SEĆANjA NA STARI ŠABAC
PLIVANjE MILA RIBICE KROZ ŽIVOT
Pomislićete da je reč o nekome ko je voleo da pije. Ne, ovo je životna priča o siromašnom mačvanskom dečaku koji je želeo da ima svoju kafanu. Dušan Stanković držao je kafanu u Klenju sa suprugom Darinkom koja je iz Sarajeva došla u Mačvu dok su joj roditelji takođe bili kafedžije. Oni prelaze sa kafanom u Bogatić gde 1910. godine dobijaju sina Mila, ali uskoro počinje Prvi svetski rat, beže sa detetom u Leskovac gde, otac Dušan umire. Majka Darinka ostavši sama sa Milom u rukama vraća se u Crnu Baru kod sestre, koja drži svoju kafanu. Rat se završava i šestogodišnji Mile počinje da čuva stoku bogatih seljaka u selu kako bi pomogao majci.
Očeva smrt i ratne nedaće stvaraju u njemu nagon za opstanak. Bio je vrlo inteligentan i nadaren za matematiku što uočava njegov učitelj Miodrag Pavlović. U selo dolaze izbeglice Ličanin Luka i Slovenka Vera, koji nisu imali dece, otvaraju svoju kafanu i uzimaju malog Mila da im u kafani bude ,,pikolo“, odnosno potrčko. Vremenom on izrasta u lepog i izuzetno vrednog momka. Kafedžija Luka radi bolje zarade preseljava kafanu u Malu Mitrovicu, a njegova supruga Vera dovodi iz Slovenije svoju mlađu sestru Tinu, sa namerom da je uda za Mila. Ali Mile je imao svoje želje i planove. Zahvaljuje se gazdi i gadarici, ostavlja lepu Tinu sa cvećem u krilu i napušta kafanu. Vraća se u Crnu Baru gde u istoj Tadića kući u kojoj je kao dečak bio kafanski potrčko otvara svoju kafanu. Konačno postao je svoj čovek i ženi se sa devojkom iz familije Jurišić.
Životna sreća nije mu bila naklonjena. Supruga mu umire pri porođaju i Mile ostaje sam bez žene i deteta. Život je surov ali on ide dalje. Kao udovac 1933. ženi se sa devojkom Vidom Ruidić sa kojom dobija sinove Dušana i Đorđa, mog sagovornika. Započinje novi život, prelazi sa porodicom u Bogatić gde drži kafanu u hotelu ,,Drina“ ali počinje Drugi svetski rat i Nemci ga šalju u šabački logor. Preživljava logorovanje i po povratku u Bogatić radi u Opštinskoj kafani , kroz koji je prolazila naša vojska iz Bosne, na putu ka Sremskom frontu. Oko 1948. godine Mile Stanković preseljava se u Šabac i kao iskusni kafedžija počinje da radi u ondašnjem državnom ugostiteljskom preduzeću ,,Zelengora“. Radio je kao upravnik u ,,Zelenom Vencu“ zatim u ,,Jugoslaviji“ u kojoj je danas Banka „Intesa“. Radio je i na Bairu u kafani ,,Evropa“ koja je srušena da bi se izgradio stambeni soliter do današnje Gradske tržnice. Ugostitelj Mile radi, a za njime urbanisti ruše zgrade u kojima se nalaze kafane, i kao da ga prate. Prelazi Mile u letnju baštu ,,Drina“ koja postaje eksluzivni objekat za provod i odmor Šapčana. Pored nje je prolazio korzo odnosno šetalište i bašta je uvek bila puna gostiju. Ali hoće svi da stanuju u centru Šapca. Opet sledi rušenje i posle 1960. godine. Na prostoru Letnje bašte zida se velika neugledna stambena zgrada koja se danas nalazi preko puta zgrada Opštinskog suda i Kulturnog centra. Ide Mile dalje, da razradi posao u maloj kafanici preko puta Gradske tržnice, iza današnjeg SUP. Tu kafanu na Bairu zvali smo ,,Ćumez“ jer je bila mala ali se u njoj pripremala izvrsna hrana. Ceo Bair je u nju dolazio da kupuje hranu i u šerpicama nosili smo kući, dok se oko tržnice širio prijatan miris prave domaće kuhinje. Na dodatnu ishranu tu su dolazili i igrači FK ,,Mačve“ sve dok nije porušena predivna zgrada stare Opštine na centru Šapca i dve prizemne gde se nalazila kafana ,,Ćumez“. Na tom prostoru sagrađena je betonska zgrada ,,Beogradske banke“ i nešto kasnije zalepljena zgrada ,,Trijumfa“. U to vreme se ruše i centralni deo Karađorđeve ulice i bilo je to uništavanje Malog Pariza, a veliko urbanističko krpljenje.
Sledeće Milovo radno konačište bilo je u Masarikovoj ulici u maloj zgradi do nekadašnjeg bioskopa ,,Kasina“. Pre Drugog svetskog rata u toj prizemnoj zgradi kafanu je držao Živko Radić, koji je stanovao u susednom dvorištu sa suprugom Zorkom i ćerkom Radom. Bili su komšije Jelesićima koji su imali poslastičarnicu do kafane. Napuštenu kafanu Mile sređuje, počinje da radi, usluga i jelovnik su odlični kao u predhodnoj kafani ,,Ćumez“, a roštiljdžija Nišlija nastavlja da pravi svoje specijalitete čiji se mirisi uvlače i u salu susednog bioskopa ,,Kasina“. Sećam se, gledali smo kaubojske filmove i mirisali ćevape. I u ovu kafanu dolazili su na ishranu igrači FK ,,Mačva“. Neki su je zvali ,,Mačvin restoran“, a bila je to u Šapcu čuvena ,,Ribica“ po kojoj Mile dobija istoimeni nadimak ,,Mile Ribica,,. Iza kafane nalazila se letnja bašta skrivena od pogleda uličnih prolaznika , koja je imala svoje ,,specijalne,, goste , boeme i kartaroše. Šabački ,,urbanisti,, su neumorni , kao da pecaju Mila ribica. Kafana ,,Ribica“ i poslastičarnica Jelesića ruše se i na tom mestu se podiže krajnje neugledna stambena zgrada. Ruše je i grade novu zatvorenici i ona se baš ,,zatvorenički“ i uklopila između dve stare ali lepe zgrade.
Imaćete prilike da na ovim stranicama vidite kakve su sve zgrade porušene u jednom mirnodobskom ali ludom vremenu. Mile Ribica sada sa nadimkom ,,pliva“ dalje Masarikovom ulicom. Radi u kafani u Vukobratovića kući, dve kuće iza zgrade gde je ,,Abrašević“. Decenije su mu proletele u radu i stalnim seobama i Mile Stanković poznatiji kao Mile Ribica odlazi u zasluženu penziju, a nesretnim slučajem u nezaborav. Celog veka je služio i cenio druge. Doduše, cenili su i drugi njega. Milov sin Đoka Stanković ispričao mi je još puno događaja iz života svog oca, koji je celog svog života kupovao lutriju a nikada nije dobio premiju. No i pored toga bio je srećan čovek, a ispunila mu se i dečačka želja da ima svoju kafanu.
Dragutin Dragan Petrović
Očeva smrt i ratne nedaće stvaraju u njemu nagon za opstanak. Bio je vrlo inteligentan i nadaren za matematiku što uočava njegov učitelj Miodrag Pavlović. U selo dolaze izbeglice Ličanin Luka i Slovenka Vera, koji nisu imali dece, otvaraju svoju kafanu i uzimaju malog Mila da im u kafani bude ,,pikolo“, odnosno potrčko. Vremenom on izrasta u lepog i izuzetno vrednog momka. Kafedžija Luka radi bolje zarade preseljava kafanu u Malu Mitrovicu, a njegova supruga Vera dovodi iz Slovenije svoju mlađu sestru Tinu, sa namerom da je uda za Mila. Ali Mile je imao svoje želje i planove. Zahvaljuje se gazdi i gadarici, ostavlja lepu Tinu sa cvećem u krilu i napušta kafanu. Vraća se u Crnu Baru gde u istoj Tadića kući u kojoj je kao dečak bio kafanski potrčko otvara svoju kafanu. Konačno postao je svoj čovek i ženi se sa devojkom iz familije Jurišić.
