NEPAL
PROZOR SA PAUNOM
Na izlazu iz kraljevske palate čekaju me moja mala „božanstva“, Rama i Krišna.
„Odlazite?“, pitaju.
Klimam glavom na šta obojica pružaju ruke prema meni. Poklanjam im olovke i čokolade. Nestaju u jednoj od uličica. Mi krećemo suprotno pored kolica sa voćem gde prvi put vidim zreli raspukli plod nara sa belim, skoro providnim zrnima.
LALITPUR, ili Lepi Grad, je pravo ime Patana. Njegovi stanovnici su Nevari i sve što je najlepše u celom Nepalu sakupljeno je u ovom gradu.
Stotine i hiljade božanstava gledaju me sa krovova, prozora, vrata i zidova. Samo u nekom od njih ugledam živo, zemaljsko biće. Kuće su tako napravljene da bi u njima mogli stanovati i sami bogovi. I opet prozori, prozori, o kojima bi se mogle napisati pesme, priče, roman(se).
Idemo u ulicu prozora, tamo gde su najlepši od najlepših. Zastajemo zadivljeni ispred svakog, a najduže ispod čuvenog PROZORA SA PAUNOM. Star je, bez boje, sivosmeđ, a opet „vidim“ svaku „perušku“, svaku šaru u tom raskošnom, raširenom repu ptice sa zabačenom glavom u koju je umetnik uklesao čak i ponos!
Patan je grad-muzej. Hramovi u Patanu su najlepši. Da nije prodavaca papagaja koji su naučili da govore nepali jezikom, da nije prodavca frula iz kojih kada sviraju, izlaze čarobni zvuci (tu istu mi daje da i ja pokušam!), da nije đaka-prvaka u uniformi sa kravatom, pomislila bih da sam zalutala u neko drugo vreme, u neki ko zna koji vek. Ako vreme uopšte postoji, ovde ga ne osećam. Patan, to je više od njegovih 330 božanstava.
„Odlazite?“, pitaju.
Klimam glavom na šta obojica pružaju ruke prema meni. Poklanjam im olovke i čokolade. Nestaju u jednoj od uličica. Mi krećemo suprotno pored kolica sa voćem gde prvi put vidim zreli raspukli plod nara sa belim, skoro providnim zrnima.
LALITPUR, ili Lepi Grad, je pravo ime Patana. Njegovi stanovnici su Nevari i sve što je najlepše u celom Nepalu sakupljeno je u ovom gradu.
Stotine i hiljade božanstava gledaju me sa krovova, prozora, vrata i zidova. Samo u nekom od njih ugledam živo, zemaljsko biće. Kuće su tako napravljene da bi u njima mogli stanovati i sami bogovi. I opet prozori, prozori, o kojima bi se mogle napisati pesme, priče, roman(se).
Idemo u ulicu prozora, tamo gde su najlepši od najlepših. Zastajemo zadivljeni ispred svakog, a najduže ispod čuvenog PROZORA SA PAUNOM. Star je, bez boje, sivosmeđ, a opet „vidim“ svaku „perušku“, svaku šaru u tom raskošnom, raširenom repu ptice sa zabačenom glavom u koju je umetnik uklesao čak i ponos!
Patan je grad-muzej. Hramovi u Patanu su najlepši. Da nije prodavaca papagaja koji su naučili da govore nepali jezikom, da nije prodavca frula iz kojih kada sviraju, izlaze čarobni zvuci (tu istu mi daje da i ja pokušam!), da nije đaka-prvaka u uniformi sa kravatom, pomislila bih da sam zalutala u neko drugo vreme, u neki ko zna koji vek. Ako vreme uopšte postoji, ovde ga ne osećam. Patan, to je više od njegovih 330 božanstava.
Najnoviji broj
25. april 2024.
