22. jul 2021.22. jul 2021.
NEOBIČNI PUT SVETISLAVA BATE DEVIĆa

Kako sam ostao svoj

Ovaj „hleb sa sedam kora“ još uvek ima svojih prednosti. Susretanje sa najrazličitijim profilima ljudi, razgovori i mogućnost da se nešto nauči. Neskloni uniformnom, uobičajenom redu i poretku, radujemo se svaki put kada naiđemo na autentično biće, sagovornika koji ima dušu, stav i harizmu. Ovaj put razgovarali smo sa Svetislavom Batom Devićem, koji je hrabar i nepopravljivo svoj. U „vremenu nevremena“, gde se repetativnost i uniformnost doživljavaju kao dobrodošle, a da ne govorimo o hipokriziji, potpuno nas je, jednostavno i ljudski, obradovao Bata Dević
Rođen, nimalo slučajno, šezdest i osme godine u Šapcu, Bata Dević odrastao je na „partizanski način“, kao i svi klinci u to vreme. Nije imao nikakvu viziju šta će biti kada poraste, ali je nosio dres Dragana Džajića (11) zato što je Džaja već tada bio legenda i zato što je Batin otac bio „zvezdaš“.
- Odrasli smo u takvom vremenu da smo morali često sami da se snalazimo da bismo se zabavili. Nije bilo napredne tehnologije, ni igračaka, sve je bilo vezano uz prirodu. U Sremskoj ulici skupljali smo kestenje, onda bismo objavili rat nekoj zgradi, na primer, nikinačkoj, koju smo zvali tako zato što je većina stanovnika radila u Nikincima. Bicikl, rolšue, trokolica na kuglagerima, rakljice, duvaljke, praćke... Sve je bilo vezano za borbene tehnike.

ŠTO ME NE UBIJE, ZAVOLIM
„ Još sam puzao i, u jednom trenutku kada je majka bila u kuhinji, stavio sam dva eksera u utičnicu, u isto vreme, kao utikač. To je bilo pelcovanje strujom (smeh). Bacila me je par metara, sa patosa na kauč, a u kući je nestalo struje Ono što me ne ubije, zavolim.“


Išao je u Natinu školu. Pamti društveno koristan rad kao nekoristan jer je njegovom drugaru pukao stalni zub zbog tvrdog hleba i salame.
- Nije loše brinuti o svojoj sredini, ne možemo samo da očekujemo da dobijemo nešto od društva, trebalo bi nešto i da pružimo, problem je u tome što je tada sve bilo na partijskoj liniji. Inače, mnogo smo maštali, bili smo usmereni na rok muziku koja je bila u ekspanziji na jugoslovenskoj i svetskoj sceni. Imitirali smo one koji su nam bili idoli, kupovali Bravo (nemačko izdanje) jednom mesečno, ako bismo uspeli da ga nađemo na trafici. Moj najbolji prijatelj dobio je od majke iz Nemačke sprejeve za farbanje kose, a ja sam imamo mamin vikler pa sam „viklovao“ prednji deo frizure.
Srednju školu, ŠUP, pamti kao period pubertetskog odrastanja i traženja. Tamo je otišao zato to je želeo da se bavi elektronikom, koja je je njegova celoživotna ljubav. Posle dve godine usmerenog obrazovanja, upisao je smer za radio i tv mehaničara, vanredno, zato što nije bilo dovoljno interesovanja za tu struku. Po završenoj srednjoj, upisao je višu Poljoprivrednu, ali pošto je izgubio naviku redovnog odlaska u školu, nije ga „držalo mesto“ i napustio je. Kada se vratio iz vojske, zaposlio se u jednom elektroservisu. Dešavalo mu se da se uhvati za glavu ujutru kad se probudi, nesrećan zbog činjenice da će tamo provesti osam sati. To smo često čuli od njega u toku razgovara. Nikada mu nije predstavljao problem težina posla, daleko od toga, bio je posebno osetljiv na ljudski faktor.

BEZ BOLA NEMA LjUBAVI
„Bez bola, nema ljubavi. Život jeste strašno težak, ali je mnogo lep i to pobeđuje na kraju. Bolovi prestaju ako sebi stvoriš lep život. Kao žena posle porođaja. Ljubav koju je u sebi nosila devet meseci, nagrada je za ceo život.“


- Nisam trpeo te stvari. Često sam menjao poslove zbog prirode bića i sredine u kojoj sam radio. Čim bih osetio da nešto ne diše dobro, napuštao sam. Imao sam velike probleme zbog toga, definisali su me kao nestalno biće, kaže Bata na naše širom raširene oči. Definisali su i nas tako. Sve dok se nismo prilagodili. Ako smo. I ako je to dobro.
Na naše pitanje šta je sve radio u životu, usledio je spisak koji je zaista impozantan.
Radio je u Galebu viklovanje motora, kod Pere u perionici jedno leto, kao aktivni vojnik „iz moranja, ne i htenja“ u Kasarni na Savi dve i po godine. Sa jedne strane, odgovaralo mu je da radi kao vojnik po ugovoru, njegovi iz generacije zvali su ga Zli poručnik, nije bio srećan što to radi, ali nije bio ni nesrećan.

Svako u životu daje svoj maksimum. Nikada ne osuđujem i ne kritikujem druge. U kolotečeni smo koja je sve brža i nemamo vremena da se zapitamo: „Mora li to tako, uopšte?


- Niko me nije razumeo kada sam prestao da radim u vojsci i zaposlio se kao konobar u Cepelinu. Razumem zašto je ljudima bilo čudno da neko napusti državni posao sa beneficiranim radnim stažom, ali ja, ovakav kakav sam, nisam mogao da ostanem... Nakon Cepelina, upoznao sam buduću suprugu, koja je dobila posao u Politici kao fotoreporter, pa smo prešli u Beograd. Ja sam konobarisao, ali nismo uspeli tamo da se ostvarimo, vratili smo se u Šabac. Jedno vreme sam radio u tada tek otvorenom restoranu Pod kestenom pa sam sa budućim kumom otvorio kafić Raketa, nakon toga Kec, pa Hajneken, uglavnom kao konobar.

Odlazak u Francusku i povratak
Krajem ’98, „trbuhom za kruhom“ preselio se sa suprugom u Franscusku. Najpre je radio kao pomoćni radnik u kuhinji, potom za šankom kao konobar, a kada je naučio jezik, prešao je u transport. počeo je da vozi kamion u firmi koja se bavi preseljajima i isporukom robe u pariskoj regiji. U transportnoj firmi koja se bavila prevozom medicinskih gasova za potrebe klinika i bolnica ostao je osam godina. Jedno vreme je radio tapaciranje nameštaja. Nakon dvanaest godina života i rada u Francuskoj, odlučio je da se vrati.
- Slušao sam ritam svog bića. Tamo sam imao tehnički idealan život. Sam u trosobnom stanu od 60 kvadrata, u zgradi u izolovanom dvorišnom prostoru... Nisam ja odrastao u nemaštini pa da moram samo materijalno da se ostvarim, duša mi je uvek bila prioritet. Nisam uštedeo neki novac, živeo sam, zarađivao i trošio. Tamo se nije često izlazilo, a kad se izađe, bilo je “izuvanje”. Socijalno obezbeđen, bez čekanja u redovima, živeo sam dostojanstven život.
U međuvremenu, razišao se sa suprugom. Ona je bila rođena Francuskinja koja je odlučila da se vrati u Srbiju, a kod njega je tada bilo obrnuto. Terao je po svom, onako kako je jedino mogao. Uporno smo ga pitali zašto je odlučio da se vrati u Srbiju.
- To ovde niko ne može da razume - da nisam isteran, da nisam dobio otkaz i gladovao, da sam izašao sam iz svog stana i da su mi mahali sa četiri prozora. To ni od rođenih nisam doživeo, ali nisam se pokajao.
Ovde je malo zastao.
- Jedan od osnovnih razloga zbog kojih sam se vratio iz Francuske je samoća. Nisam od onih koji bi se po svaku cenu oženio, uvek sam srcem odlučivao. Osam godina mi nije išlo emotivno, imao sam veze, ali nisam bio ispunjen. Razmišljao sam da li treba da čekam još dvadeset godina da se vratim kao dobra prilika, devizni penzioner?! Vratio sam se, oženio po drugi put i dobio ćerkicu koj je sada sedam godina. To nema cenu.
Ipak, bio je u šoku tri meseca, a godinu dana mu je trebalo da se prilagodi. Mislio je da se nešto pozitivno promenilo za vreme njegovog života „negde drugde“, ali uzalud... Sačekala ga je, kaže, nesreća. Obična, srpska. Na primer, da posmatra kako sa petog sprata novoizgrađene zgrade neki novi stanari bacaju kutiju i stiropor u kojoj je bila upakovana veš mašina. Brže je i lakše nego da siđu sa sprata i bace u kontejner, kaže sa gorčinom.
- Pokušavam i uspevam da izgradim svoj svet u kom imam dostojanstvo, da eliminišem sve nepoželjne uticaje. Smeta mi prostakluk i bahatost. Polupao sam neke principe u toku života, omekšao sam, shvatio da je teško meni sa mnom, a još teže drugima oko mene, ali postoje granice.
Nakon povratka, radio je u turističkoj agenciji oko godinu i po dana. Onda se, pošto je imao veštine teretnog programa, zaposlio u firmi gde je proveo godinu dana u kamionu, a u međuvremenu je postao otac. Nije bilo šanse da ostane.

