Dobro je kada je svima dobro

„Kad je dat, talenat je u grozdu“. Ako se na nekoga odnosi ova rečenica onda su to Sibinovići. Zajedno i ponaosob. Najpre smo pisali o ocu, Đorđu, doktoru pravnih nauka i književniku koji je „zbog dece najsrećniji čovek na svetu“. A ko ne bi bio? Iako su mlade, samostalne su i ostvarene, svaka u svojoj branši. Umetnice, Anđela i Sofija, pronašle su svoje mesto u našim napisima „Vila i viola“ i „Kad porastem biću harfa“, a „tajming“ se otvarao redosledom njihovih koncerata u Biblioteci šabačkoj. U ovom broju „Glasa Podrinja“ donosimo priču o najstarijoj kćeri Sibinovića, Dragoslavi Stamenović, koja se opredelila za nauku, iako je prva „povukla nogu“ kada je muzika u pitanju.
- Završila osnovnu Muzičku školu za klavir i flautu, ali sam na vreme shvatila da ne želim profesionalno da se bavim muzikom. Po završetku osnovne škole (a bila sam klasičan štreber), upisala sam Prirodni smer u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Odlučila sam da se bavim naukom.
S obzirom da je biologija bila njen omiljeni predmet u školi zato što je, najviše od svega, volela (i voli) prirodu, studije biologije bile su logičan sled. Do upisa na fakultet aktivno se bavila sportom. Volela je da pliva i planinari, oprobala se u tenisu, trenirala mačevanje, završila baletsku školu „Lujo Davičo“... Na fakultetu su se, na kratko, stvari promenile. Dragoslava poznaje prioritete.
- Upisala sam modul Ekologija na Biološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu zato što sam u startu odlučila da se bavim tom granom biologije koja je najviše opredeljena za terenski rad. Na početku je bilo teško i zahtevno, brzo sam posustala sa svojim hobijima, ali sam u drugom semestru odlučila da probam nešto potpuno novo, u želji da spojim muziku i sport. Odlučila sam da se upišem na irski ples, koji sam igrala pet godina. Prestala sam tek kada sam otišla u Beč na master zato što je postalo previše kompplikovano, ali se nadam se da ću mu se vratiti, jer spaja sve što najviše volim.
Posle završenog mastera, posvetila se edukaciji javnosti sa ciljem da popularizuje ekologiju, pojednostavi je i učini svima dostupnom. Zajedno sa koleginicom i prijateljicom Anjom Jakšić osmislila je ekološki portal. EkoBlog, koji postoji poslednje tri godine, postao je izvor informisanja u oblasti biologije i ekologije, a koriste ga učenici i studenti.
- Prošle godine, posle drugog rođendana EkoBloga, nastalo je Udruženje Ekogeneza. Pre nekoliko dana, Ministarstvo za zaštitu životne sredine odobrilo nam je projekat EkoKon „Sva lica klimatskih promena“, koji ćemo realizovati u novembru. Prvo što treba da se uradi je edukacija i podizanje nivoa svesti da bi ljudi shvatili šta se zapravo dešava i da bi znali kako da se ponašaju. Mislim da je to dobar put i drago mi je da ima sve više ljudi koji rade sličnu stvar.
Tim mladih naučnika odlučio se za popularan pristup, koristeći savremene tehnologije, da bi poslao svoju poruku svetu. Ciljna grupa su im mladi ljudi zato što su oni ti koji će iskusiti posledice naše nemarnosti prema Plavoj planeti.
- Primetili smo da su se, u situaciji kada deca nisu išla u školu zbog vanrednog stanja, linkovi sa našeg portala našli u preporučenoj literaturi mnogih škola. Profesori očigledno shvataju da je đacima interesantno da čitaju tekstove na internetu i na taj način istražuju oblast koja ih zanima. Nažalost, biblioteke više nisu mesta na koja ih upućuju.
Dragoslava je odbila doktorat koji joj je mentorka u Beču ponudila, iako je to za nju bio veliki komplimet. Poverila nam je da nije bila spremna da izdvoji četiri do pet godina posvećenog svakodnevnog rada koji podrazumeva doktorat u inostranstvu. Nije želela da odustane od svojih aktivnosti koje joj mnogo znače, tema joj nije „legla“, a u nauci je, kao u umetnosti, „važno da imamo veliku strast prema onom čime želimo da se bavimo, zato što to podrazumeva veliku žrtvu“. A i ljubav je rekla svoju reč. Zajedno sa tadašnjim dečkom, sadašnjim suprugom Božidarom, odlučila je da živi u Beogradu.
- Mesecima smo razmišljali, s obzirom da oboje jako volimo Beč. Božidar je završio Mašinski fakultet, bavi se održavanjem mrežnih sistema i lako bi mogao da dobije posao u prestonici Austrije. Ali, mi više živimo osećanjima nego logikom. To što smo sada ovde ne znači da smo zatvoreni za nove opcije. Kada je posao u pitanju, često nismo jedno drugo razumeli, ali smo zato naučili mnogo jedno od drugog i imamo slična interesovanja. Skladni smo i zajedno se snalazimo u ovom svetu.
To je krupna stavka u životu, pronaći sebi srodno biće i upustiti se u avanturu života udvoje. Dragoslava i Božidar obožavaju vodu, skijanje na vodi, skijanje na snegu i mnogo vremena, obično vikendom, provode na brodu.
- Upoznali smo se kada mi je bilo sedamnaest i on je počeo da dolazi sa mnom na brod koji je napravio moj tata. U međuvremenu je postao pravi stručnjak za brodove, što uopšte nije lako, šta više, zahteva mnog truda. Kad god možemo, boravimo na vodi.
Dragoslava je mlada žena od 28 godina. Tiha i nenametljiva, ali odlučna i istrajna. Rekli bismo, dobro izbalansirana. Kaže da je pokreću rezultati koji se vide nakon akcije i da sve što radi dobro promisli i osmisli sa jasnom vizijom cilja. Pre godinu dana, zaposlila se na poziciji saradnika za odnose sa javnošću Koalicija 27.
- Ovaj posao je stvoren za mene zato što se bavi komunikacijom sa javnošću na temu životne sredine. Inače, aktivna sam u raznim humanitarnim akcijama u toj oblasti. Moj način funkcionisanja i rukovođenja je: „Šta je meni važno i šta mogu da uradim da doprinesem?“ Odaberem nešto za šta se vredi boriti i maksimalno se trudim da doprinesem boljitku. Kada bi svako tako radio, dobio bi veliko lično zadovoljstvo, a svi bismo imali dobrobit.
M. Filipović„Kad je dat, talenat je u grozdu“. Ako se na nekoga odnosi ova rečenica onda su to Sibinovići. Zajedno i ponaosob. Najpre smo pisali o ocu, Đorđu, doktoru pravnih nauka i književniku koji je „zbog dece najsrećniji čovek na svetu“. A ko ne bi bio? Iako su mlade, samostalne su i ostvarene, svaka u svojoj branši. Umetnice, Anđela i Sofija, pronašle su svoje mesto u našim napisima „Vila i viola“ i „Kad porastem biću harfa“, a „tajming“ se otvarao redosledom njihovih koncerata u Biblioteci šabačkoj. U ovom broju „Glasa Podrinja“ donosimo priču o najstarijoj kćeri Sibinovića, Dragoslavi Stamenović, koja se opredelila za nauku, iako je prva „povukla nogu“ kada je muzika u pitanju.
- Završila osnovnu Muzičku školu za klavir i flautu, ali sam na vreme shvatila da ne želim profesionalno da se bavim muzikom. Po završetku osnovne škole (a bila sam klasičan štreber), upisala sam Prirodni smer u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Odlučila sam da se bavim naukom.
