Hola, buenas noches

Zalazak sunca u Havani je koloritni događaj. Grad, čudesno, upija poslednje dnevne treptaje svetlosti. Fasade, poput kameleona, gipko menjaju boje, dobijajući, od narandžasto - isijavajućeg neba, valer tople pozlate.

Senke balkona, od kovanog gvožđa, izdužuju se duboko preko ulica i trgova, gde na kaldrmi, koračajući po njima sada bez straha, možete do sitnih detalja videti svo majstorstvo njihovih graditelja.

A kad se na grad spusti večernji mrak, tada diskretna svetlost, uličnih lampi i nenametljivih neona, uzvraća iluziju, pa na tim istim balkonima i fasadama, možete videti svoju pokretnu senku.

Sa tim nestvarnim osećajem, da ne koračaš sam, već da si uvek u dobrom društvu, uputili smo se ka Sociedad Cultural Rosalia de Castro.

Usput, svratili smo, na po jedan Mojito u omaleni kafe La Bodeguita del Medio.

Fotografije: Tanja Nikolić

Usput, svratili smo, na po jedan Mojito u omaleni kafe La Bodeguita del Medio

U ovoj ,,radnji na sredini,, Hemingvej je, kao karipski alas, često dolazio, da sa lokalnim ribarima razgovara o instiktu sabljarki i lukavstvu tuna. Iako i sam vlasnik Majstorskog pisma, odgonetao je sa njima, do poslednje čaše, tajne ribolovačkog zanata.

Legenda kaže da je tu i upoznao starca Santjaga.

Prostorno mala “Bodeguita“ je najkomforniji lokal u Havani.

Od ranog jutra, na ulici, okupljaju se brojni gosti, namamljeni Son Cubano zvukom.

Od ranog jutra, na ulici, okupljaju se brojni gosti, namamljeni Son Cubano zvukom, Fotografije: Tanja Nikolić

Pije se - naturalmente - ledeni čaj od nane pomešan sa belim rumom, usklađuju se koraci sa ritmom poznate muzike, i razmenjuju se osmesi sa nepoznatim zvanicama.

Na kraju, na uljanoj fasadi, išaranoj imenima i potpisima sa svih meridijana, dopisao sam i imena: Tanja i Zoran, ćirilicom, kako bi čitav svet mogao da razume, da smo i mi tu bili, i da bi se rado vratili.

Fotografije: Tanja Nikolić

Na kraju, na uljanoj fasadi, išaranoj imenima i potpisima sa svih meridijana, dopisao sam i imena: Tanja i Zoran, ćirilicom, kako bi čitav svet mogao da razume, da smo i mi tu bili, i da bi se rado vratili

Na putu ka Kulturnom centru Rosalia de Castro, prolazimo pored mermerne terase hotela Inglaterra, gde turistička, „aristokratija,, sa Vedžvudovim priborom za jelo, uživa u večeri, uz autentične ritmove muzike.

A ispred, jedna sićušna i vremešna baka, neopterećena ambijentom, zaigrala je salsu.

Ova plesačica, od preko devedeset godina, bez reči, poručila nam je, da je srce mlado dok u njemu ima strasti, a da se ne igra samo dok si mlad, već da si mlad dok god igraš.

Ova plesačica, od preko devedeset godina, bez reči, poručila nam je, da je srce mlado dok u njemu ima strasti, a da se ne igra samo dok si mlad, već da si mlad dok god igraš, Fotografije: Tanja Nikolić

Podmlađeni ovim prizorom, došli smo na koncert, dostojnih baštinika legendarnog ansambla Buena Vista Social Club.

Ugostila nas je, rustična palata sa dvorištem u sredini, oko kojeg su se uzdigle galerije, sa balkonima od kovanog gvožđa, koje ovom prostoru, sa pogledom na zvezde, daju posebnu akustičnu snagu.

Povetarac, koji sve vreme struji kroz objekat, ukazao mi je na prvu ,,nepremostivu,, razliku u odnosu na Kubance. Oni se, za razliku od nas ne plaše promaje, naprotiv, oni je pesmom prizivaju.

Već sa prvim taktovima, Son Cubano muzike, shvatite, da sadašnji ansambl, nije kopija starih majstora, već dostojni - next generation - istog senzibiliteta i temperamenta.

Već sa prvim taktovima, Son Cubano muzike, shvatite, da sadašnji ansambl, nije kopija starih majstora, već dostojni - next
generation - istog senzibiliteta i temperamenta, Fotografije: Tanja Nikolić

Salsa, bolero, rumba i samba - od prvog takta, podigle su na noge lagane, sve prisutne.

A pesma - Chan Chan – čiji sam refren, nesvesno, sve vreme boravka u Havani pevušio, na nestvaran način, razotkriva dušu Kubanske muzike.

Ona, nije samo koktel reči, sazvežđe osećanja, hod po mesečini. Ona je zagonetni preobražaj bola u sladostrašće, tame u blesak, tuge u radost.

Son Cubano je lagana šetnja, kroz brda i dolove Kube, karipski merak, gde svesno produžavaš korak, iz poznatog u nepoznato, gde je ritam kao - amor del destino - u stalnoj borbi, za svoju sudbinu, i sa svojom sudbinom.

Ako je muzika ,,meka moć,, onda je Kuba svetska sila.

A pri povratku, u ulici Lamparilla, u neposrednoj blizini našeg smeštaja, naše razigrane senke prešle su ,neoprezno,, preko jednog komšijskog stana u prizemlju.

Fotografije: Tanja Nikolić

Povetarac, koji sve vreme struji kroz objekat, ukazao mi je na prvu ,,nepremostivu,, razliku u odnosu na Kubance. Oni se, za razliku od nas ne plaše promaje, naprotiv, oni je pesmom prizivaju

Ta garsonjera od 20-tak kvadrata, u kojoj ima mesta i za dnevni boravak, kuhinju i garažu, u trenu, vratila me je u realnost.

Na dvosedu, kraj svoje parkirane ‘’peglice‘’ sedeo je pristojan čovek, zabrinuto slušajući vesti.

Sa svog balkona, oslonjen na ogradu od kovanog gvožđa, bez straha za sebe, osetio sam svež ponoćni vetar.

Znajući, da svaki pravi Habaneros zna, kad mu sa Atlantika preti opasnost, upitao sam se, da li je moj zabrinuti komšija čitao Foknera?

Za razliku od Hemingveja, koji je rasipnički voleo Kubu, Vilijam Fokner je nikada nije posetio, ali je, prilikom dodele Nobelove nagrade, možda baš na nju pomislio, kada je rekao da će, na njegovu žalost, Amerika zadržati za sebe,svoje najsvetije pravo, da bude bezumna na svoju ruku.

Buenas noches Habana, na tvojoj sam strani!

Kraj…