SELO NEKAD I SAD
Kandilo...
Selo nekad i sad u vrele letnje dane živi pogledom uprto u nebo. U trenu kako seljani vole reći trud se pretvori u hrpu bola pošto usevi život znače. I nekad i sad neguje se običaj nasleđen od predaka. Slavsko kandilo se kad nebo zamrači guberom od kišnih kapi palilo i svetac zaštitnik molio da pritekne u pomoć i muku seljačku zaštiti. Ili što bi mudri rekli bez nevolje nema bogomolje.
Ostalo je predanje da su stari domaćini i žene odgajene uz molitvu i post umeli klečati pred ikonom da im i čeljad i imetak zaštiti. I bi tako. Ostalo je i predanje da u nevremenu planulo seno uz ostala tik uz njega znalo je izgoreti do poslednjeg struka a da ostala sena nisu nikaku štetu pretrpela...
Kandilo ...
I u dane koje živimo u mnogim selima Pocerine i Posavotamnave priziva se svetac zatitnik u pomoć i pali kandilo. Ogromna su ulaganja u zemlju pa se plod velike muke štiti kad ništa ne pomaže bogomoljom. I tada i sada u selima su gorela brojna kandila. Istini za volju novokomponovano vreme donelo je takve običaje pa se često i huli posle veće štete ali to je već ram druge priče ...
Ostale su i priče koje koliko da veličaju običaje nude i drugačije ishode. Čobani su ašikovali u livadama podno sela i pred nevreme gde će sakrili se pod grm. U zagrljenu strelica neba ih ovenča nezaboravom. Tako veli jedna priča a druga pocepa drvo na pola ni ogrebavši mlade koji su dugo živeli u slozi i ljubavi. Pa čak i stado na broju kući vratili.
Druga daleko teža i bliska istini govorila o ratu jednom od koliko već. U nevreme žena sa nekoliko čeljadi palila kandilo da zamoli nebo za pomoć. U tom trenu vojnik je na frontu pao kao pokošen izbegavši neprijateljski plotun. Dugo potom po povratku iz zarobljeništva pričao veteran rata da su ga našli i odneli do šatora gde beše lekar bogatog znanja. U čudu su bili kada im je mudri vremešni lekar rekao da su rane kao da ga je grom pogodio. U rodnom domu posle nevremena u toru su našli uginulog ovna kapitalca. Tako predanje veli ...
Sada se u Posavotamnavi prepričava kako je momak vraćajući se sa igranke zaslepljen grmljavinom i praskom sleteo sa puta u jarak u trenu dok je iz suprotnog smera pravo u njega išao kamion prepun materijala. Niko nije povređen ili što bi narod rekao ni dlaka mu nije falila.
I tako iz priče u priču nižu se događaji za rubriku verovali ili ne. Kandilo je u priči od skora majka zapalila pred odlazak u postelju da joj jedinca čuva. Sve ostalo je plod za razmišljanje svakog koji posumnjaju u ove redove. Mudrosti od starih ostale i sada pomažu a kandilo je bilo i ostalo više od pramička svetlosti u tami beznađa da se sila na nebranjeno ustremi. Tek bilo kako bilo i sada je mnoštvo tragova velikih nepogoda poput pocepanog grma koji i dalje prkosi zubu vremena ali i predanja do dana današnjeg da se takvo drvo ne loži ...
Živimo već velikih tehnoloških i ljudskih dometa a eto samo jedan plamičak je iznedrio ove i druge brojne priče. Dani najžešćeg leta, po seljanima, vraćaju ove priče da žive pa ko ne veruje nek upali kandilo. Vremešni tvrde sve ostalo kašće mu se samo ...
Kandilo ...
Ostalo je predanje da su stari domaćini i žene odgajene uz molitvu i post umeli klečati pred ikonom da im i čeljad i imetak zaštiti. I bi tako. Ostalo je i predanje da u nevremenu planulo seno uz ostala tik uz njega znalo je izgoreti do poslednjeg struka a da ostala sena nisu nikaku štetu pretrpela...
Kandilo ...
I u dane koje živimo u mnogim selima Pocerine i Posavotamnave priziva se svetac zatitnik u pomoć i pali kandilo. Ogromna su ulaganja u zemlju pa se plod velike muke štiti kad ništa ne pomaže bogomoljom. I tada i sada u selima su gorela brojna kandila. Istini za volju novokomponovano vreme donelo je takve običaje pa se često i huli posle veće štete ali to je već ram druge priče ...
Ostale su i priče koje koliko da veličaju običaje nude i drugačije ishode. Čobani su ašikovali u livadama podno sela i pred nevreme gde će sakrili se pod grm. U zagrljenu strelica neba ih ovenča nezaboravom. Tako veli jedna priča a druga pocepa drvo na pola ni ogrebavši mlade koji su dugo živeli u slozi i ljubavi. Pa čak i stado na broju kući vratili.
Druga daleko teža i bliska istini govorila o ratu jednom od koliko već. U nevreme žena sa nekoliko čeljadi palila kandilo da zamoli nebo za pomoć. U tom trenu vojnik je na frontu pao kao pokošen izbegavši neprijateljski plotun. Dugo potom po povratku iz zarobljeništva pričao veteran rata da su ga našli i odneli do šatora gde beše lekar bogatog znanja. U čudu su bili kada im je mudri vremešni lekar rekao da su rane kao da ga je grom pogodio. U rodnom domu posle nevremena u toru su našli uginulog ovna kapitalca. Tako predanje veli ...
Sada se u Posavotamnavi prepričava kako je momak vraćajući se sa igranke zaslepljen grmljavinom i praskom sleteo sa puta u jarak u trenu dok je iz suprotnog smera pravo u njega išao kamion prepun materijala. Niko nije povređen ili što bi narod rekao ni dlaka mu nije falila.
I tako iz priče u priču nižu se događaji za rubriku verovali ili ne. Kandilo je u priči od skora majka zapalila pred odlazak u postelju da joj jedinca čuva. Sve ostalo je plod za razmišljanje svakog koji posumnjaju u ove redove. Mudrosti od starih ostale i sada pomažu a kandilo je bilo i ostalo više od pramička svetlosti u tami beznađa da se sila na nebranjeno ustremi. Tek bilo kako bilo i sada je mnoštvo tragova velikih nepogoda poput pocepanog grma koji i dalje prkosi zubu vremena ali i predanja do dana današnjeg da se takvo drvo ne loži ...
Živimo već velikih tehnoloških i ljudskih dometa a eto samo jedan plamičak je iznedrio ove i druge brojne priče. Dani najžešćeg leta, po seljanima, vraćaju ove priče da žive pa ko ne veruje nek upali kandilo. Vremešni tvrde sve ostalo kašće mu se samo ...
Kandilo ...
Sreten Kosanić
Najnoviji broj
18. april 2024.
