21. mart 2024.21. mar 2024.
78 dana borbe i prkosa
ČETVRT VEKA OD POČETKA NATO AGRESIJE

78 dana borbe i prkosa

Panike i straha nije bilo ni u najtežim situacijama. Naše kolege su bile mrtve. Zgrada razrušena. Znali smo da smo to mogli da budemo i mi. Sada kada pomislim na sve, ipak je najjači utisak zajedništvo koje je bilo među ljudima
Bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije počelo je 24. marta pre 25 godina. Šabac je neko vreme uspevao da bude ispod radara agresora. Nešto kraće radaru je odolevala NATO avijacija. Čuveni američki F-16 zaorao je šumu na obroncima granitnog Cera, u ataru Nakučana. Prve bombe na grad su pale 18. maja, kada je, oko 14.00 časova gađano područje oko „Lazine“ škole. Napadi su narednih dana učestali, mete su uglavnom bili predajnici radio i televizijskih stanica na Ceru i u Kormanu i Stari Grad. Prva i jedina žrtva bombardovanja u Šapcu pala je 25. maja, kada je ponovo gađano područje u blizini „Lazine“ škole, a od zadobijenih povreda preminuo je Živorad Nenadović.



Uprkos svemu život se nastavljao i pod NATO bombama. Deca su se rađala, sportisti se takmičili, odlazilo se na posao, a narod je prkos iskazivao okupljanjima na Novom mostu na Savi.

Slobodan M. Živanović, Foto: Glas Podrinja


Preovladavao je prkos i ponos boraca protiv NATO agresora


Šabac na koridoru preleta NATO avijacije
Pukovinik u penziji, načelnik štaba 544. Motorizovane brigade, Slobodan M. Živanović kaže da su pripreme za odbranu od NATO agresije počele još u oktobru, izvlačenjem naoružanja, municije, opreme i goriva iz kasarni i magacina, ili stručno – disperzija na stotine tona ubojnih sredstava. Do marta je dislocirano sve sem jednog trenažera za obuku, neispravnog. Neprijatelja su nadmudrivali i zavaravali na različite načine, od uključivanja električnih uređaja na livadama i proplancima, kako bi u njih pogađale termo-navođene rakete, pa do pravljenja maketa aviona i artiljerijskih oruđa, koji su korišćeni na isti način. Sa druge strane mokrim ćebadima prekrivali su sisteme koji emituju toplotu.

-Gađali su praznu trpezariju, a agresorova zločinačka namera videla se u tome što je to učinjeno u 14.10, u vreme ručka, kada su se nadali da će sva vojska biti tu. Naš grad je bio na koridoru preleta NATO avijacije sa aerodroma Tuzla i Avijano, a krstareće rakete su imale trajektoriju preko Letnjikovca ka Novom Sada i Beogradu. Otuda veliki značaj protiv vazdušne zaštite naše motorizovane brigade i grada. Šabac je neposredno štitio PVO divizion kojim je komandovao potpukovnik Brana Jeličić iz sastava 544 motorizovane brigade, a širi rejon grada i Mačvu branila je raketna brigada PVO kojom je komandovao pukovnih Radoje Topalović, priseća se Živanović.



Brzo u Nakučane - po pilota
Bombarder F-16 oboren je u noći 2. maja. Pukovnik Živanović, te noći je sa svojim timom bio na komandnom mestu na operativnom dežurstvu. Preko sistema obaveštavanja javljeno je da je avion pogođen u rejonu Srema, a pogodio ga je isti divizion koji je već oborio F-117 („nevidljivog“).

-Znalo se da će pogođeni avion preleteti našu teritoriju. Linijom komandovanja, od operativnog centra Drinske divizije naređeno je da dejstvujemo kako bismo ga dokrajčili. Na Letnjikovcu je dobio pogodak iz naše „prage“, cevnog sistema za protiv vazdušno dejstvo. Već u Varni je vukao za sobom „vatrenu loptu“. Pilot se, u padajućem letu, katapultirao u Sinoševiću. Avion se srušio u severozapadnom rejonu sela Nakučani, u šumu Ždralovac. Pao je i raspao se. Pored njega su pronađene i dve neeksplodirane rakete zarivene u zemlju. Šta je tražio to je i dobio, ističe Živanović.

Miloš Ivanović

Foto: Glas Podrinja


Posle prvog zvuka sirene osećala se neizvesnost, ali smo se brzo navikli na svakodnevni “alarm“ . U sećanju mi je najviše ostala poseta mestu pada Američkog F16, kao i priče iz Sela Sinošević kada su Amerikanci evakuisali preživelog pilota u okolini te olupine... Takođe se rado sećam koncerata i inata i prkosa koji su naš narod i vojska pokazali u odbrani naše zemlje...

Nevenka Stanojlović

Foto: Glas Podrinja


Iako se na televiziji često govorilo o bombardovanju nisam to ozbiljno shvatala sve do momenta kada su se začule sirene. Taj period je bio jedna velika trauma. Živeli smo blizu kasarne koja je bombardovana, pucala su stakla na kućama. Bežali smo u podrume kod komšija posle svake sirene za uzbunu. Imali smo i psa koji se krio zajedno sa nama. Najgore je što su posledice ostale i nakon završetka bombardovanja. Zatrovali su nam zemljište, vode, vazduh. Sigurna sam da je ovoliki porast broja obolelih od karcinama, koji sam i sama preživela, u direktnoj vezi sa bombama koje su nam bacali.

Svetislav Đurić

Foto: Glas Podrinja


Pamtim zvuk sirena i nevericu da nam se to dešava u srcu Evrope, mada je bilo glasina da će nam se to desiti. Sve vreme sam bio sa svojom porodicom. Prvi dan smo svi otišli u podrum u skonište, oni su išli i kasnije ja više nisam. Sećam se i crnih oblaka koji su u jednom trenutku dolazili od Bosne. Bili su nestvarni, nikada ništa takvo nisam video i pomislio sam da to nije prirodna pojava, nego da su izazvani ljudskom rukom.

Dragana Krajnić

Foto: Glas Podrinja


Moja porodična kuća u Jelenči ima najveći podrum u komšiluku tako da su svi dolazili kod nas. Spavalo je nas 10 ne jednom krevetu. Smejali smo se tokom cele noći, pravili palačinke i krofne na „smederevcu“.

Zoran Teodorović

Foto: Glas Podrinja


Mobilisan sam u aprilu. Ćerka je imala samo dve godine, plašila se sirena i aviona. Bio sam blizu, u Bogosavcu. Pamtim da na početku Šabac nije bio meta, ali smo uvek bili u pripravnosti i nikada nismo znali šta će gađati. Dešavalo se i povreda usred nesmotrenosti, više nego od strane neprijatelja. Pamtim i da se komšinica porodila nekoliko dana po početku bombardovanja, nestajalo je struje i u bolnici, ali se sve dobro završilo.


Ubrzo je stigla i naredba da se izvrši potraga i pilot uhvati živ. Međutim, njegovi saborci pronašli su ga pre jugoslovenske vojske i meštana. Koliko je pilot potpukovnik Dejvid Goldfejn bio bitan govori i podatak da je kasnije unapređen u čin generala i glavnog čoveka Ratnog vazduhoplovstva SAD. Te noći ga je tražila grupa za spasavanje od oko 40 aviona, među kojima je bilo 10 lovačkih aviona F-16, 4 aviona A10 (bombardera), 8 helikoptera apača, 2 aviona za spasavanje i avio cisterna za dopunjavanje goriva u vazduhu. Pilot je na sebi imao odašiljač koji je slao signale gde se nalazi, čime je bio u znatnoj prednosti.

-Noć je bila vedra, ali paklena. Od nekih 2.00 do 4.45 trajala je potraga i „ludovanje“ Natovaca na našem nebu. Apač koji je bio u obezbeđenju aviona za spasavanje ispalio je rafal upozorenja po krovovima kuća, a na asfaltu je nađeno oko 200 mitraljeskih čaura, seća se Živanović.

Tog jutra je naša potera na njivi pronašla padobran, katapultirano sedište, kacigu, pištolj i krvavu rukavicu.

Iz tih dana pukovnik Živanović kao najzahtevnije pamti neprekidno premeštanje komande i jedinica, koje je moralo da se radi noću. Cisterne sa gorivom krili su po napuštenim zgradama i hangarima.

-Naglašavam da je moral vojske bio za svaku pohvalu. Preovladavao je prkos i ponos boraca protiv NATO agresora. Starešinski kadar ispoljio je veliku brigu da se sačuva ljudstvo i tehnika. Panike i straha nije bilo ni u najtežim situacijama. Ne mogu da prežalim srušenu zgradu kasarne koju su podigli Obrenovići građene krajem 19. veka, u kasarni „Mika Mitrović“,. Tu je bila konjička jedinica, tzv. kasarna „Dva lava“, kaže Živanović.

Vera Kulačin i Branimir Cvetković, Foto: Glas Podrinja


Odakle svi beže ja trčim da snimam
Među onima koji u vanrednim situacijama rade više nego obično jesu novinari. Zaposleni u dopisništvu RTS-a u Šapcu kažu da su tokom bombardovanja praktično bili mobilisani. Spavali su i jeli na poslu, čekali novi zadatak, a sve vreme su znali da su označeni kao „legitimne mete“. Branimir Cvetković, Vera Mitrović Kulačin i Ljiljana Petrović neki su od zaposlenih koji su radili tokom bombardovanja.

Odakle su svi bežali ja sam trčao da to snimim


-Veče kada je počelo bombardovanje glavni urednik me je pozvao da se javim na posao. Trčao sam od kuće, bio je mrak, a struja je bila isključena. Noći sam provodio na poslu, snimao sam avione, rakete, lokatore koji padaju oko grada... Najpotresniji snimci su bili oni iz skloništa gde su uglavnom bile majke sa decom. Neki od takvih mojih snimaka emitovao je SNN, BBS. Prvi dramatičniji momenat bio je kada je oboren avion koji je pao u Buđanovcima. Iznad Šapca je bila zaglušujuća buka, mislili smo da gađaju nas. Duže od mesec dana Šabac nije napadnut i narod se opustio, izlazili su, šetali su tokom uzbune. Kasnije su bombardovane obe kasarne, napadi su se dešavali utorkom, što je verovatno bilo slučajno, ali mnogi su verovali da je to neko pravilo. Repetitori na Ceru i u Kormanu su gađani više puta. Odakle su svi bežali ja sam trčao da to snimim. Porodice smo ostavili kod kuće. Više smo bili na poslu nego sada. Kada uzmem kameru ja sam drugi čovek. To je moj posao, ne snimamo samo lepe priče i gradska dešavanja, priča snimatelj Branimir Cvetković.

Kao jednu od najstrašnijih noći u životima, a ne samo tokom bombardovanja, zaposleni u dopisništvu opisuju noć kada je pogođena njihova zgrada u Beogradu, a 16 njihovih kolega izgubilo živote. Kako nije bilo mobilnih telefona, za događaj su saznali kao i svi drugi, putem televizije.

-Naše kolege su bile mrtve. Zgrada razrušena. Znali smo da smo to mogli da budemo i mi, kažu u šabačkom RTS-u.

Iako je ispod zgrade „Glasa Podrinja“, gde se nalaze prostorije dopisništva, postoji sklonište, ono je bilo namenjeno građanima, dok su zaposleni iz zgrade išli u sklonište u zgradu vrtića.

Bili smo kao jedno
Bebe su se rađale i pod bombama, a porodilište je radilo koliko-toliko normalno. Babica Ljubica Ilić iz ovog perioda najviše pamti strah, ali i bliskost svih. Kako su se plašili da zbog detonacija ne popucaju prozori, a staklo povredi porodilje, nakon svakog zvučnog signala za vazdušnu opasnost kreveti su izmeštani u hodnik.

Svi smo bili kao jedno i zaposleni i porodilje. Dosta dece se tada rodilo, više nego što se rađa sada


Ljubica Ilić, Foto: Glas Podrinja


-Najgore je bilo kada je bombardovana kasarna. Porodilište je na toj strani i od detonacija se sve treslo. Mislili smo da će poispadati svi štokovi prozora. Porodilje koje su imale carski rez su poskakale. Nalet adrenalina je bio ogroman. Sećam se da smo se svi svojih porodica i dece setili tek kada se sve završilo. Slušali smo da su gađali bolnice i pitali se da li i nas to čeka. Bile su restrikcije pa smo radili pod agregatima, kojima se dešavalo da iskoče. Samo retki su imali mobilne telefone, a događalo se da je centrala preopterećena i da ne možemo da pozovemo svoje kuće, doktori koji su imali mobilne su nam davali svoje. Svi smo bili kao jedno i zaposleni i porodilje. One su želele da nam pomažu kada guramo krevete u hodnik. Dosta dece se tada rodilo, više nego što se rađa sada. Dobro pamtim i kada je objavljeno da je bombrarovanje završeno. Bila je opšta euforija, radovanje. Kada sam došla kući komšije su ispred zgrade pekle roštilj, deca su trčala okolo. Sada kada pomislim na sve, ipak je najjači utisak zajedništvo koje je bilo među ljudima, kaže babica Ljubica.
M.M.

Najnoviji broj

13. jun 2024.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa