NADOMAK OLIMPIJSKOG SNA

Osim fudbalera, svi drugi sportisti koji krče svoj put kroz igru koju potpisuje i Međunarodni olimpijski komitet, sanjaju da uživo vide večni olimpijski plamen, dok u opremi svoje države pozdravljaju prisutne, da ih prožme spona sa prošlošću, antikom i da vreme u nekom trenutku stane, jer su se upisali u večnost bijući bitke na olimpijskom borilištu. Svaki korak je na tom putu važan, a samo još jedan korak deli mladog Mihaila Subotića od Tokija ovog leta. Šapčanin je u tandemu sa jednim uzorom i u borbi sa druga dva uzora izborio nastup na olimpijskim dokvalifikacijama i sada sanja najlepše snove. Nije sigurno ovo jedina olimpijska prilika za njega, ali trenutno je Segedin 12. i 13. maja vrhunac karijere, jer odzvanjaju zvona daleke carske prestonice.

Mladost ima svoje prednosti, iskustvo takođe, ne postoji kantar koji će izmeriti šta je bolje, a nekako logički, dobar spoj dve strane je kombinacija. Mladost Subotića i iskustvo Ervina Holperta, doveli su članove posade dvojca na 1.000 metara do velike prilike u jakoj konkurenciji.

-Ervin je jedan od najiskusnijih članova reprezentacije i pre svega čast mi je i zadovoljstvo što veslamo zajedno. Kada sam tek počeo da treniram i došao u klub, on je bio član „Zorke“ i deo uspešnog četverca na 1.000 metara (Zorić, Holpert, Aleksić, Terzić). Kvartet je osvajao medalje na međunarodnoj sceni i svakom od dece, tako i meni bili su idoli. Ervin i ja smo često zajedno trenirali, trudio sam se da učim od njega. Zajedno smo seli u čamac početkom godine na pripremama u Antaliji. U K2 1.000 Srbija još nije obezbedila kvotu za Igre, tako da smo probali različite kombinacije. Trenira nas Uroš Pavlović, ako ne najuspešniji, onda jedan od najuspešnijih naših trenera.

Trka u Mađarskoj je najveći izazov moje dosadašnje karijere. U Segedin putujemo sa mnogo samopouzdanja, verujemo u sebe i svoj dosadašnji rad. Ne obaziremo se na konkurenciju, naš cilj je da trku odvezemo najbolje što možemo

U „izbijanju“ za dokvalifikacije, Holpert i Subotić su ostavili iza sebe šest posada, između ostalih i već legendarni tandem Zorić – Tomićević, osvajače srebra na Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru.

-Tomićević i Zorić su najtrofejniji tandem i o njima najbolje govore njihovi rezultati. Privilegija je velika trenirati sa njima, družiti se, učiti od njih, jer nisu samo veliki kajakaši, već i sjajni momci. Ervin i ja smo imali jasan cilj ispred sebe. Iskreno, uživao sam u svakom momentu trke. Od početka do kraja sam verovao u našu taktiku i Ervinovo iskustvo. Znao sam da vredimo i da možemo do pobede, očekivao sam neizvesnu trku do poslednje bove i bio sam spreman za to. Osećaj na kraju je teško opisati, jer se isplatio sav rad i trud.

foto: kss

Tanka je linija koja razdvaja dobre sportske tandeme od najboljih, odlične od vrhunskih i u toj tananosti leže najveći dometi. Srbija ima mnogo vrhunskih kajakaša, ali nije svaki spoj uspešan.

-Mislim da je ključno poverenje, poverenje između članova ekipe u čamcu i poverenje između takmičara i trenera. Od početka sam verovao u ono što radim i sa ove tačke gledišta, vidim da je naporan i predan rad imao smisla. Svaki trening je imao neku specifičnost koja je doprinela dobrom rezultatu. U samoj trci smo se striktno držali naše taktike, ne obraćajući pažnju da li je neka posada ispred ili iza nas. Taktiku smo pravili na osnovu očekivanja. Bili smo iza Marka i Bate, ali smo zajedno krenuli u finiš i pretekli ih u poslednjim bovama. Bili smo Ervin i ja kao jedan, usklađeni do najsitnijih detalja, možemo reći da smo „ušli jedan drugom u glavu“, razmišljali smo na isti način. Podigli smo finiš bez uobičajenog signala „hop“, što je bio znak da počinje finiš. Osećamo jedan drugog u čamcu i čim jedan pomisli šta bi trebalo uraditi, drugi je već u procesu realizacije toga.

Sledi Segedin i borba za san. Mesta na Olimpijskim igrama ima samo za jednu posadu, a svaka od učesnika ima isti cilj. Konkurencija je jaka, kvaliteti su slični i odlučuju detalji.

-Trka u Mađarskoj je najveći izazov moje dosadašnje karijere. U Segedin putujemo sa mnogo samopouzdanja, verujemo u sebe i svoj dosadašnji rad. Ne obaziremo se na konkurenciju, naš cilj je da trku odvezemo najbolje što možemo i nadamo se da će to biti dovoljno. Rivali su snažni, no naš fokus je naš nastup. Samo jedna reprezentacija će se radovati na kraju dokvalifikacija.

Podigli smo finiš bez uobičajenog signala „hop“, što je bio znak da počinje finiš. Osećamo jedan drugog u čamcu i čim jedan pomisli šta bi trebalo uraditi, drugi je već u procesu realizacije toga.

Sportska borba nije samo nadmetanje snage i taktike, već i detalja koji nisu striktno u konekciji sa događajem, ali mogu biti presudni.

-Za uspeh je potrebno mnogo rada i truda, da bi sportista bio vrhunski, mora uvek biti spreman i fizički i psihički. Moja sreća je da treniram u odličnim uslovima sa sjajnim stručnjacima i još boljim ljudima i to mnogo olakšava ispunjenje zadataka, uz naravno veliku podršku.

Mihailo Subotić je uzrastom još mlađi senior i uz Olimpijske igre, još mnogo takmičenja ga očekuje ovog leta i u ranu jesen, iako je teško razmišljati o tome dok je Tokio u mislima i željama.

-Olimpijske igre su glavni cilj ove, ali pored njih tu su Svetski kup, prvi u Segedinu posle dokvalifikacija, drugi u Barnaulu (Rusija), ako naša reprezentacija bude nastupala tamo, jer su Svetski kupovi proba pred Evropski i Svetsko prvenstvo. Početkom juna je u Poznanju Evropsko prvenstvo, a na istom mestu je krajem juna i Evropsko za mlađe seniore gde takođe imam pravo nastupa, ali angažman zavisi od obaveza u seniorskoj reprezentaciji. Nadam se da nas u avgustu očekuju Olimpijske igre, ali one nisu kraj sezone. U septembru je Svetsko prvenstvo u Portugalu za mlađe seniore, a potom i seniorsko Svetsko prvenstvo u Kopenhagenu. Naravno, na klupskom nivou, Prvenstvo Srbije gde želim sa mojom „Zorkom“ do ekipne titule.