Gimnastičar, plesač, ronilac, trgovac, antikvar, boem
Jedna priča o jednom Mikanu
Šesta generacija Maljana. Predvodnik gimnastičke ekipe, pokretač prve plesne škole u Šapcu. Neuspeh sa diskotekom, Ljubav detinjstva pretočena u posao. Mir i spokoj u porodičnom krugu. Darivanje od srce daruje sreću, ništa ne oduzima.
Da li je ovo priča o nekada odličnom gimnastičaru, ili dobrom roniocu, atleti, ili plesaču koji je uživao na svakom podijumu, ili skakaču s platforme, ili antikvaru, ili našem čoveku koji život gradi u Holandiji? Jeste, sve po malo, zato je najpreciznije reći Priča o Mikanu, Mikanu Eganoviću, starom Maljaninu, šestoj generaciji koja potiče iz ovog posebnog, jedinstvenog i svima u Šapcu dragog dela grada.
-Moj čukundeda živeo je u Mali, kažu da je pravilno Mahala, ali više volim ovaj prvi izraz, svi ga znamo, neka je i jezički neispravan. Zvao se Mujo Eganović, bio je jedan od najbogatijih Šapčana u to doba pretprošlog veka. Imao je sina Sadika i Aliju koga je poslao na školovanje u Grac i Beč. Postao je lekar i bio na dvoru Kralja Petra. Promenio je ime u Vladimir. Kažu da je bio veliki prijatelj sa Kostom Abraševićem. Umro je u Nišu od tifusa – seća se predaka Mikan Eganović dok prelazi na svoj život i uspomene.
-Rasli smo u Mali i taj period svim pamtimo kao vreme bezbrižnosti: Neko je imao više, neko manje, ali smo bili radosna deca, ovaj deo bio je naš svet. Leti se osvežavali na Savi, ceo dan ništa ne pojedemo, nemamo vremena od igre. U momačkim danima, sve misli mi preplavi sećanje na korzo, toliko lepote, lepih devojaka, mladića. Naše društvo stoji sa strane, pričamo, uživamo, lepa mladost.
Bogom danu građu i gipkost Mikan Eganović znao je da čuva i razvija kroz sport, isticao se kao gimnastičar, poznat kao specijalista za veleobrt. Voleo je da trenira, brzo napredovao i postao najbolji takmičar i predvodnik gimnastičke sekcije pri ondašnjem Društvu telesnog vaspitanja „Partizan“.
Moja grupa je bila poznata, vežbali smo uz ploče, a gde god je bilo žive muzike mi smo dolazili i igrali, najčešće u „Vencu“ i hotelu „Sloboda“. Plesali smo tango, valcer, fokstrot, igrali uz rokenrol
-To je jedna od najboljih gimnastičkih ekipa koja je ikada radila u Šapcu. Bili su tu braća Babalić, Petrovići, Dragutinovići i ima još mnogo onih čijih imena ne mogu da se setim i unapred se izvinjavam i pozdravljam ih. Na naše treninge su dolazili i drugi sportisti, poboljšavali koordinaciju snage i brzine. Pobeđivali smo u Tjentištu, Ohridu, diljem bivše države. Sve je do treninga, talenat samo olakšava. Mi smo uživali u radu. Prošlo je mnogo godina, a ja i u ovim godinama pokušavam da budem aktivan.
Atleta kakav je bio, nije se zadovoljavao samo gimnastičkim treninzima. Brzo je savladao plivanje, bezbroj puta je preplivao Savu na kojoj je trošio svako leto, a često je i skakao sa platforme, to je bio poseban vid adrenalinskog uživanja. Zaljubljen u vodu, posvetio se u jednom periodu i ronjenju. Armijski poziv odveo ga je u mornaricu, gde je unapredio još jedan dar.
