KRIVINA U OGLEDALU
Vojsko moja, ne zovi me sada!
Kao grom iz vedra neba me je pogodila informacija koja je objavljena u medijima da se sledeće godine vraća obavezno služenje vojnog roka. Da se odmah na početku razumemo, nisam izbegao tu obavezu, i vratio sam dug otadžbini od 15. septembra 1989. godine do 14. septembra 1990. Ta godina, koju sam proveo u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, godina koju sam bacio niz vetar, krajnje nepotrebna i besmislena. Krajnje nepotrebno životno iskustvo, u mom slučaju.
Za tih godinu dana, moja puška je na strelištu u Bubanj Potoku ispalila deset metaka. Skoro, pa nikakvu obuku vojnu nisam prošao. Zato smo. barem moji klasići, naučili do tančina na ribamo toalete, hodnike, da čistimo lišće u dvorištu. Na spavanje smo odlazili u 22, ustajali u pet ujutru. Sećam se da nismo imali ni grejanje, već smo se grejali uz pomoć dobre stare Kreka Veso peći čiji je odvod u dimnjak bio izbušen kao rudarska čarapa, tako da smo svi imali infekcije po licu usled gareži koja nam je padala na jastuke. I na straži sam bio samo sedam dana, a bio sam jednom čak i razvodnik straže.
Morali smo, obavezno, da gledamo dnevnik u pola osam. Ukoliko bi neko od nas zaspao, posle celodnevnih besmislenih aktivnosti, taj je ostatak Dnevnika morao da stojeći isprati sadržaj do odjavne špice. Imali smo tu nesreću da nam je u tri navrata bio i zabranjen izlazak u grad zbog nekog skupa nesvrstanih u Beogradu, kongresa Saveza komunista Jugoslavije, kao i nekog opozicionog skupa koji je organizovao Mirko Jović.
Ta besmislena godina mi je prekinula školovanje, a ono što je najbolnije za momka u tom periodu, zbog vojske sam ostao bez najveće ljubavi u dotadašnjem životu, jedne preslatke male Jelene. Često sam se pitao čemu je služila ta godina, šta sam naučio? Jedina prava lekcija života je bila da su ljudi kvarna roba. To sam u JNA prvi put video. Za malo neke „vlasti“ šta je sve čovek spreman da uradi, za jedan razvodnički, a kasnije i desetarski čin. Stalna cinkarenja i tužibabisanja su bila deo svakodnevice. Oficiri su voleli takve vojnike. Valjda su ih podsećali na njih kada su bili klinci. I svi su se oni obavezali jednoj zakletvi, ne žaleći da zbog nje daju i svoj život. Neki od tih oficira koji su nama komandovali, poput poručnika Sledža ili vodnika Samija, dali su svoje živote, ali u uniformama „zengi“ i „OVK“. Neki su izašli iz uniforme i pobegli, neki su se naprasno penzionisali kada je postalo gusto.
A, imao sam jednog finog desetara, Dejana Despotovskog, čini mi se sa Karaburme. Prava gradska faca, ali je nekim sticajem životnih okolnosti završio kao vojno lice na trogodišnjem ugovoru. Jednom rečju, atipičan podoficir. Družio se sa nama, igrali smo preferans, reagovarali, znao je i da popije koje pivo sa običnom vojskom. Bio je oženjen sa nekom našom ženom iz Danske. Već pomenuti vodnik Sami ga je upitao gde je naučio danski jezik, ne kapirajući da mu je žena iz naše zemlje. Vojska, barem tada, nije mirisala gradske face. On je morao po ugovoru da i dalje nosi uniformu JNA. Bio je na ratištu. Svašta video i doživeo. I nije preživeo, ispalio je sebi metak u glavu, nije izdržao to zlo i tu izdaju kojom je bio okružen. Tako su barem pričali.
Ne sporim da su ljudi imali lepa iskustva i da dan danas gaje nežna sećanja na vojsku i sivomalsinastu uniformu. Mnogi su, verujem, u vojsci stekli druga do groba, kao što otpeva Đorđe Balašević, ali i dalje tvrdim da je vojni rok besmislena i skupa priča. I još zamislite vojsku na čijem se čelu nalazi Aleksandar Vulin. Njemu da se salutira, postrojava i kaže - razumem. Čovek koji se, u vreme kada sam ja služio vojni rok, izvukao i eskivirao svoj dug prema domovini. I da je jedini. Svi oni koji su glasni nisu služili vojni rok - ni Đuka, ni Miša Vacić...
Voleo bih da moj sin Đorđe nikada ne služi vojsku, drugi su planovi pred njim. Jedino ako bi to bila njegova želja, ali nešto kapiram da mu to i nije nešto prioritetno. Nemam ništa protiv neke kratke vojne obuke, ali za tako nešto nije potrebno godinu dana odvojiti momke od kuće, škole, devojke. Poštujem Vojsku kao instituciju, i svakoga ko to želi i voli da ide u vojsku. Ali, treba i da bude plaćen i opremljen za tako nešto, a ne da mu posle parade u Nišu odmah skidaju čizme sa nogu.
