Kada se kocke poklope

Dr Tomislav Tomić jedan je od onih koji su odlučili da spakuju kofere i odu iz Srbije. U potrazi za boljim životom, put ga je odveo u Nemačku, u Menhengladbah , gde živi sa suprugom i sinom. Načelnik je Odeljenja za kardiologiju na klinici Herzpark.

- Zašto ja? Ne smatram da sam ostvario poseban uspeh u životu i nikada nisam razmišljao da bih mogao da se nađem u prilici da govorim za novine?, pitao je na samom početku razgovora.

NE BUNIM SE
„Nedostaje mi Srbija i život u njoj. Nedavno mi je iznenada preminuo prijatelj.(Aleksandar Erski). Kada se tako nešto desi, čovek se pita da li je mogao više vremena sa njim provesti. Sa druge strane sam ispunjen, imam lep porodični život, perspektivu, posao koji me ispunjava, zadovoljan sam. Ima dosta izazovnih situacija, ali dobro je dok čovek može da prepozna, utiče i da menja stvari. Teško je kada ne može. Naišao sam na mnogo novih izazova, upoznao Nemce, Irance, Turke, Grke, Holanđane, Kolumbijce itd, sprijateljio se sa njima. Ima ovde i naših ljudi sa kojima se posećujem i družim, i naših radnji, gde može da se kupi roba sa Balkana. Socijalni aspekti života su drugačiji od onoga na šta sa navikao u Srbiji, ali su ljudi manje više isti.“

- Svaki čovek je poseban, odgovorili smo mu, i ima svoju priču.
Ubeđivanje je trajalo neko vreme, a onda je počeo da priča, lako, onako kako se priča o svom životu.
Šapačnin rodom, odrastao je na Kamičku, koji, kao i svaki deo grada, ima svoj specifikum. Posle Natine (OŠ „Nata Jeličić“), upisao je opšti smer u Gimnaziji. Tokom školovanja bio je „zagrejan“ za elektrotehniku, ali se pod uticajem roditelja, zainteresovao za biohemijske procese u organizmu čoveka. Novo interesovanje, uz poriv da pomogne ljudima, odvelo ga je na studije medicine. Nije se pokajao, naprotiv.

- Studije mi nisu predstavljale veliko opterećenje. Znao sam zašto sam tu, voleo sam medicinu, volim je i danas. Beograd i susret sa drugim ljudima iz regiona, otvorili su mi vidike. Završio sam sa visokim prosekom, postdiplomske nisam upisao zbog finansijske situacije u to vreme, iako mi je padalo na pamet da nastavim školovanje. U Šapcu je tada vladala dobra klima što se posla tiče, otvorila se mogućnost da se mladi lekari zaposle u tadašnjem Zdravstvenom centru „Laza K. Lazarević“ i vratio sam se u rodni grad.

„Naši lekari su mnogo dobri u poslu koji obavljaju, kao i sestre i tehničari, svi daju svoj maksimum. Zdravstveni sistem, iako relativno zatvoren, pruža velike mogućnosti. U Nemačkoj je tržište rada otvorenije, radne snage nedostaje pa je samim tim sve dostupnije

Odradio je staž i vojsku, a onda su se, što često napominje, „poklopile kockice“. Zaposlio se u Službi Hitne medicinske pomoći.

- Voleo sam taj posao, dinamiku i svakodnevne izazove, kao i mogućnost da iz prve ruke upoznam i praktikujem sve grane medicine na jednom mestu. Na toj poziciji sam proveo sedam godina, međutim u drugoj polivini tog perioda, počeo sam da razmišljam o odlasku. Želeo sam da se razvijam i usavršavam u internoj medicini i kardiologiji, a u Šapcu mi se za to nije ukazivala prilika. Voleo sam rad u urgentnoj medicini, ali nisam sebe video tu za ceo život.

Počeo je da kontaktira sa ljudima koji žive „negde drugde“, da se raspituje, sastajao se sa kolegama sa fakulteta i slušao njihova iskustva. Možda je presudan bio poziv lekara iz Kelna koji mu je omogućio da poseti njegovu privatnu kliniku i iz prve ruke iskusi kako nemački zdravstveni sistem funkcioniše. Bilo je to nešto potpuno drugačije od onog na šta je navikao. Dr Robert Gorter bavio se terapijom tumora matičnim ćelijama, toplotnom i imunoterapijom, a na kliniku su dolazili ljudi iz svih krajeva sveta. Sve mu je bilo zanimljivo. Po povratku iz Nemačke, naporedo sa gubitkom nade da će dobiti specijalizaciju, počeo je ozbiljno da uči nemački jezik.

- Često se dešavalo da odradim noćnu smenu u Šapcu, odem autobusom u Beograd na časove, potom kod devojke, sadašnje supruge, da bih se krajem dana vratio u Šabac.

Upornost. U ovakvim i sličnim tekstovima uvek podvlačimo da bez upornosti nema ostvarenja cilja. Možemo to nazvati i fokusiranošću. Kako god, to je jedan od ključeva za uspeh u onome što želimo da ostvarimo.

ČOVEK JE ZA SEBE ODGOVORAN
Danima bi moglo da se priča o načinu života ovde i tamo. Ogromna je razlika u zdravstvenom, penzionom i životnom osiguranju. Nađe se čovek u situaciji da shvati da je sam za sebe odgovoran. Velike su mogućnosti, ali ljudi moraju da razmišljaju o sebi i svom načinu ponašanja.

