Presudni razumevanje i podrška

Na društvenoj mreži tviter pod heštegom „Nisam prijavila“ objavljeno je više od 20.000 priča devojaka i žena iz Srbije i regiona o nasilju, fizičkom, psihičkom i seksualnom, koje su trpele ali i razlozima zašto nisu prijavile.

KAKO JE SVE POČELO
Celu priču pokrenula je objava političke aktivistkinje Nine Stojanović u kojoj je podelila šta se desilo njenoj sestri koja je dugo trpela nasilje od strane svog tadašnjeg partnera.

-Moju rođenu sestru Lidiju, koja godinama pati od depresije, je godinu i po dana u kontinuitetu tukao momak s kojim je živela. To smo saznali pre mesec dana kada je skupila hrabrost da ga ostavi i vrati se kod naših roditelja nakon što je pokušala da se ubije. Jutros je bila u policiji u Milana Rakića gde joj je rečeno da ne mogu da urade ništa, jer nema izveštaj lekara iako ima nekoliko svedoka, među kojima svog psihoterapeuta koji ju je video u modricama i kome je prvom sve priznala.

Nakon što ju je doveo do tog stanja da je završila na psihičkom lečenju zbog kog je ležala u bolnici nedeljama, neki novi terapeuti su videli ujede, modrice, pocepane usne... zašto nisu zvali policiju – ne znam. Besna sam i na komšije koji su noćima slušali da se u stanu pored dešava brutalno nasilje i nisu pozvali policiju već se žalili gazdarici stana na buku?! Besna sam na sistem koji ne pruža nikakvu zaštitu ženama koje muževi i momci mlate. Pa makar prijavile i mesec dana kasnije!

„Što nisi prijavila ranije“, pa jednostavno, jer je bila prestravljena do kostiju. „Kako niste primetili?“, nismo, nažalost, jer je modrice i ožiljke sakrivala a njeno loše psihičko stanje smo pripisivali depresiji koja joj je dijagnostikovana – napisala je Nina Stojanović na tviteru.

STID I SKRIVANjE
„Nisam prijavila zato što me je bilo sramota i mislila sam da neću imati podršku ljudi u okruženju“.
Tokom prethodne godine podneto je 367 prijava za nasilje u porodici. Međutim, poražavajuća činjenica je da je daleko veći broj onih koji se nisu odlučili na taj korak. O razlozima zašto se devojke/žene odlučuju da trpe nasilje i ostaju u nezdravim odnosima, pričala je Biljana Davidovski, zaposlena u „Ženskom centru Šabac“, posvećena ženskim ljudskim pravima, posebno tematici sprečavanja nasilja u partnerskim i porodičnim odnosima i pružanju podrške žrtvama partnerskog i porodičnog nasilja.

Biljana Davidovski: Bez obzira na okolnosti, nasilje nema opravdanja!

Kako kaže, tu ima i straha i nesigurnosti ali i toga da ne veruju da se nešto može promeniti.

-Ima i stida i skrivanja od okoline, posebno ako smatraju da neće naići na razumevanje i podršku. Ne treba zaboraviti da su često ove žene materijalno zavisne od supruga i da imaju decu. Pitaju se gde da idu sa decom, ako nisu zaposlene ili imaju niska primanja.

Takođe, navodi da je pored psiholoških faktora značajan i finansijski momenat.
-Ima i žena koje su finansijski nezavisne a trpe nasilje. One ipak, uz podršku i razumevanje, pre rešavaju problem nasilja, nego žene koje su u nezavidnoj finansijskoj situaciji.

Kada su u pitanju adolescentske veze, kaže da je zaljubljenost najuticajniji faktor.
-Ako mladiću smeta da se devojka druži i održava vezu sa starim društvom, devojka može da tumači da je on mnogo voli, da ne može bez nje i pristaje na izolaciju. Da li je to ljubav? Ne, to je manipulacija i uspostavljanje kontrole od strane mladića. Kad je u pitanju fizičko nasilje, veoma se retko zaustavlja na jednom šamaru. Uprkos obećanjima supruga/mladića da se nikad više neće dogoditi, nasilje postaje sve češće i brutalnije, a žene sve slabije i bespomoćnije da mu se odupru.

OSEĆAJ KRIVICE I BEZIZLAZNOSTI
„Nisam prijavila zato što sam krivila sebe, zato što mi je trebalo par godina terapije da shvatim da nije moja krivica i da se pogledam u ogledalo, zato što sam se plašila i zato što neki ljudi kojima sam rekla nisu verovali“.

Poznata statistika kaže da je svaka treća žena doživela neki vid nasilja. Ono je oduvek prisutno. Neretko se dešava da žrtve krive sebe za ono što se desilo.

