STRAHINjA PAVLOVIĆ MEĐU „KNEŽEVIMA“
Ne priznajem strah
Monako odličan za razvoj mladih igrača. Njihova želja da me angažuju dokaz da ozbiljno računaju na mene. Svaki trener dao doprinos razvoju. Mačva potrebna Super ligi
Stameni defanzivac STRAHINjA PAVLOVIĆ je član Partizana. Tvrdnja nija baš tačna. Ovaj Jevremovčanin je na pozajmici u redovima vicešampiona, a tu ga je prosledio njegov novi tim, nekadašnji vicešampion Evrope, „Monako“.
-Bilo je interesovanja više klubova, ali je Monako bio najkonkretniji i najviše je želeo da me angažuje. Veliki klub je u meni video igrača koji im je važan, što predstavlja čast, a istovremeno sam srećan što ću nastupati za klub koji je poznat po opredeljenju ka mladim igračima i pružanju šanse u jakoj ligi – sumira utiske naš sugrađanin na početku razgovora.
Iako ga tek očekuje debi u crveno – belom dresu kluba iz Kneževine, od potpisivanja ugovora sa višestrukim šampionom Francuske, u stalnom je kontaktu sa svojim novim timom.
-Po potpisivanju ugovora, usledila je pozajmica šestomesečna u Partizan, ali sam dobio mentora, sa kojim sam u redovnom kontaktu. Imaju velika očekivanja od mene i prate rad, napredak. Radujem se izazovu i najveća želja mi je da igram, da napredujem kroz veliku minutažu. To je i prioritet pri izboru kluba.
Monako je tvoja budućnost i sadašnjost, a fudbalska prošlost je počela u Šapcu i nebesko plavom dresu „Savaciuma“.
-Od šeste godine treniram fudbal, počeo sam u Savaciumu, a sa 14 godina sam prešao u odgovarajuće kategorije Partizana. Interesovali su se i dve godine ranije za mene, ali se roditelji nisu saglasili da tako rano odem od kuće.
Štoperska pozicija je od početka bila tvoje mesto?
-Kao i većina dečaka na početku karijere, mesto u odbrani nije omiljeno. Više sam voleo da igram napred, veznog, zadnjeg veznog, čak i napadača. Ipak, karakteristike i moja konstitucija su nametali defanzivu. U mlađim kategorijama Partizana jedan period sam radio sa Draženom Bolićem, nekadašnjim halfom i bekom, on mi je mnogo pomogao u i usavršavanju na mestu gde i danas igram. Naravno, u školi Partizana se igrači isprobavaju na svim pozicijama, što je izuzetno važno kako bi se savladala kontrola lopte, osećaj za prostor.
Promenio si mnogo trenera, izdvaja li se posebno neki važan u razvoju dosadašnje karijere?
-Teško je izdvojiti nekog, od Zorana Kokanovića, Jovice Delića, Šćepovića, Bolića, Mirkovića koji je pružio šansu u prvom timu, Save Miloševića i drugih, svaki je dao neki doprinos i ima svoju ulogu. Ako nekoga izdvajam to je moj otac koji je nekada igrao fudbal. Očinski saveti su bili odlični i kao trenerski. Vreme je pokazalo da je u svemu bio u pravu, te je njegov doprinos i iskustvo na svaki način nemerljivo.
Šta je za tebe najvažniji, prelomni trenutak, kada si pokazao da zaslužuješ šansu?
-Mislim da je to bio derbi. Ako je kod nekoga postojala sumnja, verujem da sam je onda otklonio. Kod mene nije postojao strah. Verujem u sebe i to me nosi, tako da strah ne priznajem. Pružili su mi podršku stariji igrači od početka. Od malih nogu sam fudbal video kao svoj životni poziv, ali želje su jedno, važno je iskoristiti priliku da pokažete i da neko nije pogrešio što je verovao u vas i da vi imte šta je potrebno za veliku scenu. Uz derbi, mnogo su mi značile utakmice u Ligi Evrope.
Koji napadač je najteži za čuvanje, ko je zadao najviše problema?
-U Super ligi, to je moj sadašnji saigrač, Bojan Matić, u periodu dok je igrao za Vojvodinu imao sam priliku da se suočimo. Na evro sceni Marsijal iz Mančestera i Jahović iz Malatije. Iako naša liga nije među vodećim u Evropi, ali ima kvalitet i igrače koji su veoma važni za napredak mladih fudbalera.
Još si mlad igrač, a imaćeš iskustvo pauze u vreme kada je inače vrhunac sezone. Koliko je prekid usled korona virusa uticao na tebe fizički i psihički?
-Profesionalac sam i ne smemo da dozvolimo da nas bilo šta poremeti. Dobili smo program treninga u uslovima koje imamo, poštujem sve što je kondicioni trener zacrtao i dan organizujem u skladu sa tim obavezama. Nedostaju mi fudbal, utakmice, zajednički treninzi, ali ne nedostaje obaveza.
Mačva je u grčevitoj borbi za opstanak. Misliš li da postoji šanca, pod uslovom da se natavi prvenstv, naravno?
-Mačva nije moj klub u igračkom smislu, nisam trenirao u njoj, ali je klub iz moga grada, time klub srcu bliži od ostalih posle Partizana, tako da navijam za momke da uspeju. Nemam dilemu da je Super ligi Mačva potrebna. Uslovi i atmosfera su među šest ili sedam u državi i šabačka ekipa daje kvalitet više našem šampionatu. Nadam se da će još dugo Šapčani gledati Super ligu u svom gradu.
-Bilo je interesovanja više klubova, ali je Monako bio najkonkretniji i najviše je želeo da me angažuje. Veliki klub je u meni video igrača koji im je važan, što predstavlja čast, a istovremeno sam srećan što ću nastupati za klub koji je poznat po opredeljenju ka mladim igračima i pružanju šanse u jakoj ligi – sumira utiske naš sugrađanin na početku razgovora.
Iako ga tek očekuje debi u crveno – belom dresu kluba iz Kneževine, od potpisivanja ugovora sa višestrukim šampionom Francuske, u stalnom je kontaktu sa svojim novim timom.
-Po potpisivanju ugovora, usledila je pozajmica šestomesečna u Partizan, ali sam dobio mentora, sa kojim sam u redovnom kontaktu. Imaju velika očekivanja od mene i prate rad, napredak. Radujem se izazovu i najveća želja mi je da igram, da napredujem kroz veliku minutažu. To je i prioritet pri izboru kluba.
Monako je tvoja budućnost i sadašnjost, a fudbalska prošlost je počela u Šapcu i nebesko plavom dresu „Savaciuma“.
-Od šeste godine treniram fudbal, počeo sam u Savaciumu, a sa 14 godina sam prešao u odgovarajuće kategorije Partizana. Interesovali su se i dve godine ranije za mene, ali se roditelji nisu saglasili da tako rano odem od kuće.
Štoperska pozicija je od početka bila tvoje mesto?
-Kao i većina dečaka na početku karijere, mesto u odbrani nije omiljeno. Više sam voleo da igram napred, veznog, zadnjeg veznog, čak i napadača. Ipak, karakteristike i moja konstitucija su nametali defanzivu. U mlađim kategorijama Partizana jedan period sam radio sa Draženom Bolićem, nekadašnjim halfom i bekom, on mi je mnogo pomogao u i usavršavanju na mestu gde i danas igram. Naravno, u školi Partizana se igrači isprobavaju na svim pozicijama, što je izuzetno važno kako bi se savladala kontrola lopte, osećaj za prostor.
Promenio si mnogo trenera, izdvaja li se posebno neki važan u razvoju dosadašnje karijere?
-Teško je izdvojiti nekog, od Zorana Kokanovića, Jovice Delića, Šćepovića, Bolića, Mirkovića koji je pružio šansu u prvom timu, Save Miloševića i drugih, svaki je dao neki doprinos i ima svoju ulogu. Ako nekoga izdvajam to je moj otac koji je nekada igrao fudbal. Očinski saveti su bili odlični i kao trenerski. Vreme je pokazalo da je u svemu bio u pravu, te je njegov doprinos i iskustvo na svaki način nemerljivo.
Šta je za tebe najvažniji, prelomni trenutak, kada si pokazao da zaslužuješ šansu?
-Mislim da je to bio derbi. Ako je kod nekoga postojala sumnja, verujem da sam je onda otklonio. Kod mene nije postojao strah. Verujem u sebe i to me nosi, tako da strah ne priznajem. Pružili su mi podršku stariji igrači od početka. Od malih nogu sam fudbal video kao svoj životni poziv, ali želje su jedno, važno je iskoristiti priliku da pokažete i da neko nije pogrešio što je verovao u vas i da vi imte šta je potrebno za veliku scenu. Uz derbi, mnogo su mi značile utakmice u Ligi Evrope.
Koji napadač je najteži za čuvanje, ko je zadao najviše problema?
-U Super ligi, to je moj sadašnji saigrač, Bojan Matić, u periodu dok je igrao za Vojvodinu imao sam priliku da se suočimo. Na evro sceni Marsijal iz Mančestera i Jahović iz Malatije. Iako naša liga nije među vodećim u Evropi, ali ima kvalitet i igrače koji su veoma važni za napredak mladih fudbalera.
Još si mlad igrač, a imaćeš iskustvo pauze u vreme kada je inače vrhunac sezone. Koliko je prekid usled korona virusa uticao na tebe fizički i psihički?
-Profesionalac sam i ne smemo da dozvolimo da nas bilo šta poremeti. Dobili smo program treninga u uslovima koje imamo, poštujem sve što je kondicioni trener zacrtao i dan organizujem u skladu sa tim obavezama. Nedostaju mi fudbal, utakmice, zajednički treninzi, ali ne nedostaje obaveza.
-Mačva nije moj klub u igračkom smislu, nisam trenirao u njoj, ali je klub iz moga grada, time klub srcu bliži od ostalih posle Partizana, tako da navijam za momke da uspeju. Nemam dilemu da je Super ligi Mačva potrebna. Uslovi i atmosfera su među šest ili sedam u državi i šabačka ekipa daje kvalitet više našem šampionatu. Nadam se da će još dugo Šapčani gledati Super ligu u svom gradu.
D. B.
Najnoviji broj
18. april 2024.