Vojska je mnogo bitna i ozbiljna institucija da bi se neko sa njom zezao, prošlost nas je najbolje podučila tome. Pri tom i skupa. Ona mora da bude visoko profesionalizovana, a ne melodramski prikazana na malim ekranima. Na svu sreću, vest sa početka teksta je ubrzo demantovana.
Za tih godinu dana, moja puška je na strelištu u Bubanj Potoku ispalila deset metaka. Skoro, pa nikakvu obuku vojnu nisam prošao. Zato smo. barem moji klasići, naučili do tančina na ribamo toalete, hodnike, da čistimo lišće u dvorištu. Na spavanje smo odlazili u 22, ustajali u pet ujutru. Sećam se da nismo imali ni grejanje, već smo se grejali uz pomoć dobre stare Kreka Veso peći čiji je odvod u dimnjak bio izbušen kao rudarska čarapa, tako da smo svi imali infekcije po licu usled gareži koja nam je padala na jastuke. I na straži sam bio samo sedam dana, a bio sam jednom čak i razvodnik straže.
Morali smo, obavezno, da gledamo dnevnik u pola osam. Ukoliko bi neko od nas zaspao, posle celodnevnih besmislenih aktivnosti, taj je ostatak Dnevnika morao da stojeći isprati sadržaj do odjavne špice. Imali smo tu nesreću da nam je u tri navrata bio i zabranjen izlazak u grad zbog nekog skupa nesvrstanih u Beogradu, kongresa Saveza komunista Jugoslavije, kao i nekog opozicionog skupa koji je organizovao Mirko Jović.
Ta besmislena godina mi je prekinula školovanje, a ono što je najbolnije za momka u tom periodu, zbog vojske sam ostao bez najveće ljubavi u dotadašnjem životu, jedne preslatke male Jelene. Često sam se pitao čemu je služila ta godina, šta sam naučio? Jedina prava lekcija života je bila da su ljudi kvarna roba. To sam u JNA prvi put video. Za malo neke „vlasti“ šta je sve čovek spreman da uradi, za jedan razvodnički, a kasnije i desetarski čin. Stalna cinkarenja i tužibabisanja su bila deo svakodnevice. Oficiri su voleli takve vojnike. Valjda su ih podsećali na njih kada su bili klinci. I svi su se oni obavezali jednoj zakletvi, ne žaleći da zbog nje daju i svoj život. Neki od tih oficira koji su nama komandovali, poput poručnika Sledža ili vodnika Samija, dali su svoje živote, ali u uniformama „zengi“ i „OVK“. Neki su izašli iz uniforme i pobegli, neki su se naprasno penzionisali kada je postalo gusto.
A, imao sam jednog finog desetara, Dejana Despotovskog, čini mi se sa Karaburme. Prava gradska faca, ali je nekim sticajem životnih okolnosti završio kao vojno lice na trogodišnjem ugovoru. Jednom rečju, atipičan podoficir. Družio se sa nama, igrali smo preferans, reagovarali, znao je i da popije koje pivo sa običnom vojskom. Bio je oženjen sa nekom našom ženom iz Danske. Već pomenuti vodnik Sami ga je upitao gde je naučio danski jezik, ne kapirajući da mu je žena iz naše zemlje. Vojska, barem tada, nije mirisala gradske face. On je morao po ugovoru da i dalje nosi uniformu JNA. Bio je na ratištu. Svašta video i doživeo. I nije preživeo, ispalio je sebi metak u glavu, nije izdržao to zlo i tu izdaju kojom je bio okružen. Tako su barem pričali.
Ne sporim da su ljudi imali lepa iskustva i da dan danas gaje nežna sećanja na vojsku i sivomalsinastu uniformu. Mnogi su, verujem, u vojsci stekli druga do groba, kao što otpeva Đorđe Balašević, ali i dalje tvrdim da je vojni rok besmislena i skupa priča. I još zamislite vojsku na čijem se čelu nalazi Aleksandar Vulin. Njemu da se salutira, postrojava i kaže - razumem. Čovek koji se, u vreme kada sam ja služio vojni rok, izvukao i eskivirao svoj dug prema domovini. I da je jedini. Svi oni koji su glasni nisu služili vojni rok - ni Đuka, ni Miša Vacić...
Voleo bih da moj sin Đorđe nikada ne služi vojsku, drugi su planovi pred njim. Jedino ako bi to bila njegova želja, ali nešto kapiram da mu to i nije nešto prioritetno. Nemam ništa protiv neke kratke vojne obuke, ali za tako nešto nije potrebno godinu dana odvojiti momke od kuće, škole, devojke. Poštujem Vojsku kao instituciju, i svakoga ko to želi i voli da ide u vojsku. Ali, treba i da bude plaćen i opremljen za tako nešto, a ne da mu posle parade u Nišu odmah skidaju čizme sa nogu.
Vojska je mnogo bitna i ozbiljna institucija da bi se neko sa njom zezao, prošlost nas je najbolje podučila tome. Pri tom i skupa. Ona mora da bude visoko profesionalizovana, a ne melodramski prikazana na malim ekranima. Na svu sreću, vest sa početka teksta je ubrzo demantovana.
Najnoviji broj
18. april 2024.
