Najlepše je kad te učenici prevaziđu

„Gde ja stadoh, ti produži“. Tom porukom Marijana Isaković se na Fejsbuku oprostila od Šabačke gimnazije i otišla u zasluženu penziju. U „kući staroj“ se obrazovala i podučavala generacije.

-Odlazim zadovoljna, a neka produži onaj ko bude imao snage. Volela bih da se pojavi neko ko ima preveliku ljubav i poštovanje za Gimnaziju kao hram znanja, a to može da bude samo neko ko je pohađao.

Ta škola je oblikovala našu svest kroz život- ističe na početku.

Foto: Privatna arhiva

U školskoj učionici, gde je skoro tri decenije držala nastavu iz srpskog jezika, generacije učenika prvi put su zavolele gramatiku i pisanu reč. Mnogi od njih kasnije su se vraćali sa republičkih takmičenja sa nagradama, a još češće sa odlukom da nastave put koji je upravo tu počeo. Nije im davala gotova uputstva ni formule uspeha, već je verovala u lični primer i u to da se ozbiljan put gradi onda kada postoji unutrašnji razlog da se njime ide.

Škola kao sudbina
Njen boravak u školi počeo je spletom okolnosti koji često zovemo sudbinom. Majka Rada, učiteljica, ostavila je tragove na dušama svojih učenika i svi je i danas sa ljubavlju pominju. Nakon porođaja u seoskoj ambulanti odmah se vratila na nastavu.

-Nedavno sam srela najstariju generaciju njenih učenika koji su se prisećali kako su me ljuljali u kolevci u pauzama između časova jer tada za seoske učiteljice nije bilo porodiljskog bolovanja. Zato se šalim da je meni škola suđena- kaže Marijana Isaković.

Talentovana za književnost, izuzetan đak i uspešan takmičar- okolina je za njenu budućnost imala velika očekivanja, ali je ona birala svoj put.

-Moja profesorka Mara Kojić je smatrala da je jedini pravi posao za takvog đaka medicina, pokojni Zoran Amidžić kod koga sam vodila razglasnu stanicu je insistirao da se upišem na novinarstvo. Svako je za mene birao ono što je smatrao ispravnim, međutim, moj tata je rekao da je najbolje da nastavim porodičnu tradiciju i radim u prosveti. Verovao je da ću kao i majka moći na pravi način da podižem svoju decu, imaću vremena za sve i uživaću u svom poslu. I nije pogrešio- ističe.

Foto: Privatna arhiva

Put ka profesuri
Smatrajući da prosvetni radnik, ako zasluži ljubav učenika i poštovanje njihovih roditelja, sebi ostavlja trajan spomenik, Marijana Isaković odlučuje se za prosvetu. Književnost je u to vreme bila popularna, konkurencija za upis na fakultet izuzetna.

-Završila sam jugoslovensku i svetsku književnost i nisam nosila nikakvu dodatnu diplomu, smatrajući da se sa svojim ocenama iz Gimnazije svakako upisujem. To je bila generacija odličnih đaka i svi su postali vrsni profesori- podvlači.

Tata Novak Mitrović je bio najmlađi predsednik opštine u Jugoslaviji i poslanik u Saveznoj skupštini. I danas za njega ima samo reči hvale.

-Bio je značajan privrednik, političar i izuzetno vredan čovek o kojem niko u Šapcu nije mogao da kaže ružnu reč. Nisam ni bila svesna njegovog uticaja, sećam se samo da je prilično odsustvovao od kuće. To je bilo vreme kada su vaspitanje i društveni odnosi bili takvi da se privilegije nisu pokazivale. Danas sam ponosna na ono što je moj otac uradio u smislu da, kad god neko priča o meni ili bratu, kaže „Nije ni čudo što ste postali dobri ljudi, imali ste odlične roditelje“- naglašava.

Međutim, život je ispitivao na putu ka profesuri. U gimnaziji je bila književno- publicistički smer i zainteresovala se za novinarstvo. Jedna poseta školskoj priredbi vratila je gde je oduvek pripadala.

-Došla sam na priredbu u Gimnaziju koju je organizovala moja prijateljica i koleginica Spomenka Popadić. Videvši đake na sceni koji su izvodili predstavu na nemačkom jeziku prvi put sam poželela da radim u školi. Kada je sin Sava bio prvi razred, počela sam da radim, veoma dobro se snašla, međutim, direktor je imao neki drugi plan. Onda se desilo da su me pozvali u tadašnju Selovu školu na zamenu. Tih šest godina pamtim kao možda i najlepše, jer sam dobila izuzetnu generaciju dece, kasnije republičke prvake iz srpskog jezika. Sa njima sam postizala najznačajnije rezultate kao profesor- napominje.

Život izvan Srbije
Osam godina, sa prekidima, provela sam sa porodicom u inostranstvu, najviše Nemačkoj i Francuskoj. Radila sam na radiju Soleil, vodila sam turneje naših najvećih zvezda poput Zdravka Čolića i Dragane Mirković, bila dopisnik sportskih časopisa iz Francuske. Povratak u Srbiju je bio neminovan, jer sam uvek želela da se posvetim svom poslu. Moram da se pohvalim da je Sava zahvaljujući boravku tamo i svom prirodnom talentu naučio da govori tečno šest jezika i to je veliki kapital koji smo doneli iz inostranstva. Postao je građanin sveta, njemu je ući u avion kao svima nama otići u prodavnicu. To je ono na šta sam ponosna, sve ostalo je prolaznog karaktera.

Na čelu Pozorišta i Gimnazije
Iz učionice je, gotovo neočekivano, otišla u pozorište, gde je kao srednjoškolka bila mlada glumica. Usledio je poziv za pomoć, ali ovoga puta, menadžmentu.

-Pozorište je bilo u krizi i trebalo je na neki način popuniti repertoar dok ne stignu nova programska sredstva. Tu sam iskazala menadžerski talenat. Upoznala sam brojne glumce i režisere i prvi put videla pozorište „iza scene“. Taj period pamtim po najboljim predstavama iz Beograda koje su se igrale u Šapcu i ljudima koje sam tamo upoznala- priseća se vremena kada je bila na čelu šabačkog teatra.

Duboko u sebi osećala je da tom svetu ne pripada svim srcem kao prosveti i da je njeno mesto za katedrom. Još nije napustila pozorište, a već je počela da radi u Šabačkoj gimnaziji sa normom 30 odsto. Ostala je 22 godine.

-Zanimljivo je da sam većinom dobila svoje odeljenje iz Selove škole i nastavila rad sa svojim đacima. To je bilo najbolje odeljenje u istoriji Gimnazije. Kad mi se ukazala prilika, počela sam da radim kao profesor sa punom normom, bila i razredni starešina i izvela uspešne generacije- dodaje.
Vremenom, silom prilika, Gimnazija je počela da gubi reputaciju, a smanjio se i broj odeljenja.

Vreme podela
Imala sam sreće da me kolektiv bira uvek sa velikim procentom, nikad nije bilo ispod 80 posto. Da je bilo suprotno, odbila bih. Danas su velike podele, ne slušamo jedni druge i niko ne želi da čuje ničiji argument osim da nametne svoje mišljenje, što dovodi do gotovo nemogućih situacija za rad. Mislim da škola ne ide u dobrom pravcu i da mora doći do temeljnog reza. Treba početi od vrtića, jer sad je za neke već kasno. Mi dobijamo već formirane stavove roditelja i dece i to se veoma teško ispravlja.

Sazrelo je mišljenje u kolektivu da bi trebalo nešto menjati i predložili su da ona bude nosilac tih promena. Njene menadžerske veštine ponovo su prepoznate.

-Imala sam mnogo privatnih obaveza i nije to bio pravi momenat. Ipak, prihvatila sam tu obavezu i došla na čelo Gimnazije. Ni to nije išlo lako. Nekima iz pozorišta koje sam napustila nije se dopala ta ideja, pa su probali to da sabotiraju. Međutim, zalaganjem kolektiva i mojom ličnom borbom nisu uspeli da osujete moje postavljenje. Drago mi je što sam i dan danas sa svim ljudima iz pozorišta u dobrim odnosima i da uprkos svemu taj period svi pamtimo po lepom- priča.

Samo neki od uspeha za vreme njenog rukovođenja školom su saradnja sa Kinom i Rusijom, kao i osnivanje Društva prijatelja gimnazije. U posetu je dolazilo čak 11 ambasadora, od Finske do Francuske. Organizovana su republička takmičenja na najvišem nivou, a bina ispred Gradske kuće svake godine ispunjena najuspešnijim gimnazijalcima.

Foto: Privatna arhiva

Prijateljstva- kapital koji nema cenu
Najnaporniji deo karijere dogodio se kada je istovremeno vodila Akademiju strukovnih studija koja obuhvata tri visoke škole i Gimnaziju. Početni otpor „prema nekome ko je došao sa strane“ brzo je savladala diplomatskim sposobnostima i posvećenim radom.

-Dešavalo mi se da u toku jednog dana imam tri nastavno- naučna i nastavničko veće. Imali smo zavidan upis studenata i vrlo sam ponosna na saradnju s kolegama- ističe.

Direktorsku funkciju u Gimnaziji napustila je u vreme nadolazeće društvene krize, kada je, kako kaže, procenila da stvari koje se dešavaju nisu u njenoj moći.

-U momentu kad sam osetila da to prevazilazi moju snagu rešila sam da napustim rukovođenje školom. Nastavila sam da se bavim profesurom i odatle otišla u penziju- navodi.

O politici
Bila sam član samo Saveza komunista, i to u vreme kad sam bila srednjoškolka, na predlog svojih profesora kao što je Miroslav Jovanović o kojima i dan danas govorim sa poštovanjem. To je tad bio dokaz ugleda i onoga što su o tebi u školi mislili. Nikad nisam bila član nijedne druge partije i to s ponosom ističem iz razloga što su me uvek tražili i jedni i drugi. Nikom ne dugujem svoje uspehe, ni profesionalne, ni privatne.

Sa učenicima je uvek postupala kao sa svojim sinom. Ta bliskost premašuje okvire učionice, pa je deca njenih đaka danas zovu bakom, a ona njih smatra unucima.

-Ne postoji lepši posao od rada sa decom. Naučili su me da volim život, da se radujem drugarstvu, a ja sam njih učila da budu dobri ljudi, da je važno da imaju kompletan život, da ne skupljaju ocene, diplome i potvrde, ako je cena toga da na tom putu izgube radost i zdravlje. Moj ogromni kapital koji sam ponela iz škole je bezbroj prijateljstava i poznanstava. Ponosna sam na svoje đake, one koji su napisali knjige, koji zarađuju zahvaljujući bar nekom delu znanja koje sam u njih ugradila. Najlepše je kad doživiš da te učenici prevaziđu- zaključuje Marijana Isaković.