„Saleteli mi Srbi, pa više od pet stotina godina kukaj: “Jao, Kosovo!”... “Kosovo tužno!”... “Kuku, Lazo!” Plakasmo tako preteći kroz plač dušmanima: “Mi ćemo ovako, mi ćemo onako!” Plačemo mi junački i pretimo, a dušman se smeje. A mi se dosetismo u jadu Marka i uzmemo zivkati čoveka da ustane iz groba, da nas brani i sveti Kosovo. Zivkaj danas, zivkaj sutra, zivkaj svaki čas, za svašta: “Ustani, Marko!”... “Dođi, Marko!”... “Pogledaj, Marko, suze!”... “Kuku, Kosovo!”... “Šta čekaš, Marko?” I tako to zivkanje pređe u bezobrazluk. Napije se neko u mehani, pa se tek kad potroši pare ražali za Kosovom, obuzme ga neko junačko čuvstvo pa odmah: “Jao, Marko, gde si sad?” I to, brate, nije malo, nego je to trajalo tako pet stotina leta. Na Kosovu već čitava baruština srpskih suza, a Marko se preturao po grobu, preturao, pa se već i mrtvu čoveku dosadilo. I jednoga dana...“ (Radoje Domanović, Kraljević Marko drugi put među Srbima)
Foto: "Glas Podrinja"
Vratio se Marko! Vratio se Marko! Vratio se Kraljević Marko! Posle 600+ godina najpoznatiji sprski epski junak vratio se među Srbe. Vratio se Marko da vrati ono što je njegovo bilo i naplati ceh za najskuplju srpsku reč. Na putu datom od Boga čekale su ga razne zgode i nezgode, ali nije Marko sam bitku vodio. Verni Šarac kasakao je u stopu sa njim. Dobro ne baš, 24/7, jer i atovi imaju svojih nevolja i putešestvija, ali glas razuma kao Marko gubio nije. Negde u prošlosti ostala je Vila Ravijojla, ali aktuelnost dela Radoja Domanovića napisanog pre više od jednog veka se nije. Da li Marko kasno na Kosovo stiže, ili u pravi čas (ne)vreme će pokazati, a nova predstava Šabačkog pozorišta donela je novu energiju na scenu i u salu. Mladi autorski tim, rediteljka Mia Kenežević i dramatrug Đorđe Petrović, u adaptaciji Domnovićeve satire, oslikava proputovanje Kraljevića Marka kroz savremenu Srbiju i zabavno bolni susret najusamljenijeg epskog junaka i njegovih ovovremenskih sunarodnika.
Foto: "Glas Podrinja"
-Oni su, ispostavlja se, samo deklarativno dozivali njegov epski lik, oslovljavajući ga kroz programske govore, kafanske žalopojke ili kroz epsku poeziju. U ovoj staroj pripovetki, adaptiranoj na savremene okolnosti sveta, koriste se okviri epske fantastike, koju glumci, koristeći se sredstvima sličnim filmskom zvučnom spektaklu, kreiraju uživo, jarkim zvučnim - gotovo hiperrealističkim efektima. Time u mašti gledalaca nadograđuju slike različitih stvarnosti, Markove i naše savremene - udaljene viševekovnim razdorom u percepciji života. Za potonje građane je čak prihvatljivije i verovatnije da se junak iz daleke prošlosti povampiri i fizički pojavi pred nama, nego što je moguće dati mu smisao i oblikovati ga današnjim normama i kalupima. Vrli Marko, u svom neuspelom cilju da osveti teritoriju Kosova, upoznaje ne samo sopstvenu ranjivost i neprilagođenost ovdašnjim prilikama, nego shvata da je bolje da se vrati u raj, gotovo uništen, i da tako ostane samo slika mitske vrednosti, narativni simbol snage i junaštva. Mitska vrednost života - duhovna i u produbljenom i u primitivnom smislu, će verovatno uvek počivati više na pripovedanjima o junacima nego na samim junacima – istakla je rediteljka Mia Knežević.
Foto: "Glas Podrinja"
Lakše je Domanoviću oživeti Marka Kraljevića nego junaku Marku naučiti da živi, bilo to u epskom, proznom ili pozorišnom okruženju, veruje dramaturg Đorđe Petrović i dodaje možda Marko ipak nije jednodimenzionalni lik.
Režija: Mia Knežević Dramatizacija i dramaturgija: Đorđe Petrović Scenografija i kostimografija: Daniela Dimitrovska Koreografija: Kristna Karić Oblikovanje zvučne slike: Mia Knežević Igraju: Marko Kraljević – Strahinja Barović Šarac – Ljubiša Barović Bog – Slobodan Petranović - Šarac Advokatica, Predsednica skupa, Kosovka devojka – Kristina Karić Govornik, Konobar, Stražar – Dušan Simić Načelnica policije – Aneta Tomašević Novinarka, Studentkinja – Jovana Omerović Gazdarica, Seljanke – Deana Kostić Naratori, Seljaci, Meštani,Svedoci, Podržavaoci – Kristina Karić, Dušan Simić, Jovana Omerović
-Junak, naročito epski, nema tu šta da pokušava da živi pogotovo ako ima jasan cilj i ucveljenu nejač da osveti. Tako i u ovom slučaju, poput bačenog topuza, „patriotski zombi“ Kraljević bi trebalo da prasne silinom svoje naravi i, pozvan žalopojkama, reši problem, da osveti Kosovo jer to narod traži. Ali, da li je to tako jednostavno rešiti, bačen vekovima u budućnost protiv prepreka birokratije, tehnologije, bez ičije pomoći sem vernog konja? I zašto njega dovlačiti iz mrtvih, zar nema neki živi junak, bolje opremljen da se nosi sa modernim nedaćama nego Kraljević? Kako će se on snaći među modernim svetom zaljubljenim u sopstveno mišljenje i postojanje, i među ljudima angažovanim za stotinu različitih i jednako bitnih ciljeva? Moguće je da se u sudaru razlika i sličnosti junaka i modernog doba otkrije kako Kraljević nije uvek naivni siledžija, te da u njegovom karakteru, kako epskom, tako i proznom i dramskom, čuče klice ljubavi, i odanosti, i radosti, i milosrđa u sirovom nerazvijenom stanju. Ili će se tako suprotstavljeni svi, jednostavno, poubijati do poslednjeg. Obe krajnosti su moguće. Na vama je da prosudite koja je prevagnula – pojasnio je dramaturg Đorđe Petrović.
Foto: "Glas Podrinja"
Foto: "Glas Podrinja"
Foto: "Glas Podrinja"
Foto: "Glas Podrinja"
