Odlazak hroničara sela

“U Mačvi ima ljudi koje čim sretneš odmah zavoliš”. Tako je govorio i pisao priznati književnik Janko Veselinović. U verodostojnost njegovih reči može se uveriti svako ko je poznavao i družio se sa nedavno preminulim Ljubinkom Jevtićem iz Badovinaca, vrednim sakupljačem baštine bogate istorije najvećeg mačvanskog sela, kraj Drine, gde je ranije neko vreme bio predsednik mesne zajednice i direktor Zemljoradničke zadruge.
Ljubinko je uvek bio blage naravi, uporan, vredan, nasmejan... Zračio je pozitivnom energijom i bez mnogo razmišljanja nastojao da pomogne ljudima. Posebno novinarima željnim lepe priče o selu, čoveku. I sam je prikupio ogromnu istorijsku građu o Badovincima. Ne retko je činio usluge ljudima kako bi obradili svoje njive, utovili stoku ili proizveli kakav drugi proizvod na selu i od toga mogli da žive.
Postoje razne anegdote o tome, a činjenica je da su čelnici mesne zajednice ili opštine Bogatić, kad postoji želja nekog čoveka ili delegacije da saznaju nešto više o istoriji Badovinaca, upućivali na Ljubinka i on je to uvek sa zadovoljstvom prihvatao.
Dao je značajan podstreh razvoju kulturno-umetničkog amaterizma na selu, vodeći programe raznih manifestacija, potpuno besplatno, na svoje i zadovoljstvo drugih. Baš takav bio je i skoro poluvekovni njegov angažman na vođenju konjičkih trka, najviše na hipodromu u Bogatiću.
Često je ukazujući na značaj javne reči govorio da sve ono što se dogodilo, a nije objabljeno u medijima, kao da se nije ni dogodilo.
Otišao je sa ovog sveta u uverenju da selo zaslužuje više, te da se kroz razne oblike kulturnih, sportskih i privrednih aktivnosti mora uticati na “oživljavanje” ruralnih krajeva.
Tvrdio je i s ushićenjem govorio da ima mnogo značajnih ljudi koji su “ponikli” iz brazde i nisu zaboravili na svoj zavičaj.
Jevtić je za svoj rad više puta nagrađivan.