KRUTOST UBIJA
Ako kolektiv ima normu od osam sati, a neko skapava na petom, nemoj ga dovoditi u stanje da umre zbog norme. Krutost ubija čoveka. Prevedi ga na lakše radno mesto za isto radno vreme, ili mu umanji satnicu i platu. Tvrde stvari, iako su jake, pucaju. A meke i elastične, opstaju. Hrast na oluji pukne, vrba neće. Krut čovek puca, a razuman i onaj koji ima dušu, koja je osnov svega, opstaje. Prvo strada duh, a kasnije i duša. Koren treba održavati zdravim.


- Bio sam nesrećan. Moja ćerka sada ima sedam godina, a tada je bila beba. Moj otac je bio međunarodni vozač i samo što je napustio „7 juli“, nastradao je. Napustio sam i taj posao, jer nisam želeo da moje dete doživi moju sudbinu. Novac je jako bitan, ali nije elementaran. Ako treba samo da jurimo materijalno, onda nismo svesna bića, nego potrošači i prerađivači hrane. Želim da imam interaktivan odnos sa mojom ćerkom. Osam godina sam živeo sam. Imao sam sreću što sam imao kuče. Kad bih se vratio s posla govorio sam joj: „Lutko moja, ti mi se od sve dece jedina obraduješ.“ Tako sam se sprdao, gledao da se čupam.
Pozvali su ga sa biroa da radi kao viljuškarista u jednoj firmi. Pristao je, proveo je mesec dana na novom radnom mestu i onda - reč koju samo najčešće čuli – napustio.
- U celom pogonu su pašanci, kumovi, rodbina, svojta.... strašno ružna sredina za rad. Ima i onih koji su mnogo dobri ljudi, ali su postali neurotični posle dvadeset pet godina rada u teškim uslovima i međuljudskim odnosima. Čudili su se zašto neću da produžim ugovor. „Mala je plata.“ - Pa toliko svi dobijaju - „Ja ne pričam u ime svih, nego u svoje ime.“ Došao sam kući i rekao ženi da neću to da radim.

NISAM SE POKAJAO
„Nisam se kajao za svoje postupke kada je posao u pitanju. Kako? Čim bih primetio da u mi u kontinutetu nešto smeta i da nema izgleda da bude bolje, napuštao sam. To je kao kada bih hodao kroz beskonačnu pustinju u nadi da ću jednog dana stati na tvrdo tlo. „Vraćaj se nazad!“ Ceo moj život je istraživanje i pronašao sam put u pedeset i nekoj. Nekom se desi u dvadestpetoj, a nekom nikad.“


Nešto moram raditi, ali neću istu nesreću
Jedne večeri, u razgovoru sa kumom i uz flašu vina, otvorilo mu se. Setio se da je u Francuskoj radio na restauraciji starog nameštaja i da mu je to prijalo. Sada je uveliko u pripremama da otvori svoju radionicu za tapaciranje i proizvodnju nameštaja.
- Napokon sam sebe pronašao. Imam problem sa autoritetima, ne mogu da radim repetitivno, a dešavalo se da radim svaki dan hiljadu istih stvari. Da sam nastavio, mislim da bih duhovno umro do penzije. To rade mašine. A ja radim koliko hoću i maksimalno se trudim. Kumu sam rekao: „Od nečeg moram živeti, ali neću istu nesreću da nađem.“ On kaže: „Tapaciraj nameštaj“. Pomislim - super, znam da šijem, tukao sam se sa sestrom kad sam imao trinaest godina oko njene mašine. Šio sam i u Francuskoj u kućnoj varijanti. Upornost i trud se uvek isplati, istrajnost, pre svega.
Iako je, za sada, na nivou hobija, Bata se maksimalno trudi da realizuje svoj san.
- Svako u životu daje svoj maksimum. Nikada ne osuđujem i ne kritikujem druge. U kolotečeni smo koja je sve brža i nemamo vremena da se zapitamo: „Mora li to tako, uopšte?“
Izgleda da može i drugačije.
M.Filipović
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa