NAŠI U DIJASPORI
ŠUM KAMIČKA U HUKU NIJAGARE
Zbog predela gde ljudska noga, tako-reći, nije kročila, zbog obilja šuma, jezera, reka, nepreglednih snežnih masiva, nigde tako raznobojnog lišća u jesen, kad posetilac ima utisak da šuma „plamti“; zbog uređenih gradova i naselja, čistih ulica, parkova, sportskih terena, šetališta i drugih objekata i, uopšte, čistoće životne okoline kao simbola države i nacije, Kanadu smatraju jednom od najlepših zemalja sveta. Među prvima ona je i po svom prostranstvu, iako je tek samo manji njen deo, onaj uži pojas uz Sjedinjene Američke Države, više naseljen. Severniji predeli još su, što se tiče čoveka, prazni. I, možda baš zato, tako očuvani u lepoti nedirnute prirode. Već na nekoliko stotina kilometara od južne granice (one sa jedinim kopnenim susedom - SAD) na sever, putnik-namernik, nadletajući u malom avionu predivne predele, počinje da se ushićuje nepreglednim prostranstvom šuma i boja - od crvene boje javorovog lista (ovaj list je i zaštitni znak Kanade i nalazi se na centralnom mestu u zastavi ove severnoameričke države), koja je, baš kao i sve druge boje jesenjeg bilja, u hiljadama nijansi - do belih, kao najčistije mleko, snežnih padina još nekoliko stotina kilometara dalje na sever. O predelima daleko od Nijagare i Toronta u Ontariju, ili Montreala u Kvebeku, prema severu, da i ne govorimo. Malo je reči da se to može opisati, a malo je ljudi uopšte to, osim na filmu, i videlo. Ipak, i pored svega toga, i pored jezera sa rečnim rukavcima i malim ostrvima, koji u ranu jesen svojom lepotom toliko zadivljuju posmatrača, da mu zastaje dah, za Kanađane, i brojne turiste koji dolaze u ovu zemlju, najprivlačnije mesto su - Nijagarini vodopadi.
Mesto, na kome je naš najveći naučnik Nikola Tesla izgradio jednu od prvih hidroelektrana i gde je dokazao mnoge od svojih naučnih teorija, sada je, sa kanadske strane, gotovo isključivo turistički grad. Na drugoj, američkoj obali Nijagare, u stvari, na ostrvu ove kratke po dužini, ali moćne, i bogate vodom, reke, koje pripada američkom gradu Bafalu, nalazi se spomenik našem velikanu. U gradu (za kanadske uslove to je, više, gradić) Niagara Falls, Nikoli Tesli, najvećem svetskom poznavaocu tajni električne energije, od kojih su neke, i pored proteklih godina i silnog, u međuvremenu, napretka tehnologije i tehnike, još u domenima nepoznanica, u Spomen muzeju grada posvećen je poseban prostor. Posetiocu iz daleke Srbije i Jugoslavije, preponosnom što je znameniti naučnik iz njegovog Roda, sve je to, ipak, nedovoljno, za ono što je Tesla ostavio čovečanstvu. Ali, to je posebna tema. I ovaj, poduži uvod, za beleške o našim ljudima koji žive u ovom zaista lepom i izuzetno uređenom gradu uz same veličanstvene vodopade, samo je pokušaj da se, u najkraćim crtama, predstavi mesto gde Srbi, među kojima je ne mali broj iz Šapca i Podrinja, imaju svoju crkvu, ulicu, više hotela i motela, konstrukcionih biroa i firmi, mnogih drugih objekata i - što je najvažnije - ugled vrednih i čestitih ljudi i radnika.
U porodici Šapčanina Alekse ““ Ace Đurkovića, njegove supruge Slavice, i mlađeg sina Aleksandra-Saše, u prostranoj i lepoj kući u gradiću NIAGARA FALLS, uz svetski znamenite Nijagarine vodopade, u Kanadi, boravio sam u teška vremena za našu zemlju, za ovu porodicu srpskih rodoljuba, i za mene lično. Jer, bilo je to u aprilu 1999. godine, bombe su padale po Srbiji i Jugoslaviji, ja (u to vreme) nikako nisam uspevao da nađem način da se vratim u Otadžbinu, a moji domaćini ““ osim kad nisu bili na poslu ““ vreme su provodili pored TV prijemnika, prateći situaciju, brinući se za bliske rođake, prijatelje i svoj narod u Srbiji. Na sav glas su grdili NATO i Ameriku, a nisu štedeli ni Kanadu, svoju drugu domovinu, jer su i avioni ove članice NATO-a ““ uprkos suprotnom mišljenju većine Kanađana ““ sa bezbedne visine bacali bombe na nedužni srpski narod. U takvoj situaciji, naravno, imao sam malo vremena da posvetim ovoj izuzetnoj porodici mačvansko-šabačkog senzibiliteta, beskrajno odanoj rodnoj grudi, veri pradedovskoj i korenima. Ipak, zabeležio sam da je Aleksa (1947) rođen u Dublju, da je srednju i Višu poljoprivrednu školu završio u Šapcu i da je ““ posle diplomiranja 1967. godine ““ studije nastavio u Beogradu. Tu je upoznao šarmantnu i lepu Slavicu (1950), koja je pohađala ekonomsku školu. Venčali su se 1968. godine i već sledeće, kad im se rodio sin Dejan, otišli su u Kanadu, u turističko mesto Niagara Falls. Dejan je ostao kod bake Grozdane u Šapcu i sa njom u Kanadu došao 1971. godine.
Aca i Slavica su, u početku, kao što je to uobičajeno kod svih novopridošlica u ovu veliku zemlju na severnoameričkom kontinentu, radili sve i svašta da bi ““ budući da su živeli skromno i štedeli ““ 1974. godine kupili motel «MAPLE HAVEN i u njemu radili dve i po godine. Lepo su zarađivali, ali su bili i konobari, i serviseri, i baštovani, i kuvari, i menadžeri; uređivali sobe i celokupni enterijer, rečju: radili i po 20 časova dnevno. Samo tako je motel, uz još dve zaposlene žene, mogao da funkcioniše kako valja, da zadovolji visoke kriterijume razmaženih turista iz Amerike, Kanade i drugih zemalja sveta.
U Jugoslaviji se u to vreme lepo živelo, nostalgija je činila svoje, i porodica Đurković je odlučila da sve proda i vrati se u svoju zemlju. Tako su se, 1977. godine, ponovo obreli u Šapcu, gde su kupili kuću u ulici Vere Blagojević broj 31. Pošto su vozili veliki američki automobil «Oldsmobil», komšije i sugrađani su ih prozvali - «Amerikanci». Slavica prvu godinu nije radila, a onda je - u sopstvenom lokalu ““ otvorila prodavnicu konfekcije «Resava». Aca se zaposlio u Fabrici šećera i u njoj radio četiri godine (prve dve, dok je bila u izgradnji, u ulici Vojvode Brane, a druge dve u neposrednoj proizvodnji). Iz Šećerane je prešao u tadašnji OOUR «Ratarkoopa» u Ribare gde je, u svojoj struci, radio još četiri godine. Đurkovićima se u Šapcu porodica uvećala. Slavica i Aca dobili su sina Aleksandra (1984). Družili su se, imali puno prijatelja (posebno bliski su bili sa Slobodankom i dr Canom Vasićem), živeli pun život u svom gradu i svojoj zemlji. Nenadano za sve, Aca je, 1988. godine, predosećajući neprilike u Jugoslaviji, rešio da sve ostave i ponovo se vrate u Kanadu. Prvo je, sa bratom Vojom, došao sam, a nekoliko meseci kasnije pridružili su mu se supruga Slavica i sin Dejan, koji je u međuvremenu odslužio JNA. U Niagari Fallsu, gde su, prilikom prethodnog boravka, stekli ugled čestitih, časnih i vrednih ljudi ““ lako su dobili novi šansu. Svu ušteđevinu i veliki rad založili su u motel NjITE ROSE, sa 27 soba, samo deset minuta udaljen od znamenitih vodopada. Ta investicija, međutim, nije bila dobra. Kupljen u vansezoni, motel je više trošio nego što je davao. Đurkovići su morali da odustanu i - krenu iznova...
Danas je Slavica poslovođa u Hotelu «BUDGETEL, a Aleksa, sa sinom Dejanom, koji se osamostalio i ima svoju porodicu, i bratom Vojom, radi na unutrašnjoj dekoraciji novih zgrada. Posao im dobro ide i za sad ne nameravaju da ga menjaju. Saša je najbolji đak u srednjoj školi, a njihova kuća, u ulici ELDORADO, veoma je blizu Srpske pravoslavne crkve Svetog Đorđa, u čijem radu (upravo je u to vreme preuređivana i proširivana) Aleksa i svi Đurkovići, daju veliki doprinos.
„Glas Podrinja“, 19. april 2001.
Hoćemo li u Šabac na vašar...? Hoćemo!
Vranjanka rodom, žestoka i dobra do lepote i bola, snažna kao ličnost i, istovremeno, meka kao pamuk i čvrsta kao čelik, Slavica Đurković u mnogome Šabac doživljava kao svoj grad. Nije ni čudo što je i ove rane jeseni sa suprugom Aleksom, upravo pred Malu Gospođu i čuveni šabački vašar, došla na odmor u svoj stan u Mačvanskoj ulici u Šapcu. U Nijagari Falsu još radi na istom radnom mestu, a Aleksa je u penziji.
Sinovi Dejan i Saša završili su škole i imaju svoju agenciju za prodaju nekretnina.
Mesto, na kome je naš najveći naučnik Nikola Tesla izgradio jednu od prvih hidroelektrana i gde je dokazao mnoge od svojih naučnih teorija, sada je, sa kanadske strane, gotovo isključivo turistički grad. Na drugoj, američkoj obali Nijagare, u stvari, na ostrvu ove kratke po dužini, ali moćne, i bogate vodom, reke, koje pripada američkom gradu Bafalu, nalazi se spomenik našem velikanu. U gradu (za kanadske uslove to je, više, gradić) Niagara Falls, Nikoli Tesli, najvećem svetskom poznavaocu tajni električne energije, od kojih su neke, i pored proteklih godina i silnog, u međuvremenu, napretka tehnologije i tehnike, još u domenima nepoznanica, u Spomen muzeju grada posvećen je poseban prostor. Posetiocu iz daleke Srbije i Jugoslavije, preponosnom što je znameniti naučnik iz njegovog Roda, sve je to, ipak, nedovoljno, za ono što je Tesla ostavio čovečanstvu. Ali, to je posebna tema. I ovaj, poduži uvod, za beleške o našim ljudima koji žive u ovom zaista lepom i izuzetno uređenom gradu uz same veličanstvene vodopade, samo je pokušaj da se, u najkraćim crtama, predstavi mesto gde Srbi, među kojima je ne mali broj iz Šapca i Podrinja, imaju svoju crkvu, ulicu, više hotela i motela, konstrukcionih biroa i firmi, mnogih drugih objekata i - što je najvažnije - ugled vrednih i čestitih ljudi i radnika.
U porodici Šapčanina Alekse ““ Ace Đurkovića, njegove supruge Slavice, i mlađeg sina Aleksandra-Saše, u prostranoj i lepoj kući u gradiću NIAGARA FALLS, uz svetski znamenite Nijagarine vodopade, u Kanadi, boravio sam u teška vremena za našu zemlju, za ovu porodicu srpskih rodoljuba, i za mene lično. Jer, bilo je to u aprilu 1999. godine, bombe su padale po Srbiji i Jugoslaviji, ja (u to vreme) nikako nisam uspevao da nađem način da se vratim u Otadžbinu, a moji domaćini ““ osim kad nisu bili na poslu ““ vreme su provodili pored TV prijemnika, prateći situaciju, brinući se za bliske rođake, prijatelje i svoj narod u Srbiji. Na sav glas su grdili NATO i Ameriku, a nisu štedeli ni Kanadu, svoju drugu domovinu, jer su i avioni ove članice NATO-a ““ uprkos suprotnom mišljenju većine Kanađana ““ sa bezbedne visine bacali bombe na nedužni srpski narod. U takvoj situaciji, naravno, imao sam malo vremena da posvetim ovoj izuzetnoj porodici mačvansko-šabačkog senzibiliteta, beskrajno odanoj rodnoj grudi, veri pradedovskoj i korenima. Ipak, zabeležio sam da je Aleksa (1947) rođen u Dublju, da je srednju i Višu poljoprivrednu školu završio u Šapcu i da je ““ posle diplomiranja 1967. godine ““ studije nastavio u Beogradu. Tu je upoznao šarmantnu i lepu Slavicu (1950), koja je pohađala ekonomsku školu. Venčali su se 1968. godine i već sledeće, kad im se rodio sin Dejan, otišli su u Kanadu, u turističko mesto Niagara Falls. Dejan je ostao kod bake Grozdane u Šapcu i sa njom u Kanadu došao 1971. godine.
Aca i Slavica su, u početku, kao što je to uobičajeno kod svih novopridošlica u ovu veliku zemlju na severnoameričkom kontinentu, radili sve i svašta da bi ““ budući da su živeli skromno i štedeli ““ 1974. godine kupili motel «MAPLE HAVEN i u njemu radili dve i po godine. Lepo su zarađivali, ali su bili i konobari, i serviseri, i baštovani, i kuvari, i menadžeri; uređivali sobe i celokupni enterijer, rečju: radili i po 20 časova dnevno. Samo tako je motel, uz još dve zaposlene žene, mogao da funkcioniše kako valja, da zadovolji visoke kriterijume razmaženih turista iz Amerike, Kanade i drugih zemalja sveta.
U Jugoslaviji se u to vreme lepo živelo, nostalgija je činila svoje, i porodica Đurković je odlučila da sve proda i vrati se u svoju zemlju. Tako su se, 1977. godine, ponovo obreli u Šapcu, gde su kupili kuću u ulici Vere Blagojević broj 31. Pošto su vozili veliki američki automobil «Oldsmobil», komšije i sugrađani su ih prozvali - «Amerikanci». Slavica prvu godinu nije radila, a onda je - u sopstvenom lokalu ““ otvorila prodavnicu konfekcije «Resava». Aca se zaposlio u Fabrici šećera i u njoj radio četiri godine (prve dve, dok je bila u izgradnji, u ulici Vojvode Brane, a druge dve u neposrednoj proizvodnji). Iz Šećerane je prešao u tadašnji OOUR «Ratarkoopa» u Ribare gde je, u svojoj struci, radio još četiri godine. Đurkovićima se u Šapcu porodica uvećala. Slavica i Aca dobili su sina Aleksandra (1984). Družili su se, imali puno prijatelja (posebno bliski su bili sa Slobodankom i dr Canom Vasićem), živeli pun život u svom gradu i svojoj zemlji. Nenadano za sve, Aca je, 1988. godine, predosećajući neprilike u Jugoslaviji, rešio da sve ostave i ponovo se vrate u Kanadu. Prvo je, sa bratom Vojom, došao sam, a nekoliko meseci kasnije pridružili su mu se supruga Slavica i sin Dejan, koji je u međuvremenu odslužio JNA. U Niagari Fallsu, gde su, prilikom prethodnog boravka, stekli ugled čestitih, časnih i vrednih ljudi ““ lako su dobili novi šansu. Svu ušteđevinu i veliki rad založili su u motel NjITE ROSE, sa 27 soba, samo deset minuta udaljen od znamenitih vodopada. Ta investicija, međutim, nije bila dobra. Kupljen u vansezoni, motel je više trošio nego što je davao. Đurkovići su morali da odustanu i - krenu iznova...
Danas je Slavica poslovođa u Hotelu «BUDGETEL, a Aleksa, sa sinom Dejanom, koji se osamostalio i ima svoju porodicu, i bratom Vojom, radi na unutrašnjoj dekoraciji novih zgrada. Posao im dobro ide i za sad ne nameravaju da ga menjaju. Saša je najbolji đak u srednjoj školi, a njihova kuća, u ulici ELDORADO, veoma je blizu Srpske pravoslavne crkve Svetog Đorđa, u čijem radu (upravo je u to vreme preuređivana i proširivana) Aleksa i svi Đurkovići, daju veliki doprinos.
„Glas Podrinja“, 19. april 2001.
Hoćemo li u Šabac na vašar...? Hoćemo!
Vranjanka rodom, žestoka i dobra do lepote i bola, snažna kao ličnost i, istovremeno, meka kao pamuk i čvrsta kao čelik, Slavica Đurković u mnogome Šabac doživljava kao svoj grad. Nije ni čudo što je i ove rane jeseni sa suprugom Aleksom, upravo pred Malu Gospođu i čuveni šabački vašar, došla na odmor u svoj stan u Mačvanskoj ulici u Šapcu. U Nijagari Falsu još radi na istom radnom mestu, a Aleksa je u penziji.
Sinovi Dejan i Saša završili su škole i imaju svoju agenciju za prodaju nekretnina.
Najnoviji broj
25. april 2024.
