Foto: Glas Podrinja
Momčilo Lacković, 91- godišnji pčelar iz Klenja
Ljubav prema pčelama recept za dugovečnost
Pčele su vrednije do ljudi. Kad bismo se mi na njih ugledali, kakav bi nam samo sistem bio. One rade po principu- svi za jednog, jedan za sve. Kod nas ljudi nije baš tako, svako gleda sebe
Pčele su ga naučile životu u harmoniji sa sobom na sigurnom putu ka dugovečnosti. Pružile su mu osećaj spokojstva, dok gazi 91. godinu, siguran, na stabilnim nogama i u dvorištu u Klenju dočekuje kupce iz svih krajeva koji dolaze zbog čuvenog meda Momčila Lackovića. Dok sedi u dvorištu sa suprugom sa kojom je zaokružio sedmu deceniju braka, među uredno spakovanim dokumentima, pokazuje nam i potvrdu da je aktivan vozač, ali i onu njemu najvažniju- o članstvu u Savezu pčelarskih organizacija Beograda od kojeg je 1987. dobio i jedno od najdražih priznanja za posvećen rad. I sam je posle rata, osamdesetih godina, postao prvi predsednik Pčelarskog društva Opštine Bogatić. Ljubav prema pčelama mu je preneo otac, a nema važnije zaostavštine za nasleđe od toga. Tako je i on imao šta da ostavi kao zalog svom potomstvu.
Terapija za vitalnost
-Nije to posao od kojeg ćete se obogatiti ili vam omogućiti da menjate i vozite skupa kola, ali može od njega pristojno da se živi ako imate 50 do 100 košnica. Moj otac je bio samouk, umeo je da napravi i cednice i svašta, košnice je radio sam kad je došao sa Solunskog fronta. On je proširio pčelarstvo na 150 do 180 košnica u to vreme. Svojevremeno je dobio priznanje za kvalitet meda i od kralja Petra. Ja imam oko 100 društava, sin Zlatko mi pomaže, da nije njega ne bih mogao, morao bih automatski smanjiti proizvodnju upola. Moje godine mi ne dozvoljavaju sve. Treba topiti voštinu, strugati ramove, čistiti, stavljati satne osnove, na vreme gajiti matice, menjati, kontrolisati. To sve uspevam, jer me pokreće ta ljubav s početka priče- navodi Momčilo Lacković.
Od dvanaestoro dece oca Dragića, dva sina su se bavila pčelarstvom.
-Mlađi brat je umro od korone pre dve godine, a ja se još držim. Nedavno sam došao iz Beograda, pet dana sam bio na sajmu. Učestvujem 42 godine na Tašmajdanu i praktično sam među osnivačima te manifestacije. Najstariji sam izlagač već sedam godina. Ne treba birati spram toga šta hoćeš ili moraš da radiš, već isključivo na osnovu ljubavi prema nečemu, to treba da bude početak svake važne odluke u životu- objašnjava on.
Kaže da je ova godina u odnosu na prethodne bila dobra za pčelare.
-Dobra je bila ova godina, bolja nego tri koje su joj prethodile. One su bile toliko loše da je to nezapamćeno. Ovog puta bilo je lepo i bagrema, i suncokreta, i voćnog u proleće. Dobro su se razvile uljana repica, bagrem, kako ide redom, sve je lepo bilo. Kupuju ljudi, ali skoro upola manje nego ranije, nemaju para. Kupovina jeste malo slabija, a što se tiče sigurnosti, svi smo prošli sve procedure- od pravljenja ugovora, analiza, uplate, sve je to iskontrolisano, niko na sajam nije došao sa veštačkim medom ili da obavlja neke prljave rabote. Svi mogu da budu sigurni u kvalitet i bezbednost proizvoda- podvlači.
Doktore već osam godina sretne i pozdravlja na ulici, ali ne i u ordinacijama.
-Ne idem doktoru, niti pijem ijedan lek, samo imam moju terapiju 365 dana u godini. Kafenu kaščicu polena razblažim u mlakoj vodi ili čaju, zasladim sa kašičicom meda i deset kapi propolisa. Ljudi se uveravaju polako u efikasnost ovog recepta, cela familija je počela da se služi ovim receptom. Kad odeš, pa kontrolišeš krvnu sliku, imunitet, vidiš da je uvek odličan. Sad mi je 91. godina, pritisak normalan, ne pijem lekove, ceo dan stojim za tezgom. Vozim i dalje automobil. Najstariji sam pretplatnik lista „Pčelar“ u celoj Srbiji- kaže Momčilo.
Svoje znanje i umeće vremešni pčelar rado prenosi mlađim generacijama, a i sam od njih mnogo nauči, tako da se uloženo vreme i posvećenost uvek vraćaju.
