvo.

- Verovao sam da sam najbolji vozač, automobil je apsolutno pod mojom kontrolom. Jedino čega smo se pribojavali, bilo je da nas ne zaustavi policija. Kada dobijemo informaciju da je nema, obuzimao bi nas opasan osećaj apsolutne slobode. Negde kod Mačvanskog Metkovića, te aprilske večeri učinilo mi se da ima mesta za preticanje. U jednom trenutku, zakačio sam travu, kola su proklizala i odmah od sluge, “mašina” postaje zao, najgori gospodar. Sleteli smo, prevrnuli se, a nas troje koji nismo bili vezani, ispali smo iz kola. U nekoliko trenutaka, smenjuju se nemoć, bol, mrak, kraj... naredni put oči sam otvorio u šok sobi bolnice u Beogradu, 7 dana kasnije – priseća se Slaviša Savić, današnji sekretar Udruženja paraplegičara Mačvanskog okruga.

Oči su se sklopile te večeri, a ponovo otvorile sedam dana kasnije, umesto diskoteke, ugledao je zidove šok sobe beogradkse bolnice. Prvo je čuo medicinske sestre koje su mu pojasnile šta se dogodilo, naravno, ne i najgoru vest.

Tu sam gde sam svojom krivicom, odakle meni pravo da se predam, da svojom depresijom kvarim živote najbližih? Sve je drugačije, ali šta sada


-To mi je bila jedina vozačka greška, ali još ne i potpun nauk. Značilo mi je kada sam čuo da su ostali iz kola stabilno i bolje. Nije mi bilo teško što sam vezan za krevet, što sam u bolničkom krevetu, sve je to delovalo prolazno, nekoliko dana, možda mesec, ko još misli o invalidskim kolicima? Moji drugovi bili su na eskurziji na Zlatiboru, ja nisam tamo, e to je izgledalo kao surova, ali zaslužena kazna univerzuma.

Mesec dana od nesreće, došao je trenutak da Slaviša čuje punu istinu o svom zdravstvenom stanju. Oporavak će biti dug i samo delimičan. Noge su trajno van funkcije.

Uvek kažem, Bogu hvala da samo ja trpim trajne posledice jer samo sam ja kriv. To je pravedno, a sve faze koje sam morao da prođem do sada, koje samo mene pogađaju, cena su mladalačke nepromišljenosti


- Kako da Vas pripreme za tako nešto, kada u glavi nemate ni teoretsku mogućnost sličnog ishoda? Zaplakao sam i nisam prestajao narednih nekoliko dana. Morao sam biti jak pred roditeljima, nisam imao pravo nikoga da krivim, niti bilo kome da otežavam zbog sopstvene greške, no u samoći, stvarnost je “stezala omču”,.

Počeo je novi “hod na granici”, ovaj put misaoni, a granica je bila život dalje ili mrak. Teško je oterati crne misli, jer samo one se uklapaju u stvarnost koja je srušila sva gledišta ka budućnosti. Nameće se pitanje vredi li bilo šta, nekada se čuje i zov presecanja, ali onda, kada se najmanje očekuje optimizam se polako probije, čvrsto se držeći za maštarski duh mladića iz Glušaca. Grozno ratno vreme imalo je, na neki način, važnu ulogu u pobedi svetle strane života. „Sokobanjska“ je ispunjena povređenima na ratištu.

- Mislio sam da je kraj sveta, a onda vidite da nije vama najteže. U tmurnim bolničkim prostorijama, čujete smeh pacijenata, vidite da izlaze uveče, voze kola. Tu sam gde sam svojom krivicom, odakle meni pravo da se predam, da svojom depresijom kvarim živote najbližih? Sve je drugačije, ali šta sada. Roditelji se nisu pomirili sa invaliditetom, ali nisu dozvolili ni da ignorišu stvarnost. Prilagodili su porodični dom, pet meseci po udesu Slaviša se vratio kući i naterao sebe da se vrati i životu, baš tom surovom.

Naučite na tuđem iskustvu
Ako zaista neko može da nauči na tuđim greškama, naš sagovornik je spreman da njegova priča bude ta „greška“ koja će biti lekcija.Realizovao je projekat „Još uvek vozim“ gde je sa kolegama, u prvom licu govorio srednjoškolcima na pragu vozačke obuke.
- Ne upozoravamo njih šta je dobro, a šta loše, oni to znaju. Moraju da postanu svesni kakve posledice prete. Ja sam u njihovim godinama bio, oni će doći u moje, ne želim da ih dočekaju na isti način kao ja. Na sve se naviknete, a onda, dok dete odrasta, ne možete da šutirate zajedno penale, da trčite zajedno za loptom. Želim da mladi to shvate i nikada ne zaborave. Ako ni zbog čega drugog samo zbog tih trenutaka, nemojte iskušavati sudbinu. Za neke greške “popravnog” nema, učine se jednom, prvi i poslednji put.


- Nisam želeo život među četiri zida. Već sam se kolicima kretao po selu, gradu, a jednom prilikom, poželeo sam da svratim u kafić. Ipak, na ulazu stepenik od 30-ak cm. Nisam ga ranije primećivao, zašto bih, a sada je bio “Mont Everest”. Do nedavno, najvažnije bilo je imati “Levis” farmerke, neku novčanicu u džepu, a sada, u tim farmerkama, sa nekoliko novčanica, ne možete da se popnete 30 cm. Svi želimo nezavisnost, a onda ste zavisni u najjednostavnijim situacijama. Naravno, svako pomogne, no osećaj je gori od svakog bola.

Svu gorčinu je sakupljao, ali je onda nju pretvarao u želju da pobedi, iznova i iznova sve što ga vuče na dole. Upoznao je, oženio sadašnju suprugu, postao otac, a kada je stigao prilagođeni automobil ponovo seo za volan, zreliji za kobno iskustvo. Nikada ne može izbrisati uspomene iz kobne noći.

foto: upmo (fb)


- Uvek kažem, Bogu hvala da samo ja trpim trajne posledice jer samo sam ja kriv. To je pravedno, a sve faze koje sam morao da prođem do sada, koje samo mene pogađaju, cena su mladalačke nepromišljenosti. Sa svim saputnicima od 10. aprila 1993. godine sam u dobrim odnosima, sa jednim sam čak i kum.
Kada je osmeh postajao sve češća pojava na licu Slaviše Savića, poželeo je da pomogne drugima sadašnji sekretar Čuo je za slične sudbine i živote koji traju, ali su trajno razoreni zbog nedostatka volje pojedinca. Znao je taj osećaj i sebi dao zadatak da postane njihov saveznik u borbi za pobedu nad sudbinom.

-Svako razume osobe sa invaliditetom, ali sam verovao da ličnim primerom mogu dopreti do njih. Morate biti strpljivi i uporni. Pre 21 godinu pokrenuli smo UPMO, svi zajedno smo stvorili kredibilnu instituciju, relevantnog sagovornika, koja različitim aktivnostima podiže kvalitet života članovima. Svaki osmeh, elan je velika pobeda – zaključuje Savić.
D. Blagojević

Najnoviji broj

26. januar 2023.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa