Prestali smo da gledamo čoveka kao celinu

Prof. dr Nebojša Knežević specijalista je anestezije i subspecijalista terapije bola.
Radi u Advocate Illinois Masonic Medical Center, gde je na poziciji šefa za nauku i edukaciju na Katedri za anesteziju. Šef je i Centra za kliničke studije u kojima ispituje lekove za terapiju različitih vrsta bola. Njegova uža oblast istraživanje je terapija bola u leđima iz koje ima značajne rezultate priznate u celom svetu.

Redovni je profesor na katedri anestezije i hirurgije na Medicinskom fakultetu Univerziteta Ilinois u Čikagu.

Publikovao je oko 200 radova, koji su skoro 5.000 puta citirani.

Dobitnik je brojnih priznanja, od kojih je najvažnija Nagrada za životno delo, koju je dobio pre pedesete.

Poslednje dve godine, intenzivno se bavi psihoterapijom. Pomerio je fokus sa fizičkog na mentalno zdravlje. Nedavno je, u okviru „Lazinih dana“ u Šapcu, održao predavanje na temu stresa, odnosno, sindroma sagorevanja.

Foto: "Glas Podrinja"

Da li je sindrom sagorevanja (burn out) nova pandemija?
- Nažalost, rekao bih da je zato što je sveprisutan. Kao lekar koji leči pacijente koji imaju hroničan bol, neminovno sam došao do pitanja mentalnog zdravlja. Depresija i anksioznost su uvek povezani sa bolom. Pitanje je šta je starije, kokoška ili jaje. Da li pacijenti koji imaju hroničnu bol postanu depresivni i anksiozni, ili je obrnuto – ljudi često zbog psihičkih problema i disbalansa beže u bol, koji ih štiti. Možda pokušavaju da skrenu pažnju roditeljima, partnerima, deci, kolegama - da im nešto ne prija u ovom svetu. Mislim da ima dosta psihosomatskih hroničnih bolesti, kao što je fibromijalgija ili migrena, koje su povezani sa stresom. To je jedan od faktora koji me je trigerovao da počem da se bavim psihoterapijom, koja me je oduvek zanimala.

Šta nam se dogodilo?
- Nismo ni svesni pod kakvim stresom svakodnevno živimo. Na predavanju sam govorio o sindromu sagorevanja kod zdravstvenih radnika, ali su svi izloženi. U SAD, u proseku jedan lekar dnevno izvrši samoubistvo usled sindroma pregorevanja. Svaka osma osoba koristi antidepresive, svaka peta lekove za spavanje, konzumira se alkohol, narkotici... Imali smo veliki problem i pre kovida, a posle kovida je postao ogroman. Socijalna distanca nas je još više udaljila. Sindrom sagorevanja je 1,6 i po puta povećan samo u prvoj godini od kovida.

ZAGRLjAJ KAO ANTIDEPRESIV
„Kod svojih pacijenata sam implementirao zagrljaj i postigao sjajne rezultate. Možda sam baš zato biran za lekara godine. U hladnoj Americi ponudim pacijentima zagrljaj pred operaciju, kad vidim da su pod stresom. Zagrljaj danas izaziva šok, ljudi počnu da plaču, ne mogu da se opuste, tapkaju ramenima, jedva čekaju da izađu iz zagrljaja, ne mogu da izdrže, nabijaju stres u mišiće... Ljudi se plaše zagrljaja. Na distres vikendu učićemo kako da se opustimo da bi zagrljaj bio blagotvoran. On povećava nivo oksitocina, dopamina, serotonina, njime postižemo isti efekat kao sa antidepresivima, snižavamo krvni pritisak, opuštamo mišiće...“

Živimo u ubrzanom svetu za koji nismo spremni. Sve teže stižemo da ispunimo svoje svakodnevne obaveze?
- Istina. Nešto nam nameće sistem, država, društvo, savremeni način života, ali i sami sebe opterećujemo bez potrebe. Mog pradedu iz Metlića, koji je rođen 1901, budili su petlovi. Nije imao čak ni budilnik da ga stresira ujutru. A nama, od kad se probudimo, zvoni alarm, već smo pod stresom, ako vozimo, upadamo u gužvu u saobraćaju, susrećemo ljude koji koji trube, psuju, galame, u prodavnici, u bankama, svuda, na ivici pucanja, pod konstantnim stresom.

Koji znaci nam ukazuju da smo pod hroničnim stresom?
- Mučnina, promena apetita, promena spavanja, hronični umor, gubitak libida, česte prehlade, gubitak kose, pamćenja... sve su to faktori koji nam ukazuju da se nalazimo pod konstantnim stresom.

Kopamo po prošlosti i pokušavamo da ispravimo stvari koje su se već dogodile. Ili, živimo u budućnosti. Engleski jezik ima lepu reč za sadašnje vreme – prezent (poklon). Hajde da pokušamo da živimo u današnjem danu. Druga stvar je da se iz mozga spustimo u srce. Na pitanje „Kako si?“ u Americi je uvek odgovor „Dobro“. Nije dobro uvek biti dobro. Treba biti i loše, i tužno, i neraspoloženo, i frustrirano, to je ljudski i prirodno i trebalo bi izgovoriti

Šta možemo da učinimo?
- Moramo najpre da osvestimo šta nam se događa. Vreme nam izmiče. Nažalost, nisu me iznenadile situacije koje su se dogodile u Beogradu i Mladenovcu, iako su me potresle i izbacile iz koloseka. Mislim da je to samo početak i da srljamo dalje. Najpre moramo da osvestimo da imamo problem i da na tome radimo, jer je pandemija stresa ušla u sve pore života, problemi postoje sa kolegama, prijateljima, u porodici. Imao sam razne funkije, bio sam predsednik Američkog udruženja za interventnu terapiju bola za Ilinois, predsednik Srpsko-američkog društva lekara i stomatologa, ali moja najteža funkcija je bila roditeljska. Za roditeljstvo ne postoje uputstva, niti nekakva škola, edukacija.

Ne postoji savršeni roditelj. Greške su neminovne?
- Apsolutno. Imam dvoje dece, za koje ne mogu da funkcionišu iste metode. Medicina je dosta napredovala, znamo ceo genom čoveka, spustili smo se na ćelijski nivo i znamo medijatore, ali smo se izgubili. Gledajući deliće jednog lista, ne vidimo šumu. Prestali smo da gledamo čoveka kao celinu koji ima svoju porodicu, roditelje koji su možda bolesni, partnera sa kojim se slaže ili razilazi, decu, situaciju na poslu.. Sve su to stvari koje se definitivno odražavaju na ceo naš sistem.

INFEKCIJA I IMUNITET
„Povezao sam infekciju i stres. Našao sam sjajnu meta-analizu koja je uključila 179 studija gde su ispitanicima pratili nivo kortizola, hormona stresa, koji je ujutru povišen, a uveče bi trebalo da padne. Kod osoba koje su pod kontinuiranim stresom kortizol ne pada. Dokazano je da je hroničan stres povezan sa anksioznošću i depresijom, kao i sa kancerom, jer konstantnim vibriranjem ćelije odreaguju mutacijom. Najveća korelacija je dokazana u vezi sa infekcijom i imunitetom.“

Čini mi se da smo na iskušenjima posebno mi u Srbiji, s obzirom da smo izloženi jakom egzistencijalnom stresu?
- Naravno, ali stres je svuda prisutan, samo je različit. Činjenica je da smo svi smo pod stresom i moramo da krenemo od nas samih. Hajde da učinimo nešto da nam svima bude bolje. Moj cilj je da napravim tribine, bar jedan dan, ili distres vikend u prirodi, da šetamo i razgovaramo, da učimo tehnike disanja, jer disanje je moćno za umirenje. A malo i da se družimo, da balon koji je naduvan ne bi pukao i da vidimo šta možemo da uradimo u svakodnevnom životu. Najpre, da živimo u današnjem danu.

Ovde i sada?
- Nažalost, mali je broj ljudi živi ovde i sada. Kopamo po prošlosti i pokušavamo da ispravimo stvari koje su se već dogodile. Ili, živimo u budućnosti. Engleski jezik ima lepu reč za sadašnje vreme – prezent (poklon). Hajde da pokušamo da živimo u današnjem danu. Druga stvar je da se iz mozga spustimo u srce. Na pitanje „Kako si?“ u Americi je uvek odgovor „Dobro“. Nije dobro uvek biti dobro. Treba biti i loše, i tužno, i neraspoloženo, i frustrirano, to je ljudski i prirodno i trebalo bi izgovoriti. Problem kod nas je što ljudi uvek imaju stav da je njihov problem najveći.