-Žene/devojke koje duže vremena trpe nasilje menjaju se kao ličnosti. Postaju nesigurne i ne veruju da mogu da nađu izlaz iz ovakve situacije. Njima je potrebno razumevanje i psihosocijalna podrška. Okolina, ne tako retko, komentariše - što ga ne napusti, ko joj je kriv što je sa njim. Ili,“šta je tražila to je dobila“. Treba imati u vidu da niko ne traži maltretiranje i zlostavljanje već ljubav.

#NisamPrijavila
Nisam prijavila jer sam se bojala za sebe. Za svoju porodicu. Jer sam bila dete.
Jer mi niko ne bi ni verovao. Jer sam bila pijana, jer smo bili u vezi.
Nisam prijavila jer nisam imala modrice. Jer kako da dokažem psihičko nasilje.
Nisam prijavila jer mi je bio komšija, deo porodice. Jer je uticajan. Jer sam mislila da sam ja kriva. Jer policija ništa ne bi uradila. Jer sam ga volela.

IZOSTANAK PODRŠKE
„Nisam prijavila jer niko nije stao uz mene kada je trebalo i jer sam se plašila da će se desiti nešto mnogo gore ako to uradim“.

Vekovima unazad, nasilje je tolerisano i na njega se gledalo kao na ličnu stvar i problem.
U našem društvu još uvek postoje muškarci, ali i žene koje koje staju na stranu nasilnika i opravdavaju ga a okrivljuju žrtvu. Kako kaže Biljana Davidovski, ovaj problem vuče korene iz patrijarhalnog društva u kom je muškarac privilegovan u odnosu na ženu.

O „Ženskom centru Šabac“
„Ženski centar Šabac“ osnovale su 2000. godine stručnjakinje humanističkih nauka. U početku su pružale psihosocijalnu podršku ženama i devojkama. Poslednjih nekoliko godina rade na edukaciji mladića i devojaka srednjoškolskog uzrasta o prevenciji rodno uslovljenog nasilja. Naišle su na odličan odziv i mladi su veoma zainteresovani za ovu tematiku. Relizovale su nekoliko projekata.

-Muškarci, pogotovo oni agresivniji i frustrirani, staju na stranu nasilnika, zastupaju stavove da žena treba da sluša muškarca, a ne da ga izaziva i traži svađu. Nažalost, muškarci su još uvek favorizovani skoro u svim segmentima, počev od uloge u porodici do uloga u širem društvenom kontekstu. Žene koje staju na stranu nasilnika ne shvataju koliko je teško da žena izađe iz začaranog kruga nasilja. Žena više puta pokušava da sve to prekine, ali to je proces i sve dok se dovoljno ne osnaži ne može da se usudi da to prekine.

PROCEDURA PRIJAVE NASILjA
-Ako se nasilje trenutno dešava prvo mislite na svoju bezbednost. Sklonite se iz kuće/stana. Pozovite policiju sa bezbednog mesta i prijavite nasilje u porodici.

Policija upućuje patrolu na licu mesta. Policajci će postavljati pitanja u cilju utvrđivanja činjeničnog stanja. Policija je dužna da na licu mesta odmah obavesti policijskog službenika o nasilju ili neposrednoj opasnosti da se nasilje desi.

Policijska patrola ima pravo da sama ili na zahtev nadležnog policijskog službenika dovede mogućeg učinioca nasilja u policijsku stanicu, radi vođenja postupka. Nadležni policijski službenik može, na osnovu procene rizika, da izrekne učiniocu nasilja pismeno naređenje o hitnoj meri. To znači da može da naredi da se u narednih 48 sati učinilac nasilja privremeno udalji iz kuće/stana, da mu se privremeno zabranjujnje da kontaktira žrtvu i da joj prilazi. Nadležni policijski službenik je dužan da obavesti javnog tužioca o naređenju za hitne mere. Javni tužilac može predložiti produženje hitne mere na još 30 dana. Ako donese takvu odluku, mora dostaviti sudu predlog u roku od 24 sata. Sud odlučuje o predlogu u roku od 24 sata. Sud može odlučiti da se produži ili ne produže hitne mere.
Nasilje se takođe može prijaviti Centru za socijalni rad koje će postupiti u skladu sa svojim nadležnostima.

Nasilje nad ženama sve je rasprostranjenije a ovaj problem počeće da se rešava tek onda kada institucije počnu da rade svoj posao a društvo prestane da se pita „Zašto nije prijavila“. Ako još uvek nije jasno zašto nije prijavljeno nasilje, žene na tviteru su to objasnile.