Lekcije života
-Sve što sam naučio i što znam u pčelarstvu preneo sam na mlade. Dok se ostali pčelari uzdržavaju, smeškaju na postavljena pitanja bez konkretnih odgovora, ja sve kažem i objasnim. Mnoge sam podučavao i po tome me znaju u Mačvi. Sad i ja mnogo učim od mladih, oni gledaju na Fejsbuku, internetu, vide šta se radi na Novom Zelandu, u Americi, Evropi, šta ima novo i prenose meni to znanje. Onda ja to primenim, vidim da je bolje, naročito u proizvodnji i gajenju matica, rojeva. Čovek se uči dok je živ i opet ode sa ovog sveta ne znajući sve- objašnjava poznati stanovnik Klenja.
Pre dvadesetak godina prvi je u Mačvi počeo da prodaje paketne rojeve. Dobio je, kaže, ni sam ne zna koliko priznanja, a najdraže mu je ono za zaslužnog pčelara Srbije.
-Pčele su vrednije do ljudi. Kad bismo se mi na njih ugledali, kakav bi nam samo sistem bio. One rade po principu- svi za jednog, jedan za sve. Kod nas ljudi nije baš tako, svako gleda sebe- smatra on.
Ipak, u jednom su Mačvani složni, a to je da je ovogodišnje priznanje Opštine Bogatić među istaknutim pojedincima zasluženo pripalo i njemu.
-Uvek mi znači priznanje, dobio sam još dva ranije. Kako čujem od ljudi, zadovoljni su što sam među odabranima, jer znaju da sam najstariji u ovom poslu, koliko sam dao matica, rojeva, kao i da sam savetnik za pčelarstvo u opštini. Volim da pomognem svakom ko želi da se bavi onim što ja znam- ističe.
Tajna zdravog života krije se u malim, jednostavnim i važnim pravilima.
-Ljudima poručujem da ne puše, ne jedu mnogo, da vole ono što rade, naročito ako je to pčelarstvo. To je način da sebe dovedeš u neki red, da suzbiješ bes, ne osećaš ljutnju, nisi gnevan ni na šta. Pčelama se uvek oprašta. Kad god me ubodu, od jedne do 20- 30 možda, zavisi šta i kad se radi, nikad se nisam ljutio na njih, nego sam na sebe, šta mi je to trebalo. Ako vide sat ranije da će nevreme da dođe i sjate se, vri na ulazu u pčelinjak, prekorim sebe zašto nisam to prekinuo, nego sam hteo da po svaku cenu postavljam ramove, satne osnove, iako nije vreme za to. Znači, ja sam kriv- zaključuje Lacković i dodaje da pčele nemaju toleranciju prema neadekvatnom ponašanju.
-Sa njima morate polako, fino, ne drsko, ne izgovarajući psovke, ne nekim surovim ponašanjem. One to ne trpe. Hoće mir, polako da se sa njima radi, da im prilaziš lepo i da znaš u koje vreme- pojašnjava.
Tako su mu još jednu lekciju dale pčele, onu o strpljenju i poštovanju tuđeg vremena i ličnog prostora. Važnu, koje bi ljudi s vremena na vreme trebali da se sete i usvoje je u odnosima sa drugima.
Terapija za vitalnost
-Nije to posao od kojeg ćete se obogatiti ili vam omogućiti da menjate i vozite skupa kola, ali može od njega pristojno da se živi ako imate 50 do 100 košnica. Moj otac je bio samouk, umeo je da napravi i cednice i svašta, košnice je radio sam kad je došao sa Solunskog fronta. On je proširio pčelarstvo na 150 do 180 košnica u to vreme. Svojevremeno je dobio priznanje za kvalitet meda i od kralja Petra. Ja imam oko 100 društava, sin Zlatko mi pomaže, da nije njega ne bih mogao, morao bih automatski smanjiti proizvodnju upola. Moje godine mi ne dozvoljavaju sve. Treba topiti voštinu, strugati ramove, čistiti, stavljati satne osnove, na vreme gajiti matice, menjati, kontrolisati. To sve uspevam, jer me pokreće ta ljubav s početka priče- navodi Momčilo Lacković.
Od dvanaestoro dece oca Dragića, dva sina su se bavila pčelarstvom.
-Mlađi brat je umro od korone pre dve godine, a ja se još držim. Nedavno sam došao iz Beograda, pet dana sam bio na sajmu. Učestvujem 42 godine na Tašmajdanu i praktično sam među osnivačima te manifestacije. Najstariji sam izlagač već sedam godina. Ne treba birati spram toga šta hoćeš ili moraš da radiš, već isključivo na osnovu ljubavi prema nečemu, to treba da bude početak svake važne odluke u životu- objašnjava on.
Kaže da je ova godina u odnosu na prethodne bila dobra za pčelare.
-Dobra je bila ova godina, bolja nego tri koje su joj prethodile. One su bile toliko loše da je to nezapamćeno. Ovog puta bilo je lepo i bagrema, i suncokreta, i voćnog u proleće. Dobro su se razvile uljana repica, bagrem, kako ide redom, sve je lepo bilo. Kupuju ljudi, ali skoro upola manje nego ranije, nemaju para. Kupovina jeste malo slabija, a što se tiče sigurnosti, svi smo prošli sve procedure- od pravljenja ugovora, analiza, uplate, sve je to iskontrolisano, niko na sajam nije došao sa veštačkim medom ili da obavlja neke prljave rabote. Svi mogu da budu sigurni u kvalitet i bezbednost proizvoda- podvlači.
Doktore već osam godina sretne i pozdravlja na ulici, ali ne i u ordinacijama.
-Ne idem doktoru, niti pijem ijedan lek, samo imam moju terapiju 365 dana u godini. Kafenu kaščicu polena razblažim u mlakoj vodi ili čaju, zasladim sa kašičicom meda i deset kapi propolisa. Ljudi se uveravaju polako u efikasnost ovog recepta, cela familija je počela da se služi ovim receptom. Kad odeš, pa kontrolišeš krvnu sliku, imunitet, vidiš da je uvek odličan. Sad mi je 91. godina, pritisak normalan, ne pijem lekove, ceo dan stojim za tezgom. Vozim i dalje automobil. Najstariji sam pretplatnik lista „Pčelar“ u celoj Srbiji- kaže Momčilo.
Svoje znanje i umeće vremešni pčelar rado prenosi mlađim generacijama, a i sam od njih mnogo nauči, tako da se uloženo vreme i posvećenost uvek vraćaju.
Lekcije života
-Sve što sam naučio i što znam u pčelarstvu preneo sam na mlade. Dok se ostali pčelari uzdržavaju, smeškaju na postavljena pitanja bez konkretnih odgovora, ja sve kažem i objasnim. Mnoge sam podučavao i po tome me znaju u Mačvi. Sad i ja mnogo učim od mladih, oni gledaju na Fejsbuku, internetu, vide šta se radi na Novom Zelandu, u Americi, Evropi, šta ima novo i prenose meni to znanje. Onda ja to primenim, vidim da je bolje, naročito u proizvodnji i gajenju matica, rojeva. Čovek se uči dok je živ i opet ode sa ovog sveta ne znajući sve- objašnjava poznati stanovnik Klenja.
Pre dvadesetak godina prvi je u Mačvi počeo da prodaje paketne rojeve. Dobio je, kaže, ni sam ne zna koliko priznanja, a najdraže mu je ono za zaslužnog pčelara Srbije.
-Pčele su vrednije do ljudi. Kad bismo se mi na njih ugledali, kakav bi nam samo sistem bio. One rade po principu- svi za jednog, jedan za sve. Kod nas ljudi nije baš tako, svako gleda sebe- smatra on.
Ipak, u jednom su Mačvani složni, a to je da je ovogodišnje priznanje Opštine Bogatić među istaknutim pojedincima zasluženo pripalo i njemu.
-Uvek mi znači priznanje, dobio sam još dva ranije. Kako čujem od ljudi, zadovoljni su što sam među odabranima, jer znaju da sam najstariji u ovom poslu, koliko sam dao matica, rojeva, kao i da sam savetnik za pčelarstvo u opštini. Volim da pomognem svakom ko želi da se bavi onim što ja znam- ističe.
Tajna zdravog života krije se u malim, jednostavnim i važnim pravilima.
-Ljudima poručujem da ne puše, ne jedu mnogo, da vole ono što rade, naročito ako je to pčelarstvo. To je način da sebe dovedeš u neki red, da suzbiješ bes, ne osećaš ljutnju, nisi gnevan ni na šta. Pčelama se uvek oprašta. Kad god me ubodu, od jedne do 20- 30 možda, zavisi šta i kad se radi, nikad se nisam ljutio na njih, nego sam na sebe, šta mi je to trebalo. Ako vide sat ranije da će nevreme da dođe i sjate se, vri na ulazu u pčelinjak, prekorim sebe zašto nisam to prekinuo, nego sam hteo da po svaku cenu postavljam ramove, satne osnove, iako nije vreme za to. Znači, ja sam kriv- zaključuje Lacković i dodaje da pčele nemaju toleranciju prema neadekvatnom ponašanju.
-Sa njima morate polako, fino, ne drsko, ne izgovarajući psovke, ne nekim surovim ponašanjem. One to ne trpe. Hoće mir, polako da se sa njima radi, da im prilaziš lepo i da znaš u koje vreme- pojašnjava.
Tako su mu još jednu lekciju dale pčele, onu o strpljenju i poštovanju tuđeg vremena i ličnog prostora. Važnu, koje bi ljudi s vremena na vreme trebali da se sete i usvoje je u odnosima sa drugima.
D. Dimitrijević
Najnoviji broj
5. decembar 2024.