- Kada sam završio i kada je sve konačno došlo na svoje mesto, klinika u Kelnu je zatvorena jer se vlasnik penzionisao, te sam se prijavio preko privatne agencije za zapošljavanje i, sticajem okolnosti, dogodilo se da sam u neverovatno kratkom roku dobio ponude za dva ili tri radna mesta u Nemačkoj. Ta 2013. za mene je bila srećna godina. U Šapcu sam dobio specijalizaciju iz urgentne medicine, supruga je ostala trudna, a na sve to otvorio mi se put ka Nemačkoj. I šta sad, pitao sam se, da li da spakujem ceo svoj život u jedan kofer, okrenem se i odem?

Odlučio je, zajedno sa suprugom, da krene u nepoznato, „pa šta bude da bude“. „Ako ne pokušam, sigurno neću uspeti“, razmišljao je. Tada je imao 34 godine.

- Odlučio sam da idem putem preko Istočne Nemačke, u malo mesto, gde sam ostao skoro dve godine. Tamo mi se rodio sin, a radeći u klinici, usavršio sam nemački jezik i bolje upoznao sistem. Nakon nostrifikacije diplome, došao sam u situaciju da sam mogao da biram posao u Nemačkoj.
Rešio je da se preseli u Rajnu Vestfaliju, koja ima oko 18 miliona stanovnika, u grad Menhengladbah.

Sa nostalgijom se sećam posla u Hitnoj pomoći u Šapcu. Iako sam paralelno planirao odlazak, to su bila dobra vremena

- Grad ima 250 hiljada stanovnika, u blizini je Dizeldorfa i Kelna, i na svega tridesetak kilometara od holandske granice. Mogućnosti u ovom delu su raznolike, kako za posao i usavršavanje, tako i za slobodno vreme. Ovde se moja supruga, koja je po struci politikolog, zaposlila bez problema. Ovde smo se odlučili za kupovinu nekretnine, a mene je posao odveo u drugom smeru - počeo sam da radim kateterizaciju srca. Bavio sam se srčanim ablacijama i poremećajima srčanom ritma. U bolnici u Menhengladbahu ostao sam do kraja specijalizacije.

Pre dve godine završio je specijalizaciju iz interne, a potom subspecijalizaciju iz kardiologije i intenzivne medicine. Sa ushićenjem govori o radnim mestima koje je promenio, bolnicama u kojima je radio i šta je sve naučio. U velikom bolničkom komleksu Helios u Krefeldu proveo je dve godine na odeljenju intenzivne nege. Tamo je bio šef smene.

- To je bio smenski rad, bez dežurstva, jer nije moguće duže imati koncentraciju, eventualno se vikendom radilo dvanaest sati. Obrt je bio neverovatan, jer je bolnica jedna od onih koje po strukturi podsećaju na klinički centar Srbije, sa više od dvadeset klinika kroz koje prođe više hiljada pacijenata godišnje. Konkretno, za mene je to značilo da sam po smeni sam imao nekoliko reanimacija i izuzetno teških slučajeva. Morao sam da implantiram EKMO i Impela Sisteme. Iskustvo rada u takvoj bolnici bila je referenca za posao koji danas obavljam. Trenutno sam u manjoj bolnici, gde radim kao načelnik odeljenja kardiologije. Ovde je posao donekle mirniji, ali jednako izazovan jer radim (sa pacijentima nakon transplantacije srca, i onima sa veštačkim srcem – LVAD i BVAD). Nedavno sam u viziti video čoveka iz okoline Šapca, mali je svet.

PROCEDURALNA RAZLIKA
„Naši lekari su mnogo dobri u poslu koji obavljaju, kao i sestre i tehničari, svi daju svoj maksimum. Zdravstveni sistem, iako relativno zatvoren, pruža velike mogućnosti. U Nemačkoj je tržište rada otvorenije, radne snage nedostaje pa je samim tim sve dostupnije - ima mnogo više prilika za dijagnostiku i terapiju. Proceduralna je razlika. U Srbiji, lekari imaju šire obrazovanje, što im omogućava lakše snalaženje u svakodnevnim situacijama.“

Agenti koji ga prate našli su mu posao u Velikoj Britaniji i Švajcarskoj, ali kaže da je vreme da se malo smiri, nije sve ni u stalnoj selidbi, učenju i usavršavanju. Zadovoljan je i ispunjen, i porodičnim i poslovnim životom. Pitali smo ga ima li nostalgije.
- Kako da ne? Sa nostalgijom se sećam posla u Hitnoj pomoći u Šapcu. Iako sam paralelno planirao odlazak, to su bila dobra vremena, sa tadašnjim načelnikom dr Miroslavom Popovićem i šeficom smene dr Slavicom Dugonjić i ostalim osobljem. Bila je to fenomenalna ekipa lekara, tehničara i vozača. Radeći tamo čovek se saživi sa drugim ljudima u smenama po dvanaest sati, upućeni ste jedni na druge, pomažete se. I ovde povremeno radim kao lekar u Hitnoj pomoći, ali je to potpuno drugačije iskustvo, jer su hitne službe organizovane po drugačijem sistemu nego u Srbiji. Ali to nije jedini aspekat. Ono što mi od svega najviše nedostaje to su roditelji, mlađi brat sa porodicom i prijatelji.

Da li biste se vratili?, pitali smo ga.
- To ne mogu da kažem. Osećam se kao građanin sveta, u svemu vidim nešto drugačije, ali je samo Srbija moja domovina. Ovde je mnogo lekara i tehničara iz Srbije. Naše ljude ovde vole i rado prihvataju, jer smo radni i pametni. Ne znam da li bih se vratio, ne znam šta nosi dan, šta noć. Ovde sam već više od osam godina, ali mi se čini da i dan danas učim i privikavam se na drugačiji način razmišljanja i življenja.