-Šestedesetih godina su svi momci znali da plešu, nekako se moralo (kazuje kroz osmeh), ja sam voleo igru uz muziku i dok sam služio armijski u Rijeci pohađao sam plesnu školu i stekao diplomu da mogu biti instruktor. Kada sam se vratio u svoj grad otvorio sam u Domu omladine prvu školu plesa u Šapcu. Trajala je šest, sedam godina. Moja grupa je bila poznata, vežbali smo uz ploče, a gde god je bilo žive muzike mi smo dolazili i igrali, najčešće u „Vencu“ i hotelu „Sloboda“. Plesali smo tango, valcer, fokstrot, igrali uz rokenrol, to je posebna dimenzija uživanja. Mnogo pozdravljam sve koji su bili deo škole, ispunili su jedan od najlepših delova mladosti moje, a nadam se da je i njima to lepo sećanje.
Sredinom osamdesetih Mikan Eganović je otvorio stovarište pića sa koga su se snabdevale gotovo sve kafane, restorani i kafići u Šapcu. Zarađivao je mnogo.
Kada sam bio još mali, deda mi je jednog dana poklonio posudu punu starog novca, naglasivši da je to sada moje i da ne kažem nikome da imam. Bili su tu srebrnjaci, 20, 50 srpskih dinara, petodinarke
-Trudio sam se da nabaljam najkvalitetnija pića i da imam najmanje marže. Kada sam zatvorio trgovinu najpre sam planirao da otvorim robnu kuću, na dva nivoa, različitog asortimana, međutim bukvalno u jednoj večeri sam se odlučio da otvorim, umesto toga, diskoteku. Bila je u Pop Lukinoj. Rizikovao sam i nije se isplatilo. Mnogo sam izgubio, skupio sam ušteđevinu i sa suprugom otišao u Holandiju.
Nije državu odabrao nasumično, tamo je već Mikana čekao brat Sinan. Posle Šabačke gimnazije i studija u Sarajevu, Sinan koji je imao hendikep gluvoće, otišao je u Holandiju. Sinan je strast ka šahu pretočio u šampionske titule Najmegena.
-Po dolasku sam tražio svoje mesto, radili smo i supruga i ja gde je bilo posla i polako ponovo gradili ušteđevinu.
Hobi i posao
Holandija je jedno od najvećih tržišta antikviteta, a ljubav koju je čuvao od detinjstva, Mikan je postepeno pretvarao u posao.
-Kada sam bio još mali, deda mi je jednog dana poklonio posudu punu starog novca, naglasivši da je to sada moje i da ne kažem nikome da imam. Bili su tu srebrnjaci, 20, 50 srpskih dinara, petodinarke. Možda sam imao 13, 14 godina kada sam upoznao jednog čoveka koji je otkupljivao stari novac i malo po malo sam prodavao. U Holandiji je veliko tržište antikviteta i polako sam ulazio u taj svet. Oživeo sam svoje snove na taj način, pronašao sebe i ispunjenje.
Kada su antikviteti postali posao, jedan deo, sa korenima u detinjstvu postao je pasija.
-Zaljubljenik sam u numizmatiku, posebno period Rima, meni je to čudesno, želeo bih da upoznam svaki novčić iz tog doba. Kroz posao i ljubav sam napredovao sledeći savete iskusnijih i desetine knjiga koje imam o numizmatici, filateliji.
Porodica izvor mira
Posao može doneti ispunjenje, finansijsku stabilnost, ali večna žeđ čoveka za mirom vodi ga drugim putevima. Junak naše priče utolio je u porodici koja je svemu dala smisao.
-Sve što je bilo i sve što jeste, vredi zbog njih. Odrastao sam sa Šabanom Šaulićem. Moju Siju sam upoznao u susednoj kući. Ona je Šabanova sestra od strica, zaposlio je da odgovara na pisma kada je već postao poznat pevač, zaljubio sam se na prvi pogled i kako kažu „ukrao je“.
-Ona je moje sve. Znam da nije bilo lako izdržati sa mnom, a ona nije samo izdržala, ona me je negovala, čuvala i s njom sam dobio ženu bolju nego što sam zasluživao. Podarila mi je divne ćerke Salihu, Merimu, unuke, praunuka, oni su moj mir, snaga i Bogu sam zahvalan na daru mojih devojaka.
Dok gazi osmom decenijom, za mlađe Mikan čuva za kraj jedan savet, odnosno deli nešto što su njega stari naučili.
-Treba voleti ljude, potekao sam iz imućne porodice, učen da delim i niko ko je od srca pomagao one kojima je pomoć potrebna nije gubio i uvek je srećan bio, to je pravilo života koje prenosim i na svoje potomke.
-Moj čukundeda živeo je u Mali, kažu da je pravilno Mahala, ali više volim ovaj prvi izraz, svi ga znamo, neka je i jezički neispravan. Zvao se Mujo Eganović, bio je jedan od najbogatijih Šapčana u to doba pretprošlog veka. Imao je sina Sadika i Aliju koga je poslao na školovanje u Grac i Beč. Postao je lekar i bio na dvoru Kralja Petra. Promenio je ime u Vladimir. Kažu da je bio veliki prijatelj sa Kostom Abraševićem. Umro je u Nišu od tifusa – seća se predaka Mikan Eganović dok prelazi na svoj život i uspomene.
-Rasli smo u Mali i taj period svim pamtimo kao vreme bezbrižnosti: Neko je imao više, neko manje, ali smo bili radosna deca, ovaj deo bio je naš svet. Leti se osvežavali na Savi, ceo dan ništa ne pojedemo, nemamo vremena od igre. U momačkim danima, sve misli mi preplavi sećanje na korzo, toliko lepote, lepih devojaka, mladića. Naše društvo stoji sa strane, pričamo, uživamo, lepa mladost.
Bogom danu građu i gipkost Mikan Eganović znao je da čuva i razvija kroz sport, isticao se kao gimnastičar, poznat kao specijalista za veleobrt. Voleo je da trenira, brzo napredovao i postao najbolji takmičar i predvodnik gimnastičke sekcije pri ondašnjem Društvu telesnog vaspitanja „Partizan“.
-To je jedna od najboljih gimnastičkih ekipa koja je ikada radila u Šapcu. Bili su tu braća Babalić, Petrovići, Dragutinovići i ima još mnogo onih čijih imena ne mogu da se setim i unapred se izvinjavam i pozdravljam ih. Na naše treninge su dolazili i drugi sportisti, poboljšavali koordinaciju snage i brzine. Pobeđivali smo u Tjentištu, Ohridu, diljem bivše države. Sve je do treninga, talenat samo olakšava. Mi smo uživali u radu. Prošlo je mnogo godina, a ja i u ovim godinama pokušavam da budem aktivan.
Atleta kakav je bio, nije se zadovoljavao samo gimnastičkim treninzima. Brzo je savladao plivanje, bezbroj puta je preplivao Savu na kojoj je trošio svako leto, a često je i skakao sa platforme, to je bio poseban vid adrenalinskog uživanja. Zaljubljen u vodu, posvetio se u jednom periodu i ronjenju. Armijski poziv odveo ga je u mornaricu, gde je unapredio još jedan dar.
-Šestedesetih godina su svi momci znali da plešu, nekako se moralo (kazuje kroz osmeh), ja sam voleo igru uz muziku i dok sam služio armijski u Rijeci pohađao sam plesnu školu i stekao diplomu da mogu biti instruktor. Kada sam se vratio u svoj grad otvorio sam u Domu omladine prvu školu plesa u Šapcu. Trajala je šest, sedam godina. Moja grupa je bila poznata, vežbali smo uz ploče, a gde god je bilo žive muzike mi smo dolazili i igrali, najčešće u „Vencu“ i hotelu „Sloboda“. Plesali smo tango, valcer, fokstrot, igrali uz rokenrol, to je posebna dimenzija uživanja. Mnogo pozdravljam sve koji su bili deo škole, ispunili su jedan od najlepših delova mladosti moje, a nadam se da je i njima to lepo sećanje.
