СТВОРИО ЈУГОСЛАВИЈУ, АЛИ НЕ И ЈУГОСЛОВЕНЕ

Сајам књига у Београду, који је увелико у току, доноси много нових романа, али један је свакако издвојио као прави хит. Ради се о новом књижевном делу Вука Драшковића “Александар од Југославије”. Роман говорио о краљу Александру Карађорђевићу и борбама које је водио са собом и са другима.
Бритак и темељан у свом књижевом изражају, Драшковић и овим романом оставља траг у српској литератури, али и у историји. Инспирацију да се позабави краљем Александром Карађорђевићем није морао посебно да тражи.
- Убиство Југославије тема је мојих романа Виа Романа, Тамо далеко, Исусови мемоари и Ко је убио Катарину. Дужан сам био и да напишем: Ко је родио Катарину, ко је творац Југославије. Тим пре што су се сви у некада великој и снажној држави, а Срби највише, огрешили о ту непоновљиву и грандиозну историјску личност, највећу и најтрагичнију у историји Срба. Реч је о Александру од Југославије.
Колико је краљ Александар Карађорђевић био у заблуди, ако тако можемо да кажемо, о Југославији, а колико смо сви ми у заблуди о нашем краљу?
- Колико је стварање Југославије, државе од Солуна до Алпа и од Хоргоша до Јадрана, било Александрова заблуда, по многима и злочин, најбоље се види сада, када нема Југославије. Ако су ови национални и племенски торови, у којима смо, срећа коју нам је био ускратио Александар, ако је мржња свих према свима наша сањана и жељена слобода, ако је пребројавање мртвих и одбеглих у бели свет наша будућност, ако се поносимо онима који су за презир и стид, ако је у пропадању наше напредовање, онда је Александар трагично и неопростиво погрешио пре сто година.
Најтежа оптужница против њега каже да је Александар 1918. одбио да створи Велику Србију. За тај “грех” оптужују оног који је створио највећу могућу Србију, односно државу у којој су, први пут од досељења на Балкан, под истим кровом били сви Срби. Наравно, и остали народи који су са Србима били измешани. Таква срамна оптужница против Александра подигнута је још за његовог живота, а подигли су је зилоти у српској цркви, који му нису праштали заједничку државу са католичким јеретицима, зилоти у католичкој цркви који су одбијали државу са православним варварима и шизматицима, црнорукци заветовани злочину као врлини, Стеријини “родољубци” по крчмама, комунистички фанатици којима је командовала Лењинова и Стаљинова “црна рука” и који су се у намери да Александру скину главу удружили и са хрватским усташама. Данас, заветници Слободана Милошевића, Аписа, комунистичких удбаша и генерала, антизападне духовне елите у Србији, сви они који су деведесетих минулог века рушили Југославију и стварали Велику Србију,
Краља Александра нису оптуживали само да је Југославија заблуда?
- Александра оптужују и за још два злочина. Први је тај да је 1915. одбио да потпише Лондонски уговор, којим су му силе Антанте (Француска, царска Русија и Британија) понудиле Велику Србију до Карловца, Карлобага и Шибеника, али је он то одбио и определио се за Југославију. Лаж. Мапе које показују су лаж. Прибављају алиби за њихов “подвиг” убијања Југославије и стварања Велике Србије, а знамо како су је стварали и како се то завршило. Силе Антанте 1915. ништа нису обећале Србији. Напротив, тражиле су од Александра да одмах, у августу 1915, Бугарској уступи источну Македонију, да би и цар Борис пришао Антанти, и да Александар гарантује Румунима да ће, приђу ли и они савезницима, после ратне победе добити цео Банат са Панчевом! Друга лаж је да је Велика Србија понуђена Александру 1918. Није ни тада. Није никада.
У Вашој књизи је приказана и велика унутрашња борба Александра Карађорђевића. На крају је животом платио ту своју борбу. А, да ли је успео?
Створио је Југославију, али није успео да за свога живота створи и Југословене. Пред историјом, он је победник. Држава коју је створио трајала је све до 1992. године. Не постоји Титова Југославија. Она је била Титова само по диктатури и државном уређењу, али је по крштеници и рођењу и она била Александрова. Да Југославија није створена 1918, не би могла бити ни обновљена ни створена 1945. У Европи, после Другог светског рата, не формира се ниједна нова држава.
Да није било Слободана Милошевића, партије комунистичких генерала његове супруге, антизападних зилота у српској цркви и у српској националној елити, црвених четничких војвода, удбашких патриота и мафијаша, преживела би Југославија заверу против ње. Хрватски завереници били су преслаби да јој скину главу. И била би Југославија, федерална или конфедерална, убрзано примљена и у НАТО и у тадашњу Европску заједницу. Умножавали би се у тој европској Југославији и Југословени. Остварио би се и тај сан Александра Карађорђевића.
Један део књиге говори и о нама, односно о томе да смо ми такви какви смо, а да идеја о Југославији није нешто што је лоше?
- “Није Југославија грешка. Грешка смо сви ми, овакви какви смо сада.” Немам ништа да додам овим речима Великог Александра.
Људи често причају о томе шта би било када би било. Како би изгледала Краљевина Југославије да је краљ Александар Карађорђевић преживео атентат? Како би нам сада изгледала држава?
Зна се шта би било. Пред одлазак у Марсељ, Александар је најавио историјски договор са Владком Мачеком, тада неспорним политичким вођом Хрвата. Државу би уредио као федерацију Словенаца (Дравска бановина), Хрвата (спојене Савска и Приморска бановина у Хрватску бановину) и Срба, односно српских бановина: Вардарске, Моравске, Зетске, Дунавске, Дринске и Врбашке. Београд би био престоница, са статусом који у САД има Вашингтон.
Александар је водио бриљантну спољну политику. Најпре је створио Малу Антанту, одбрамбени савез са Чехословачком и Румунијом, ослоњен на Француску. Том савезу приступиће и Грчка и Ататуркова Турска. Успоставио је свестрану економску сарадњу са Немачком. Није се, ни најмање, противио Хитлеровим плановима да прогута Аустрију. Тих година, Хитлер и Мусолини су, и због судбине Аустрије, у великом сукобу. Александар увиђа опасност од немачке жеље за реваншом због пораза у Великом рату, али се према тој нарастајућој сили односи деликатно и са опрезом. Њему је тада Мусолини главна опасност и вешто подстиче сукоб фашистичког диктатора са вођом Рајха. Са бољшевичком Русијом одбија да успостави и дипломатске односе. Основано је претпоставити да се Хитлер 1941. не би олако залетео на Александра и његове балканске савезнике, јер му се журило на Русију. Извесно је да сулудог мартовског пуча у Београду не би било, ни слома државе, ни усташке НДХ и геноцида над Србима, нити комунистичке револуције. Александрова послератна Југославија била би међу оснивачима НАТО савеза и Европске заједнице. У њој би сада живело више од 30 милиона људи.
Увелико трошимо 21. век, а и даље лутамо неснађени у новим историјским и друштвеним околностима. Где се ми данас налазимо?
- Као да, распамећени, ни сами не знамо где смо, шта ћемо и куд. Као да не знамо ни ко смо. Распети смо између стварности да цела једна Србија данас није у Србији, него живи на Западу, и проповеди антизападне хистерије да морамо на Исток, у крило великој православној “мајци”. Још бих нешто да кажем, иако ме то нисте питали. Годинама већ, Александра многи Срби оптужују и за Јасеновац, и за Јадовно, и за усташке јаме безданке, и за “Олују” и за “Бљесак”. Тих злочина, говоре они, не би било да Александар није створио Југославију! Страшно. Па сви ти злочини над Србима догодили су се управо онда када није било Југославије.

Косово смо изгубили јула 1999.
Да ли смо, на крају, изгубили Косово и Метохију?
- Још на првој години права учили су ме професори: “Држава није територија, него суверена власт државе над неком територијом.” Те суверене власти Србије над Косовом нема од јула 1999, од Кумановске капитулације и Резолуције 1244 Савета безбедности УН.

Не може се у Брисел преко Москве
Колико смо данас искрено на европском путу и има ли негде краја тог пута?
- Наш државни воз иде ка Бриселу, али многи верују да се у Брисел стиже преко Москве. Ја, пак, верујем да је најбржи и најсигурнији пут до Брисела онај који води преко Вашингтона. Преко приступања НАТО алијанси, јер је НАТО избор пута (Запад), а ЕУ је путовање које ће да потраје.