S obzirom da je biologija bila njen omiljeni predmet u školi zato što je, najviše od svega, volela (i voli) prirodu, studije biologije bile su logičan sled. Do upisa na fakultet aktivno se bavila sportom. Volela je da pliva i planinari, oprobala se u tenisu, trenirala mačevanje, završila baletsku školu „Lujo Davičo“... Na fakultetu su se, na kratko, stvari promenile. Dragoslava poznaje prioritete.
- Upisala sam modul Ekologija na Biološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu zato što sam u startu odlučila da se bavim tom granom biologije koja je najviše opredeljena za terenski rad. Na početku je bilo teško i zahtevno, brzo sam posustala sa svojim hobijima, ali sam u drugom semestru odlučila da probam nešto potpuno novo, u želji da spojim muziku i sport. Odlučila sam da se upišem na irski ples, koji sam igrala pet godina. Prestala sam tek kada sam otišla u Beč na master zato što je postalo previše kompplikovano, ali se nadam se da ću mu se vratiti, jer spaja sve što najviše volim.
Posle završenog mastera, posvetila se edukaciji javnosti sa ciljem da popularizuje ekologiju, pojednostavi je i učini svima dostupnom. Zajedno sa koleginicom i prijateljicom Anjom Jakšić osmislila je ekološki portal. EkoBlog, koji postoji poslednje tri godine, postao je izvor informisanja u oblasti biologije i ekologije, a koriste ga učenici i studenti.
- Prošle godine, posle drugog rođendana EkoBloga, nastalo je Udruženje Ekogeneza. Pre nekoliko dana, Ministarstvo za zaštitu životne sredine odobrilo nam je projekat EkoKon „Sva lica klimatskih promena“, koji ćemo realizovati u novembru. Prvo što treba da se uradi je edukacija i podizanje nivoa svesti da bi ljudi shvatili šta se zapravo dešava i da bi znali kako da se ponašaju. Mislim da je to dobar put i drago mi je da ima sve više ljudi koji rade sličnu stvar.
Tim mladih naučnika odlučio se za popularan pristup, koristeći savremene tehnologije, da bi poslao svoju poruku svetu. Ciljna grupa su im mladi ljudi zato što su oni ti koji će iskusiti posledice naše nemarnosti prema Plavoj planeti.
- Primetili smo da su se, u situaciji kada deca nisu išla u školu zbog vanrednog stanja, linkovi sa našeg portala našli u preporučenoj literaturi mnogih škola. Profesori očigledno shvataju da je đacima interesantno da čitaju tekstove na internetu i na taj način istražuju oblast koja ih zanima. Nažalost, biblioteke više nisu mesta na koja ih upućuju.
Dragoslava je odbila doktorat koji joj je mentorka u Beču ponudila, iako je to za nju bio veliki komplimet. Poverila nam je da nije bila spremna da izdvoji četiri do pet godina posvećenog svakodnevnog rada koji podrazumeva doktorat u inostranstvu. Nije želela da odustane od svojih aktivnosti koje joj mnogo znače, tema joj nije „legla“, a u nauci je, kao u umetnosti, „važno da imamo veliku strast prema onom čime želimo da se bavimo, zato što to podrazumeva veliku žrtvu“. A i ljubav je rekla svoju reč. Zajedno sa tadašnjim dečkom, sadašnjim suprugom Božidarom, odlučila je da živi u Beogradu.
- Mesecima smo razmišljali, s obzirom da oboje jako volimo Beč. Božidar je završio Mašinski fakultet, bavi se održavanjem mrežnih sistema i lako bi mogao da dobije posao u prestonici Austrije. Ali, mi više živimo osećanjima nego logikom. To što smo sada ovde ne znači da smo zatvoreni za nove opcije. Kada je posao u pitanju, često nismo jedno drugo razumeli, ali smo zato naučili mnogo jedno od drugog i imamo slična interesovanja. Skladni smo i zajedno se snalazimo u ovom svetu.
