JORDAN
PRIČA O ZAČARANOM GRADU
Uveče stižemo u Aman, prestonicu Jordana
A prestonica se rasula po brežuljcima, besprekorno čista, sa drvoredom palmi i mnoštvom parkova ““ i ostacima velikog rimskog teatra.
Orijent, onaj, pravi ““ oseti se i doživi čim zakoračite u trgovačku četvrt sa poslastičarnicama i malim dućanima u kojima se u velikim količinama prodaje žeženo-blještavo zlatni nakit. Sumrak se uvlači u uske uličice donoseći svežinu pustinjske noći. Na bulevaru je toplije; niži je i njime prolaze bezbroj vozila. Na betonskom postolju malog skvera uzdiže se ogroman bakarni ibrik (mali su ispred svake radnje) - simbol dobrodošlice umornom putniku.
Već sledećeg jutra krećemo na celodnevni izlet u Petru.
Put vodi kroz pustinju. Više od pet sati prolazimo kroz surovi predeo, samo pesak; nigde drveta, senke, ptice, ničeg živog. Od vreline nebo pobelelo, a vreo vazduh titra iznad peska... Najzad, u toj beskrajnoj nigdini pojavljuje se seoce niskih kuća sa ravnim krovovima.
Vadi Musa mu je ime, dalje nema asfalta, već nastavljamo po prašnjavom putu koji nas vodi do prostrane zaravni.Zemlja je utabana od bezbroj kopita. Braneći se od rojeva agresivnih mušica stprljivo stoje beli, sivi i smeđi konji. Arapski! Njihovi vlasnici su tu; sede i puše. Naizgled su nezainteresovani za turiste koji neprestano dolaze ili se vraćaju.
Vodič nam saopštava da se do klanca iza kojeg je Petra može stići samo na konjima. Nastaje pometnja. «Kako, pa niko od nas ne zna da jaše?!», čuju se povici ljutitih saputnika i započinje ubeđivanje: „Eto prilike da i to naučite, nema nezgode, uostalom, svako će dobiti svog dečaka koji će voditi ove mirne i pitome životinje. “™Neverne Tome“™ vrte glavom i ostaju u društvu dosadnih muva (nikad neće znati šta su propustili).
Uz pomoć Arapina, sa betonskog stepenika uskačem u sedlo. Beli konj, miran i krotak, maše repom. Crnpurasti dečak kovrdžave kose uzima ular i bosonog korača kamenitom stazom koja vodi put planine. Neočekivano dečak počinje da peva. U tišini tanušni, njegov dečji glas zvonko odzvanja kroz tamne stene.
Orijent, onaj, pravi ““ oseti se i doživi čim zakoračite u trgovačku četvrt sa poslastičarnicama i malim dućanima u kojima se u velikim količinama prodaje žeženo-blještavo zlatni nakit. Sumrak se uvlači u uske uličice donoseći svežinu pustinjske noći. Na bulevaru je toplije; niži je i njime prolaze bezbroj vozila. Na betonskom postolju malog skvera uzdiže se ogroman bakarni ibrik (mali su ispred svake radnje) - simbol dobrodošlice umornom putniku.
Već sledećeg jutra krećemo na celodnevni izlet u Petru.
Put vodi kroz pustinju. Više od pet sati prolazimo kroz surovi predeo, samo pesak; nigde drveta, senke, ptice, ničeg živog. Od vreline nebo pobelelo, a vreo vazduh titra iznad peska... Najzad, u toj beskrajnoj nigdini pojavljuje se seoce niskih kuća sa ravnim krovovima.
Vadi Musa mu je ime, dalje nema asfalta, već nastavljamo po prašnjavom putu koji nas vodi do prostrane zaravni.Zemlja je utabana od bezbroj kopita. Braneći se od rojeva agresivnih mušica stprljivo stoje beli, sivi i smeđi konji. Arapski! Njihovi vlasnici su tu; sede i puše. Naizgled su nezainteresovani za turiste koji neprestano dolaze ili se vraćaju.
Vodič nam saopštava da se do klanca iza kojeg je Petra može stići samo na konjima. Nastaje pometnja. «Kako, pa niko od nas ne zna da jaše?!», čuju se povici ljutitih saputnika i započinje ubeđivanje: „Eto prilike da i to naučite, nema nezgode, uostalom, svako će dobiti svog dečaka koji će voditi ove mirne i pitome životinje. “™Neverne Tome“™ vrte glavom i ostaju u društvu dosadnih muva (nikad neće znati šta su propustili).
Uz pomoć Arapina, sa betonskog stepenika uskačem u sedlo. Beli konj, miran i krotak, maše repom. Crnpurasti dečak kovrdžave kose uzima ular i bosonog korača kamenitom stazom koja vodi put planine. Neočekivano dečak počinje da peva. U tišini tanušni, njegov dečji glas zvonko odzvanja kroz tamne stene.
Najnoviji broj
25. april 2024.