Životna sreća nije mu bila naklonjena. Supruga mu umire pri porođaju i Mile ostaje sam bez žene i deteta. Život je surov ali on ide dalje. Kao udovac 1933. ženi se sa devojkom Vidom Ruidić sa kojom dobija sinove Dušana i Đorđa, mog sagovornika. Započinje novi život, prelazi sa porodicom u Bogatić gde drži kafanu u hotelu ,,Drina“ ali počinje Drugi svetski rat i Nemci ga šalju u šabački logor. Preživljava logorovanje i po povratku u Bogatić radi u Opštinskoj kafani , kroz koji je prolazila naša vojska iz Bosne, na putu ka Sremskom frontu. Oko 1948. godine Mile Stanković preseljava se u Šabac i kao iskusni kafedžija počinje da radi u ondašnjem državnom ugostiteljskom preduzeću ,,Zelengora“. Radio je kao upravnik u ,,Zelenom Vencu“ zatim u ,,Jugoslaviji“ u kojoj je danas Banka „Intesa“. Radio je i na Bairu u kafani ,,Evropa“ koja je srušena da bi se izgradio stambeni soliter do današnje Gradske tržnice. Ugostitelj Mile radi, a za njime urbanisti ruše zgrade u kojima se nalaze kafane, i kao da ga prate. Prelazi Mile u letnju baštu ,,Drina“ koja postaje eksluzivni objekat za provod i odmor Šapčana. Pored nje je prolazio korzo odnosno šetalište i bašta je uvek bila puna gostiju. Ali hoće svi da stanuju u centru Šapca. Opet sledi rušenje i posle 1960. godine. Na prostoru Letnje bašte zida se velika neugledna stambena zgrada koja se danas nalazi preko puta zgrada Opštinskog suda i Kulturnog centra. Ide Mile dalje, da razradi posao u maloj kafanici preko puta Gradske tržnice, iza današnjeg SUP. Tu kafanu na Bairu zvali smo ,,Ćumez“ jer je bila mala ali se u njoj pripremala izvrsna hrana. Ceo Bair je u nju dolazio da kupuje hranu i u šerpicama nosili smo kući, dok se oko tržnice širio prijatan miris prave domaće kuhinje. Na dodatnu ishranu tu su dolazili i igrači FK ,,Mačve“ sve dok nije porušena predivna zgrada stare Opštine na centru Šapca i dve prizemne gde se nalazila kafana ,,Ćumez“. Na tom prostoru sagrađena je betonska zgrada ,,Beogradske banke“ i nešto kasnije zalepljena zgrada ,,Trijumfa“. U to vreme se ruše i centralni deo Karađorđeve ulice i bilo je to uništavanje Malog Pariza, a veliko urbanističko krpljenje.
Sledeće Milovo radno konačište bilo je u Masarikovoj ulici u maloj zgradi do nekadašnjeg bioskopa ,,Kasina“. Pre Drugog svetskog rata u toj prizemnoj zgradi kafanu je držao Živko Radić, koji je stanovao u susednom dvorištu sa suprugom Zorkom i ćerkom Radom. Bili su komšije Jelesićima koji su imali poslastičarnicu do kafane. Napuštenu kafanu Mile sređuje, počinje da radi, usluga i jelovnik su odlični kao u predhodnoj kafani ,,Ćumez“, a roštiljdžija Nišlija nastavlja da pravi svoje specijalitete čiji se mirisi uvlače i u salu susednog bioskopa ,,Kasina“. Sećam se, gledali smo kaubojske filmove i mirisali ćevape. I u ovu kafanu dolazili su na ishranu igrači FK ,,Mačva“. Neki su je zvali ,,Mačvin restoran“, a bila je to u Šapcu čuvena ,,Ribica“ po kojoj Mile dobija istoimeni nadimak ,,Mile Ribica,,. Iza kafane nalazila se letnja bašta skrivena od pogleda uličnih prolaznika , koja je imala svoje ,,specijalne,, goste , boeme i kartaroše. Šabački ,,urbanisti,, su neumorni , kao da pecaju Mila ribica. Kafana ,,Ribica“ i poslastičarnica Jelesića ruše se i na tom mestu se podiže krajnje neugledna stambena zgrada. Ruše je i grade novu zatvorenici i ona se baš ,,zatvorenički“ i uklopila između dve stare ali lepe zgrade.
Imaćete prilike da na ovim stranicama vidite kakve su sve zgrade porušene u jednom mirnodobskom ali ludom vremenu. Mile Ribica sada sa nadimkom ,,pliva“ dalje Masarikovom ulicom. Radi u kafani u Vukobratovića kući, dve kuće iza zgrade gde je ,,Abrašević“. Decenije su mu proletele u radu i stalnim seobama i Mile Stanković poznatiji kao Mile Ribica odlazi u zasluženu penziju, a nesretnim slučajem u nezaborav. Celog veka je služio i cenio druge. Doduše, cenili su i drugi njega. Milov sin Đoka Stanković ispričao mi je još puno događaja iz života svog oca, koji je celog svog života kupovao lutriju a nikada nije dobio premiju. No i pored toga bio je srećan čovek, a ispunila mu se i dečačka želja da ima svoju kafanu.
Dragutin Dragan Petrović
Najnoviji broj
25. april 2024.