To je krupna stavka u životu, pronaći sebi srodno biće i upustiti se u avanturu života udvoje. Dragoslava i Božidar obožavaju vodu, skijanje na vodi, skijanje na snegu i mnogo vremena, obično vikendom, provode na brodu.
- Upoznali smo se kada mi je bilo sedamnaest i on je počeo da dolazi sa mnom na brod koji je napravio moj tata. U međuvremenu je postao pravi stručnjak za brodove, što uopšte nije lako, šta više, zahteva mnog truda. Kad god možemo, boravimo na vodi.
Dragoslava je mlada žena od 28 godina. Tiha i nenametljiva, ali odlučna i istrajna. Rekli bismo, dobro izbalansirana. Kaže da je pokreću rezultati koji se vide nakon akcije i da sve što radi dobro promisli i osmisli sa jasnom vizijom cilja. Pre godinu dana, zaposlila se na poziciji saradnika za odnose sa javnošću Koalicija 27.
- Ovaj posao je stvoren za mene zato što se bavi komunikacijom sa javnošću na temu životne sredine. Inače, aktivna sam u raznim humanitarnim akcijama u toj oblasti. Moj način funkcionisanja i rukovođenja je: „Šta je meni važno i šta mogu da uradim da doprinesem?“ Odaberem nešto za šta se vredi boriti i maksimalno se trudim da doprinesem boljitku. Kada bi svako tako radio, dobio bi veliko lično zadovoljstvo, a svi bismo imali dobrobit.

POPULARIZACIJA NAUKE
Pre nekoliko meseci, ekipa Ekogeneze došla je na ideju da pokrene podkast zato što smo shvatili da je to medij za ljude koji ne vole da čitaju portale. EkoPod izlazi četvrtkom i bavi se našim temama – eklogijom, biologijom, zaštitom životne sredine... Uživam u tom radu. Koleginica Tea Danilović i ja vodimo emisije, dovodimo goste, ozbiljne naučnike, koji nam pomažu da o stručnim temama govorimo na jednostavan način.

ŠABAC
Šabac mnogo volim od malena. Iako nije bio moj dom, bio je moja druga kuća. Dolazim da obiđem baku onoliko često koliko mi to vreme dozvoljava. Imam samo lepa sećanja na Šabac i volim da vidim kako diše i razvija se. Uvek sam imala utisak da je to grad koji je mnogo mirniji od Beograda, ali ima mnogo života u sebi. Dolaziću u Šabac do kraja života, tu su mi koreni i celo moj detinjstvo, mnogo toga... Volim ga najviše posle Beograda.

POTPUNO POSEBAN MIR
Završila sam osnovnu Muzičku školu za klavir i flautu. Klavir sam malo svirala, ali sam flautu provlačila kroz razne žanrove i setove. I danas volim da eksperimentišem sa njom. Dok nije počela pandemija, godinu dana sam pevala u bendu i svirala gitaru i flautu. Naučila sam da sviram i ukulele zato što smatram da se čovek obogaćuje svakim novim instrumentom koji mu daje potpuno poseban mir. Ljudima govorim da nikada nije kasno da nauče da sviraju neki instrument, sugurna da će im to dodati neku novu dimenziju i lepotu u životu.

ODGOVORNOST PREMA PLAVOJ PLANETI
Sva mala dela koja činimo, bilo da su pozitivna ili negativna, zajedno donose veliki rezultat. Nije na pojedincu odgovornost, niko nije kriv za životnu sredinu, ali svako može da doprinese da svima bude bolje. Ne treba da odustajemo. Mnogo puta se pokazalo da, kada su se pojedinci ujedinili u svom lokalnom okruženju – sredili park, očistili reku, insistirali da institucije nešto preduzmu, uspeli su da naprave promenu. Moja poruka svima je da ne odustaju kada imaju izazove, bilo da je reka zaprljana, ukoliko ima mnogo smeća u njihovom kraju, ili neko seče drveće bez dozvole... Sve može da se promeni. Na početku je dovoljna želja, ali bez akcije nema promene.