18. februar 2021.18. feb 2021.
Foto: FB privatni profil

Foto: FB privatni profil

Pobeda nad sudbinom – Gordana Pešić (3)

Optimizam je čudo

Probudila se u bolničkoj sobi, nije bilo sećanja na nesreću, ali ni osećaja u telu. Nije mogla da napravi bilo kakav pokret. Snimci su slutili da će trenutno stanje najpre postati trajno, malo ko je imao nadu, osim nje...
Gordanu Pešić znamo kao jednog od najboljih strelaca Srbije među osobama sa invaliditetom. Ona je državna reprezentativka, u kategoriji vazdušna puška godinama je bez premca u državi. Redovni čitaoci, posle svakog takmičenja mogu čitati o novoj tituli koja stiže u Šabac, bez obzira na promenu konkurencije, brojnost rivala, a pre nepune decenije i po, u jednom trenu se Gordana Pešić, medicinski radnik probudila se bez sećanja i mogućnosti bilo kakvog pokreta.

Foto: UPMO (FB strana)


-Pala sam sa velike visine i tom prilikom povredila četiri vratna pršljena. Šok je presekao sva sećanja na uzrok potpune nepokretnosti. Prilikom pada od prvog vratnog pršljena izleteo je diskus čiji je deo pukao i uleteo u kanal gde se oslonio na kičmenu moždinu što je izazvalo totalnu paralizu – vraća sećanje na najteže životne trenutke Gordana.

Kod ovako teških povreda, operacija je naravno neophodna, ali je izuzetno rizična, podrazumeva sprečavanje daljeg pogoršanja, ali je upitno da li može imati rezultate koji će omogućiti poboljšanje zatečenog. Lekar je otvoreno predočio našoj sugrađanki da niko ne želi da preuzme rizik.

-Vrlo je nezgodno prići prvom vratnom pršljenu. Dr Tešić je sazvao ekipu pet vrhunskih lekara sastavljenu od vaskularnih hirurga, ortopedski hirurzi, svi koji su mogli da pomognu kako bi došli do tog dela kičmene moždine. Što duže stoji na tom području deo, veća je kompresija na kičmenu moždinu, automatski su problemi veći, odnosno invaliditet. Operacija je trajala oko šest i po časova. Problematični deo je izvađen i posle desetak dana sam obaveštena da je moj period oporavka na ortopedskom odeljenju Urgentnog centra završen i da lečenje nastavljam u banji.

Život ne prestaje za one koji su u kolicima i iz tog položaja je moguće živeti punim plućima. Suština je u želji, vredi biti istrajan u potrazi za sobom i načinima da se život obogati. Pobediti letargiju, depresiju, malodušnost, sebi jasno reći: Fizički sam drugačiji, biću i psihički


Teklo je leto, sezona i nijedna banja nije želela da primi Gordanu Pešić. Istovremeno, lekar je saopštio porodici da sumnja u bilo kakvu mogućnost pokreta, te da bi eventualno mogla imati uslovni refleks savijanja leve ruke. Sumnjao je da ću moći i da sedim u kolicima, dok o hodanju nije ni razmišljao kao mogućoj aktivnosti. Kroz kontakt sa dr Babovićem, tadašnjim načelnikom ustanove u Sokobanjskoj, na Dedinju, obezbeđen je prijem. Kraj sebe je imala izvanredne ortopede koji su sa njom strpljivo radili na oporavku desne, oštećenije strane. Važan trenutak preokreta, uz terapiju bio je jedan razgovor.

- Nikada se čovek ne pita kako pravi pokret. Bilo da je to ruka u pitanju, bilo da je noga, glava. Kada me je terapeutkinja pitala koji mišić treba da pokreneš da bi savila nogu u kolenu, nisam znala, kada si zdrav ne razmišljaš o tome. Pojasnila da je sve to zapisano u mozgu, da taj „film“ postoji tu i da ga treba pokrenuti, a za to je, pre svega potrebna volja, želja i strpljenje.
Ovaj nagoveštaj je dodatno pokrenuo pozitivnost koja poput aure obavija našu sagovornicu.

Kada me je terapeutkinja pitala koji mišić treba da pokreneš da bi savila nogu u kolenu, nisam znala, kada si zdrav ne razmišljaš o tome. Pojasnila da je sve to zapisano u mozgu, da taj „film“ postoji tu i da ga treba pokrenuti, a za to je, pre svega potrebna volja, želja i strpljenje


- Nema mesta za očaj, depresiju, moramo konstantno da se ohrabrujemo razmišljajući o sigurnom oporavku, bar donekle. Ukoliko neko ima pristup da se neće oporaviti, neće ni uspeti. Uvek sam govorila da jesam osoba sa posebnim potrebama, treba mi poseban dečko, poseban automobil, sve posebno, ali nisam invalid, već hendikepirana. Kod mene su dolazili i oni koji su bili u manje lošem stanju, da upiju malo pozitivnosti.

Posle godinu borbe, truda i vere, rezultati su postali vidljivi.

- Počeli da se javljaju pokreti u levoj ruci, malo prsti, levo stopalo i postepeno mi se leva strana vratila. Desna je još uvek pod parezom, ali sam shvatila da čovek može i sa jednom rukom da radi i sa jednom nogom da hoda i funkcioniše sasvim normalno. Od desne ruke sam osposobila dva prsta, što u zbiru sa pet na levoj ruci čini sedam funkcionalnih prstiju. Sedam je dovoljno, tri nisu neophodna (smeh).

Foto: FB privatni profil


Posle rehabilitacije i povratka kući vreme je provodila u svom domu, da bi na predlog Raduška Jankovića postala član Udruženja paraplegičara. Uvek otvorena ka ljudima postala je član, a potom našla način da se vrati velikoj ljubavi iz đačkih dana. Još u školskim danima takmičila se u streljaštvu, postala vicešampion SFRJ, osvajala priznanja za sportistu godine i uprkos svim okolnostima, htela je da ponovo namesti nišan.

-Odabrala sam sport u skladu sa svojim senzibilitetom. Niko se u mojoj porodici nije bavio streljaštvom, ali u mojoj prirodi je da želim nešto što niko drugi nije probao, težim da učinim nešto gde mogu da pokažem svoje kvalitete. Iako u tom periodu nisam imala mogućnost da držim ni čašu u ruci, a kamoli pušku, želela sam da pucam. Streljaštvo je već bilo deo mene kada sam otišla na prvi trening u novim okolnostima, međutim stav i držanje puške kada ste zdravi i kada ste u invalidskim kolicima značajno se razlikuju. Najsrećniji trenutak se dogodio kada sam opalila prvu dijabolu i videla da nisam promašila.

Povratak sportu započeo je jednu novu avantru, ne uvek simpatičnu, češće iscrpljujuću potragu za trenažnim mestom. Tokom susreta gradova, primetio je Miomir Marković, njen sadašnji trener i pozvao je u Streljačku družinu „Radnički“. Potraga je trajala i dalje, uz dodatke iznuđene „kreativnosti“.

-Na prvoj kapiji „Zorke“, koristili smo prostor nekadašnje banket sale koji nije čak ni krov imao. Kod jednog ruiniranog zida smo stajali mi, kod drugog mete. Donosili smo zimi kvarcnu peć da nas greje, a struju smo dovlačili od Vatrogasnog doma. Uspeli smo i zato smo još ponosniji. Imali smo pušku, volju i želju, ništa više. Tužno je što u ovako velikom gradu ne postoji strelište, garantujem da bi bilo mnogo zainteresovanih, mlađih i starijih. Trenutno treniramo u Mesnoj zajednici Kamenjak, tamo imamo i struju i svetla i priliku da radimo u bilo koje vreme. Bilo je mnogo obećanja, međutim za sada rešenja nema, još čekamo.

Posle teške nesreće teško je ostati psihički jak, verovati da postoji razlog za borbu, da je kvalitetan život dostupan. Gordana to zna.

- Život ne prestaje za one koji su u kolicima i iz tog položaja je moguće živeti punim plućima. Suština je u želji, vredi biti istrajan u potrazi za sobom i načinima da se život obogati. Pobediti letargiju, depresiju, malodušnost, sebi jasno reći: Fizički sam drugačiji, biću i psihički. Nedavno sam videla da postoji džudo za osobe sa invaliditetom, ko bi to mogao da pomisli, ali postoji. Sve je moguće – ohrabruje i daje važne lekcije optimizma na kraju Gordana Pešić.
D. Blagojević

Najnoviji broj

29. jul 2021.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa