SEĆANjA NA STARI ŠABAC
PTICA TREBA DA LETI
Vojislav M.Nikolić rođen je u češkom gradu Plzenu 19. 5. 1923. godine. Njegov otac Milan u potrazi za poslom i znanjem odlazi u Češku gde upoznaje Augustinu Pelant sa kojom se ženi i dobijaju sinove Božidara i Vojislava. Nakon Prvog svetskog rata Nikolići se doseljavaju u Šabac gde Vojisavljeva majka uzima novo ime Zorka. Otac Milan radi kao mašinbravar, a Vojislav završava četiri razreda u OŠ „Vuk Karadžić“. U Šabačkoj gimnaziji završava dva razreda, a u Vrbasu još dva.U Beogradu dve godine Tehničkog fakulteta. Potom odlazi u Mostar gde od 1934. - 1937. godine pohađa nižu Vojnu akademiju i 3. 9. 1939. godine Vazduhoplovnu izviđačku školu. Vojislavljeve želje su se ispunile. Postao je pilot izviđač.
Bio je mlad, lep i sa možda malo više životnog duha. Jednom prilikom pred rat leteo je avionom iznad Šapca i da bi pozdravio svoju devojku u Zanatskoj ulici spustio je avion toliko nisko da je bukom motora uzbudio ceo Šabac. Mnogo buke ni zbog čega jer se Vojislav kasnije oženio sa drugom. Tako to biva u životu a on je tek počeo da ga planira.
Dođe Drugi svetski rat i počeše životni problemi. Nemci 6. aprila 1941. godine podmuklo kreću sa vazdušnim napadima na Jugoslaviju, bombarduju gradove i sve aerodrome u zemlji. Leteći sa svojim izviđačkim avionom iznad Sarajeva 14. aprila 1941. godine Vojislava napadaju nemački avioni i prisiljavaju ga da spusti avion na aerodrom. Odnos snaga bio je 6:1 u korist Nemaca koji ga zarobljavaju i deportuju u logor ,,Oflag 6 C“u Osnabriku. Za života Vojislav je svojoj porodici vrlo malo govorio o svom boravku u logoru i njegova ćerka Mirjana nije mogla da mi pruži mnogo podataka o njegovom zatvoreništvu. Seća se da joj je otac u logoru bio glavni kontraš koji se protivio nacistima i zato je bio zatvaran u zloglasni sektor ,,D“. U logoru su bili zatvoreni uglavnom Srbi jer su Nemci Hrvate pustili da se vrate u NDH a među 6.000 zarobljenika logora u Osnabriku nalazio se najviši vojni kadar bivše Kraljevine Jugoslavije. Logoraši su pakete dobijali preko Crvenog krsta, hrana se švercovala, u logoru su napravili i radio prijemnik. Šapčanin Nikolić M. Vojislav imao je zarobljenički broj 4410 i sa njime je u logoru bila nekolicina Šapčana: Milan Banjac, Brana sudija, Drag. Jurković, Stijak, učitelj Nikola Vujanović, Stanislav Vinarev i drugi. Veza sa rodbinom u domovini obavljala se preko logorskih dopisnica. Tekst na njima morao je biti pisan isključivo na nemačkoma i evo prevoda sa jedne sačuvane od 30. 1. 1942. godine: „Gospodinu Milanu Nikoliću Jevremova 40. Šabac Srbija. Šalje Nikolić Vojislav zarobljenički broj 4410/ 31. Dragi roditelji danas sam dobio još dva paketa. Paket sa ćebetom još nisam dobio ali ono mi nije potrebno. Zahvaljujem vam se mnogo za pakete. Kako ste vi, jeste li zdravi. Ja sam hvala bogu dobro i zdravo. Da li je otac još bolestan. Pre deset dana napisao sam vam jedno pismo. Ujak Milorad je zdravo i on vas sve pozdravlja. Mnogo pozdrava i poljubaca“.
Postkarte su imale i povratni deo sa adresom logora. On se odcepljivao i na njemu se slao odgovor zarobljeniku. Vojisavljeva ćerka Mirjana Nikolić-Mijailović sačuvala je još dva retka očeva dokumenta . Na pozadini logoraške indeks karte piše: ,,Čuvaj ovu kartu sve vreme da ti pomogne sigurnom povratku kući. Registracioni broj i vaše ime vas identifikuju i vaše registracione podatke“. Posebno je interesantna druga Vojisavljeva propusnica od 1945. godine za veliki zarobljenički logor u Borghorstu na kojoj je crveni pečat Štaba Jugoslovenske komande. Ostaće tajna koliko je tamo bio i šta je radio ali sam saznao da je u tom logoru bilo zatvoreno oko 15.000 Poljaka, Litvanaca i Jugoslovena.
U svakom slučaju Vojislav je pomagao mnogima da se ranije vrate u domovinu a tragajući za njim po internetu, pronašao sam da je igrao u jednom od šest logoraških fudbalskih timova. Na žalost, u logoru Osnabrik je postojalo i grupašenje logoraša koji su bili za staru i onih za dolazeću vlast u Jugoslaviji. Britanska avijacija divljački je bombardovala logor Osnabrik 4. 12. 1944. godine i tada je poginulo 116 jugoslovenskih oficira, a 60 ranjeno. Na internetu stoje podaci da je to bila Titova ideja kako bi sprečio povratak elitnih kraljevih oficira u zemlju. Vojislav M. Nikolić ipak se vratio u Šabac 28. 8. 1945. godine. U zarobljeništvu je upoznao izvesnu Helgu čiju je fotografiju doneo sa sobom. Ko mu je bila Helga ostaće za uvek tajna.
Po dolasku u Šabac kratko vreme radio je kod oca Milana, zatim u preduzeću „Mišar“ kao službenik. Sa svojim solidnim školskim obrazovanjem zaposlio se u Opštini Šabac gde je decenijama radio kao viši građevinski tehničar. Pred kraj svog radnog veka prelazi u autosaobraćajno preduzeće ,,7. juli“ gde je bio nadzorni organ na izgradnji objekta koji se nalazio prema Majuru. Vojislav se oženio 1947. godine sa Emilijom Jeremić (rođ.1924.) koja danas živi sa svojom ćerkom Mirjanom koja mi je dala podatke o svom ocu.
Vojislav je bio veoma stručan u svom poslu i imao je velikim brojem drugova i prijatelja. Voleo je boemski život, pesmu u kafani, šalu pa i kartu. Jednoga dana sedamdesetih godina Pulu, kako su zvali Vojislava, njegovi pajtaši se dogovore da mu naprave malu nameštaljku. Šofer iz ,,7. jula“ Milan, zvani Bezguz kupi u Rovinju razglednicu, donese u Šabac i da Pavlović Hranislavu Hranetu koji je u SUP radio na pasošima i imao specifičan rukopis. Hranislav na nemačkom napiše na razlednici: „Dragi moj i nezaboravljeni Vojislave, željno očekujem da se sretnemo i nastavimo našu ljubav...Tvoja Helga“. Hrane ,,okitio“ razlednicu a Milan pri narednom putu u Rovinj, tamo je ubaci u poštansko sanduče. Stigla Helgina slatka razglednica na Vojislavljevu adresu. Njegova supruga Emilija sela za sto i postavila razglednicu na njega. Nestrpljivo je čekala Vojislava da dođe sa posla. Kakva je scena nastala u kući sami stvorite sliku. Nekakao se opravdao Vojislav, pronašao aktere smicalice ali je ipak do kraja života, 1991. godine, čuvao Helginu sliku. Godine provedene u zarobljeničkom logoru ostavile su dubok trag u njegovoj duši. Ćerki nije dozvoljavao da drži papagaja u kavezu. Govorio je: „Ptica treba da je na slobodi i da leti“. Ovo je skraćena životna priča o Šapčaninu koji je voleo slobodu i da leti kao ptica.
Bio je mlad, lep i sa možda malo više životnog duha. Jednom prilikom pred rat leteo je avionom iznad Šapca i da bi pozdravio svoju devojku u Zanatskoj ulici spustio je avion toliko nisko da je bukom motora uzbudio ceo Šabac. Mnogo buke ni zbog čega jer se Vojislav kasnije oženio sa drugom. Tako to biva u životu a on je tek počeo da ga planira.
Dođe Drugi svetski rat i počeše životni problemi. Nemci 6. aprila 1941. godine podmuklo kreću sa vazdušnim napadima na Jugoslaviju, bombarduju gradove i sve aerodrome u zemlji. Leteći sa svojim izviđačkim avionom iznad Sarajeva 14. aprila 1941. godine Vojislava napadaju nemački avioni i prisiljavaju ga da spusti avion na aerodrom. Odnos snaga bio je 6:1 u korist Nemaca koji ga zarobljavaju i deportuju u logor ,,Oflag 6 C“u Osnabriku. Za života Vojislav je svojoj porodici vrlo malo govorio o svom boravku u logoru i njegova ćerka Mirjana nije mogla da mi pruži mnogo podataka o njegovom zatvoreništvu. Seća se da joj je otac u logoru bio glavni kontraš koji se protivio nacistima i zato je bio zatvaran u zloglasni sektor ,,D“. U logoru su bili zatvoreni uglavnom Srbi jer su Nemci Hrvate pustili da se vrate u NDH a među 6.000 zarobljenika logora u Osnabriku nalazio se najviši vojni kadar bivše Kraljevine Jugoslavije. Logoraši su pakete dobijali preko Crvenog krsta, hrana se švercovala, u logoru su napravili i radio prijemnik. Šapčanin Nikolić M. Vojislav imao je zarobljenički broj 4410 i sa njime je u logoru bila nekolicina Šapčana: Milan Banjac, Brana sudija, Drag. Jurković, Stijak, učitelj Nikola Vujanović, Stanislav Vinarev i drugi. Veza sa rodbinom u domovini obavljala se preko logorskih dopisnica. Tekst na njima morao je biti pisan isključivo na nemačkoma i evo prevoda sa jedne sačuvane od 30. 1. 1942. godine: „Gospodinu Milanu Nikoliću Jevremova 40. Šabac Srbija. Šalje Nikolić Vojislav zarobljenički broj 4410/ 31. Dragi roditelji danas sam dobio još dva paketa. Paket sa ćebetom još nisam dobio ali ono mi nije potrebno. Zahvaljujem vam se mnogo za pakete. Kako ste vi, jeste li zdravi. Ja sam hvala bogu dobro i zdravo. Da li je otac još bolestan. Pre deset dana napisao sam vam jedno pismo. Ujak Milorad je zdravo i on vas sve pozdravlja. Mnogo pozdrava i poljubaca“.
