ŠABAČKI BIOSKOPI
NOVE GODINE U KASINI
Kasina je nekad bila de luks kafana. Takvu, opisala ju je i Isidora Sekulić u romanu „Đakon Bogorodnične crkve“. Moja generacija pamti je kao bioskopsku salu. Za razliku od ostalih šabačkih bioskopa, imale je velike „izloge“, s mnogo plakata i fotografija filmova. U izlogu i knjige - filmovani romani. Dugo sam čuvao jednu - Praznik u Rimu/Gregori Pek/Odri Hepbern. I tu smo karte kupovali na blagajni/kasi, do koje se dolazilo gvozdenom šipkom obeleženim „putem“. Ovde si uz kartu mogao da kupiš i „sadržaj filma“, formata A5, na dve ili četiri strane.
Kasirka krasna i rasna plavuša. Čini se, zvala se teta Nada. Podsećala je na Kim Novak iz filma „Piknik“ i „Vrtoglavica“. Pogleda u nas, onako prelepa i preozbiljna, mi zamuckujemo, crvenimo od grešnih pomisli. Često smo išli i drugima da kupujemo karte, samo da nju vidimo. Neko mi reče umrla je. S njom je umro i deo nas. U početku, i u „Kasini“ su bile pauze u toku projekcije, jedna aparatura, a dve ili tri rolne, pa kad se jedna „ispuca“ da se premota, a druga postavi. Interesovanje za neke filmove, recimo - Prohujalo sa vihorom, ogromno. Prikazivao se u svim šabačkim bioskopima, u različito vreme su, čika Ćora i čika Aca rolne prenosili trčeći. U vreme pauze izađemo u dvorište okrenuto prema Biblioteci, stariji puše, mi, mlađi, preskočimo ogradu i kupujemo sladoled, klaker, semenke, leblebiju od uličnog prodavca. U vreme pauze, ogradu preskoče i oni bez karte, pa kad počne druga rolna, sala dupke puna, sedi se i po podu. Ovaj film gledao sam s mojim kumovima Ivom i Olgicom Rukavinom, tek što su se venčali. Pre početka filma, i filmskog žurnala/Filmske novosti, salom je krstario Murat Cakić, prodavac sadržaja i filmovanih romana. Imao je harmoniku i svirao je ispred opštine kad su bila venčanja, a ispred Doma JNA regrutima. Preminu kum Iva Rukavina. I Murat preminu. On je prodavao i „Kinematograf“, podebelu broširanu knjižicu, džepno izdanje, sa spiskom svih filmova, svih filmskih preduzeća/distributera u Jugi, otkupljenih za prikazivanje.
U zgradi je bilo stanara, iznad sale, priključenih na isti trafo, pa često ispadne osigurač. Nestane struja, zviždimo, lupamo nogama o patos, premazan crnom smolom/olaj. Dešavalo se da smo, ulazeći, gubili oslonac, prućimo po crnom masnom patosu. Koje sramote ako si sa curom, upicanjen. Svetlo dođe, u zadnjim redovima zaljubljeni se još uvek vatare, ne znaju da je struja došla. Naša divna „Kasina“ imala je i peć bubnjaru, na piljevinu iz obližnjih, nadaleko čuvenih drvnih industrija „Jela“ i „Nebojša Jerković“. Zahladi, nalože je do usijanja. Pokašto čunkovi ispadnu od vuždanja. Prekidaj projekciju, otvaraj vrata, beži, dok redar i razvodnik srede stvar.
Kad smo poodrasli, išli smo u „Kasinu“ sami, na doček Nove Godine. Prikazivali su nam po tri filma, vezano. Pre projekcije, nastupali su šabački rokeri. „Kasina“ je imala i specijalitete za najmađe, sat i po „vezanih“ crtaća. „Kasina“ je prva u Jugi prikazala filmske opere „Tomi“ i „Kosa“, i dokumentarce „Dženis Džoplin“, „Džimi Hendriks“, „Vudstok“, „Stounsi“. I horore „Psi od slame“ i „Let iznad kukavičjeg gnezda“. Projekcije od četiri i osam, nedeljom matine u jedanaest. Sećam se pomame za Hičkokov film „Psiho“. Kartu mi nabavi Bata Ćirić - Nišlija, šegrt kod mog oca u „Jeli“, za projekciju od jedanaest uveče. Ulovi me razredni, Vlada Đorđević, biolog/Učiteljska. Dobih ukor iz vladanja, osnovci su mogli u bioskop samo od četiri, mi, srednjoškolci, samo od šest. Nedavno, vidim umrlice. Preminuli Bata i supruga mu Nevena. Posle Brozove smrti, da nam Kolektivno predsedništvo stiša strah od onog - Šta će biti posle Tita?, „Kasina“ nam je prikazivala i porniće, u ponoć. Više nismo išli u Beograd, bioskop Partizan. Zahvaljujući ovim pornićima, moji pajtosi sa strane govorili su: Hoćemo li u Šabac, ali ne na vašar, nego na porniće? Prođe slava „Kasine“. Beše jedno vreme bife, pa knjižara, pa salon nameštaja, diskoteka, apoteka, banka... Iz mrtvih je ne bi digli ni pornići. Srbijica puna pornića kućne produkcije. Njih otpoče u Americi da snima teta Pamela Anderson, a ovde njenim primerom kraljice naše estrade, teta Seve i baka Suza. Isplakaše oči gostujući u medijima, neko im ukrao snimke, nisu ih one stavile na internet niti prodale medijima. Mi smo narod koji pada na suze. Stadosmo na stranu ucviljenica. One ubrzo postadoše još slavnije. No, kako su školarci njihovi najveći obožavaoci, usledi nov stampedo: školarci snimaju porniće. U vreme Šapca moje mladosti ovako nešto nismo mogli da slutimo ni u najgorem snu...