LEPOTA PRAŠTANjA
„Imao sam sreću da upoznam ženu, Jevrejku poreklom iz Rumunije, koja je provela u Aušvicu par godina. Ona i njena sestra bliznakinja bile su deo eksperimenata koje je radio Džozef Mengele. Napisala je knjigu „Kako sam oprostila Mengelu“. I doživela je skoro 90 godina, njena sestra nije ni 60, a otac, majka i brat su ubijeni u gasnoj komori. Ako je ona uspela da oprosti Mengelu, zašto mi ne bismo mogli nekom da oprostimo uvredu?“

A desi se i da drugi zloupotrebe poverenje koje smo im ukazali?
- I to se desi. Međutim, mentalno zdravlje je ozbiljno. Svaki dan čujemo o nekom samoubistvu, ili ubistvu. Ako vam se neko otvori i kaže da ima problem, nemojte to potcenjivati. Istina je da možda neko ima mnogo veće probleme, ali ih lakše nosi, a neko sa manjim može upasti u ozbiljnu depresiju. Neko može da se udavi u plićaku, a neko pliva u okeanu i ništa mu ne bude.

Šta nam govori statistika?
- U Srbiji je situacija slična kao u SAD. Suicid izvrši između 14 i 15 na 100.000 osoba. U Sloveniji oko 20. Frapantan je podatak da je suicid 3 do 4 puta veći kod muškaraca nego kod žena. Mi imamo veliki problem, jer smo naučeni od malena da moramo da budemo hrabri, jaki, da ne plačemo... Moram da skrenem pažnju da je situacija u Rusiji, Belorusiji i Ukrajini mnogo gora – 25 suicida u odnosu na 100.000 ljudi, 6 do 7 puta veći kod muškaraca nego kod žena. Ovo su podaci pre rata.

Imam utisak da vam je bavljenje psihoterapijom proširilo percepciju. Delujete drugačije.
- U pravu ste, psihoterapija me je totalno promenila.

Šta biste poručili našim čitaocima?
- Mislim da bi trebalo da vežbamo da u svakodnevnom životu izbacimo reč „mrzim“. Celog života se delimo. Najpre na partizanovce i zvezdaše, na vlast i opoziciju, na partizane i četnicke, na vernike i nevernike, na ove i one. Onda mrzimo gužvu, ponedeljak, kišu, ljude... Možemo da kažemo drugačije – „ne volimo“. Velika je razlika u rečima, jer čim je u pitanju glagol voleti, makar i u odričnom obliku, spuštamo se malo u srce. Hajde da probamo da širimo ljubav, da malo volimo sebe, samim tim ćemo i druge zavoleti. A najteže nam je da volimo sebe.

Trebalo bi da postoji dobar protok između glave i srca. Nije dobro kada smo samo u srcu, ni kada smo samo u glavi?
- Tako je. Da postignemo balans između mozga i srca. Imamo knjige Vladete Jerotića i vladike Nikolaja, a mi smo to nekako zaboravili. Vidim da u Srbiji nikad nismo imali više vernika, a manje vere. I tu se delimo. Ako ćete da izađete iz crkve, a da ne pričate sa komšijom ili bratom i kumom, u čemu je poenta? Opraštanje je jedna od glavnih filozofija i mudrosti. Pitaju me kako mogu da zagrlim neke ljude kada znam li šta su rekli za mene. Ja im kažem: „Ne zanima me, to su nebitne stvari.“ Ako uspemo da naučimo da praštamo, bićemo mnogo bolje.

Da malo spustimo „nos“?
- To je divno. Kada bismo malo spustili ego, mnogo toga bismo rešili. Problem je multifaktorski i ne postoji čarobno rešenje. Mog pradedu su budili petlovi, a Elon Mask ljubi ženu robota i razgovara sa njom. Naš mozak nije spreman za takav odskok.

A da ne pričamo o duši?
- O tome da ne govorimo. O duši sam prvi put slušao na sudskoj medicini kad su nam objasnili da se telo ohladi zato što sva enerija ode u dušu. Sve je energija, a mi ne punimo „baterije“. Punimo telefone, redovno resetujemo kompjutere, ali za sebe nikada nemamo vremena. U ozbiljnom smo disbalansu. Trebalo bi da menjamo stvari na svakodnevnom nivou. „Zorka“ je nekada slala zaposlene na rekreaciju sedam dana, a danas je to misaona imenica. Možemo da izdvojimo bar jedan dan, tako da počnemo. Siguran sam da ćemo pronaći način da to izvedemo.