SRPSKE MANE POD EVROPSKOM LUPOM

Kada je posle dvehiljadite počeo proces privatizacije u Srbiji, radnici u preduzećima, ali i najveći broj građana, očekivali su da će ovom zemljom „poteći med i mleko“. Zaposleni u većini srpskih kolektiva tavorili su tokom devedesetih godina prošlog veka pod sankcijama. Postepeno su odumirali sa preduzećima u koja su išli po navici, a ne da nešto proizvedu. Zato su svi oni u privatizaciji videli spas i za svoje fabrike i za svoje porodice. Poruka, nastala tih godina: „Samo da dođe gazda, pa da živimo ko ljudi!“, anatomski precizno je objašnjavala stanje opšte svesti u društvu koje je, potpuno opravdano, očekivalo da će se promenom vlasništva i uvođenjem titulara nad svojinom koja je bila „svačija i ničija“, srpska privreda izdići iz depresije i da će postati konkurentna i profitabilna.
Verovatno je ta opšta želja da se privatizacija završi što pre, odmah i na svakom mestu, doprinela da se ovom obimnom i teškom poslu priđe sa različitim motivima, među kojima su bili i motivi onih pojedinaca i grupa koji su želeli da u „mutnoj vodi uhvate što veće ribe“. Oni koji su bili zaduženi da prate i kontrolišu, nisu ispratili mnoge od parametara koji taj proces prate: odakle potiče novac kojim je neko preduzeće kupljeno, je li ispoštovana procedura i je li preduzeće kupio onaj ko je davao najviše, ili je dato po „burazerskom principu“ budzašto, je li novi vlasnik izvršio dokapitalizaciju, nastavio i razvio proizvodnju, ili je iskoristio kupovinu da bi jeftino došao do skupog zemljišta, a radnike tako ostavio bez hleba. Tu su, razume se, do izražaja došla i druga pitanja: je li kupac preuzeo i dugove koje je preduzeće imalo prema bankama, partnerima, dobavljačima i radnicima, ili su ti dugovi ostali da ih u beskonačnom sudskom procesu „isteruju“ oni kojima preduzeće duguje.