Sredinom osamdesetih Mikan Eganović je otvorio stovarište pića sa koga su se snabdevale gotovo sve kafane, restorani i kafići u Šapcu. Zarađivao je mnogo.
-Trudio sam se da nabaljam najkvalitetnija pića i da imam najmanje marže. Kada sam zatvorio trgovinu najpre sam planirao da otvorim robnu kuću, na dva nivoa, različitog asortimana, međutim bukvalno u jednoj večeri sam se odlučio da otvorim, umesto toga, diskoteku. Bila je u Pop Lukinoj. Rizikovao sam i nije se isplatilo. Mnogo sam izgubio, skupio sam ušteđevinu i sa suprugom otišao u Holandiju.
Nije državu odabrao nasumično, tamo je već Mikana čekao brat Sinan. Posle Šabačke gimnazije i studija u Sarajevu, Sinan koji je imao hendikep gluvoće, otišao je u Holandiju. Sinan je strast ka šahu pretočio u šampionske titule Najmegena.
-Po dolasku sam tražio svoje mesto, radili smo i supruga i ja gde je bilo posla i polako ponovo gradili ušteđevinu.
Hobi i posao
Holandija je jedno od najvećih tržišta antikviteta, a ljubav koju je čuvao od detinjstva, Mikan je postepeno pretvarao u posao.
-Kada sam bio još mali, deda mi je jednog dana poklonio posudu punu starog novca, naglasivši da je to sada moje i da ne kažem nikome da imam. Bili su tu srebrnjaci, 20, 50 srpskih dinara, petodinarke. Možda sam imao 13, 14 godina kada sam upoznao jednog čoveka koji je otkupljivao stari novac i malo po malo sam prodavao. U Holandiji je veliko tržište antikviteta i polako sam ulazio u taj svet. Oživeo sam svoje snove na taj način, pronašao sebe i ispunjenje.
Kada su antikviteti postali posao, jedan deo, sa korenima u detinjstvu postao je pasija.
-Zaljubljenik sam u numizmatiku, posebno period Rima, meni je to čudesno, želeo bih da upoznam svaki novčić iz tog doba. Kroz posao i ljubav sam napredovao sledeći savete iskusnijih i desetine knjiga koje imam o numizmatici, filateliji.
Porodica izvor mira
Posao može doneti ispunjenje, finansijsku stabilnost, ali večna žeđ čoveka za mirom vodi ga drugim putevima. Junak naše priče utolio je u porodici koja je svemu dala smisao.
-Sve što je bilo i sve što jeste, vredi zbog njih. Odrastao sam sa Šabanom Šaulićem. Moju Siju sam upoznao u susednoj kući. Ona je Šabanova sestra od strica, zaposlio je da odgovara na pisma kada je već postao poznat pevač, zaljubio sam se na prvi pogled i kako kažu „ukrao je“.
-Ona je moje sve. Znam da nije bilo lako izdržati sa mnom, a ona nije samo izdržala, ona me je negovala, čuvala i s njom sam dobio ženu bolju nego što sam zasluživao. Podarila mi je divne ćerke Salihu, Merimu, unuke, praunuka, oni su moj mir, snaga i Bogu sam zahvalan na daru mojih devojaka.
Dok gazi osmom decenijom, za mlađe Mikan čuva za kraj jedan savet, odnosno deli nešto što su njega stari naučili.
-Treba voleti ljude, potekao sam iz imućne porodice, učen da delim i niko ko je od srca pomagao one kojima je pomoć potrebna nije gubio i uvek je srećan bio, to je pravilo života koje prenosim i na svoje potomke.
D. Blagojević
Najnoviji broj
3. oktobar 2024.