Postkarte su imale i povratni deo sa adresom logora. On se odcepljivao i na njemu se slao odgovor zarobljeniku. Vojisavljeva ćerka Mirjana Nikolić-Mijailović sačuvala je još dva retka očeva dokumenta . Na pozadini logoraške indeks karte piše: ,,Čuvaj ovu kartu sve vreme da ti pomogne sigurnom povratku kući. Registracioni broj i vaše ime vas identifikuju i vaše registracione podatke“. Posebno je interesantna druga Vojisavljeva propusnica od 1945. godine za veliki zarobljenički logor u Borghorstu na kojoj je crveni pečat Štaba Jugoslovenske komande. Ostaće tajna koliko je tamo bio i šta je radio ali sam saznao da je u tom logoru bilo zatvoreno oko 15.000 Poljaka, Litvanaca i Jugoslovena.
U svakom slučaju Vojislav je pomagao mnogima da se ranije vrate u domovinu a tragajući za njim po internetu, pronašao sam da je igrao u jednom od šest logoraških fudbalskih timova. Na žalost, u logoru Osnabrik je postojalo i grupašenje logoraša koji su bili za staru i onih za dolazeću vlast u Jugoslaviji. Britanska avijacija divljački je bombardovala logor Osnabrik 4. 12. 1944. godine i tada je poginulo 116 jugoslovenskih oficira, a 60 ranjeno. Na internetu stoje podaci da je to bila Titova ideja kako bi sprečio povratak elitnih kraljevih oficira u zemlju. Vojislav M. Nikolić ipak se vratio u Šabac 28. 8. 1945. godine. U zarobljeništvu je upoznao izvesnu Helgu čiju je fotografiju doneo sa sobom. Ko mu je bila Helga ostaće za uvek tajna.
Po dolasku u Šabac kratko vreme radio je kod oca Milana, zatim u preduzeću „Mišar“ kao službenik. Sa svojim solidnim školskim obrazovanjem zaposlio se u Opštini Šabac gde je decenijama radio kao viši građevinski tehničar. Pred kraj svog radnog veka prelazi u autosaobraćajno preduzeće ,,7. juli“ gde je bio nadzorni organ na izgradnji objekta koji se nalazio prema Majuru. Vojislav se oženio 1947. godine sa Emilijom Jeremić (rođ.1924.) koja danas živi sa svojom ćerkom Mirjanom koja mi je dala podatke o svom ocu.
Vojislav je bio veoma stručan u svom poslu i imao je velikim brojem drugova i prijatelja. Voleo je boemski život, pesmu u kafani, šalu pa i kartu. Jednoga dana sedamdesetih godina Pulu, kako su zvali Vojislava, njegovi pajtaši se dogovore da mu naprave malu nameštaljku. Šofer iz ,,7. jula“ Milan, zvani Bezguz kupi u Rovinju razglednicu, donese u Šabac i da Pavlović Hranislavu Hranetu koji je u SUP radio na pasošima i imao specifičan rukopis. Hranislav na nemačkom napiše na razlednici: „Dragi moj i nezaboravljeni Vojislave, željno očekujem da se sretnemo i nastavimo našu ljubav...Tvoja Helga“. Hrane ,,okitio“ razlednicu a Milan pri narednom putu u Rovinj, tamo je ubaci u poštansko sanduče. Stigla Helgina slatka razglednica na Vojislavljevu adresu. Njegova supruga Emilija sela za sto i postavila razglednicu na njega. Nestrpljivo je čekala Vojislava da dođe sa posla. Kakva je scena nastala u kući sami stvorite sliku. Nekakao se opravdao Vojislav, pronašao aktere smicalice ali je ipak do kraja života, 1991. godine, čuvao Helginu sliku. Godine provedene u zarobljeničkom logoru ostavile su dubok trag u njegovoj duši. Ćerki nije dozvoljavao da drži papagaja u kavezu. Govorio je: „Ptica treba da je na slobodi i da leti“. Ovo je skraćena životna priča o Šapčaninu koji je voleo slobodu i da leti kao ptica.
Najnoviji broj
25. april 2024.