Kasirka krasna i rasna plavuša. Čini se, zvala se teta Nada. Podsećala je na Kim Novak iz filma „Piknik“ i „Vrtoglavica“. Pogleda u nas, onako prelepa i preozbiljna, mi zamuckujemo, crvenimo od grešnih pomisli. Često smo išli i drugima da kupujemo karte, samo da nju vidimo. Neko mi reče umrla je. S njom je umro i deo nas. U početku, i u „Kasini“ su bile pauze u toku projekcije, jedna aparatura, a dve ili tri rolne, pa kad se jedna „ispuca“ da se premota, a druga postavi. Interesovanje za neke filmove, recimo - Prohujalo sa vihorom, ogromno. Prikazivao se u svim šabačkim bioskopima, u različito vreme su, čika Ćora i čika Aca rolne prenosili trčeći. U vreme pauze izađemo u dvorište okrenuto prema Biblioteci, stariji puše, mi, mlađi, preskočimo ogradu i kupujemo sladoled, klaker, semenke, leblebiju od uličnog prodavca. U vreme pauze, ogradu preskoče i oni bez karte, pa kad počne druga rolna, sala dupke puna, sedi se i po podu. Ovaj film gledao sam s mojim kumovima Ivom i Olgicom Rukavinom, tek što su se venčali. Pre početka filma, i filmskog žurnala/Filmske novosti, salom je krstario Murat Cakić, prodavac sadržaja i filmovanih romana. Imao je harmoniku i svirao je ispred opštine kad su bila venčanja, a ispred Doma JNA regrutima. Preminu kum Iva Rukavina. I Murat preminu. On je prodavao i „Kinematograf“, podebelu broširanu knjižicu, džepno izdanje, sa spiskom svih filmova, svih filmskih preduzeća/distributera u Jugi, otkupljenih za prikazivanje.
U zgradi je bilo stanara, iznad sale, priključenih na isti trafo, pa često ispadne osigurač. Nestane struja, zviždimo, lupamo nogama o patos, premazan crnom smolom/olaj. Dešavalo se da smo, ulazeći, gubili oslonac, prućimo po crnom masnom patosu. Koje sramote ako si sa curom, upicanjen. Svetlo dođe, u zadnjim redovima zaljubljeni se još uvek vatare, ne znaju da je struja došla. Naša divna „Kasina“ imala je i peć bubnjaru, na piljevinu iz obližnjih, nadaleko čuvenih drvnih industrija „Jela“ i „Nebojša Jerković“. Zahladi, nalože je do usijanja. Pokašto čunkovi ispadnu od vuždanja. Prekidaj projekciju, otvaraj vrata, beži, dok redar i razvodnik srede stvar.
Kad smo poodrasli, išli smo u „Kasinu“ sami, na doček Nove Godine. Prikazivali su nam po tri filma, vezano. Pre projekcije, nastupali su šabački rokeri. „Kasina“ je imala i specijalitete za najmađe, sat i po „vezanih“ crtaća. „Kasina“ je prva u Jugi prikazala filmske opere „Tomi“ i „Kosa“, i dokumentarce „Dženis Džoplin“, „Džimi Hendriks“, „Vudstok“, „Stounsi“. I horore „Psi od slame“ i „Let iznad kukavičjeg gnezda“. Projekcije od četiri i osam, nedeljom matine u jedanaest. Sećam se pomame za Hičkokov film „Psiho“. Kartu mi nabavi Bata Ćirić - Nišlija, šegrt kod mog oca u „Jeli“, za projekciju od jedanaest uveče. Ulovi me razredni, Vlada Đorđević, biolog/Učiteljska. Dobih ukor iz vladanja, osnovci su mogli u bioskop samo od četiri, mi, srednjoškolci, samo od šest. Nedavno, vidim umrlice. Preminuli Bata i supruga mu Nevena. Posle Brozove smrti, da nam Kolektivno predsedništvo stiša strah od onog - Šta će biti posle Tita?, „Kasina“ nam je prikazivala i porniće, u ponoć. Više nismo išli u Beograd, bioskop Partizan. Zahvaljujući ovim pornićima, moji pajtosi sa strane govorili su: Hoćemo li u Šabac, ali ne na vašar, nego na porniće? Prođe slava „Kasine“. Beše jedno vreme bife, pa knjižara, pa salon nameštaja, diskoteka, apoteka, banka... Iz mrtvih je ne bi digli ni pornići. Srbijica puna pornića kućne produkcije. Njih otpoče u Americi da snima teta Pamela Anderson, a ovde njenim primerom kraljice naše estrade, teta Seve i baka Suza. Isplakaše oči gostujući u medijima, neko im ukrao snimke, nisu ih one stavile na internet niti prodale medijima. Mi smo narod koji pada na suze. Stadosmo na stranu ucviljenica. One ubrzo postadoše još slavnije. No, kako su školarci njihovi najveći obožavaoci, usledi nov stampedo: školarci snimaju porniće. U vreme Šapca moje mladosti ovako nešto nismo mogli da slutimo ni u najgorem snu...
Najnoviji broj
25. april 2024.
