NAŠI U SVETU ““ DRUGO I DOPUNjENO IZDANjE
ČUVAR VERE I RODA
Dragoljub Dragan Đurković, rođeni Dubljanin i šabački đak i gimnazijalac jedan je od najoriginalnijih Srba u Los Anđelesu i Americi. Veliki Srbin, nacionalist, rodoljub, borac za život još od majčine utrobe, neumorni radnik, inovator u medicini i biohemiji, tradicionalni srpski domaćin i porodični čovek, imao je neobičan, težak i, istovremeno, ispunjen život. A često, od detinjstva, na ivici opstanka i smrti. Rođen da dobije, naslednim pravom, svoju zemlju, očevinu i dedovinu, u rodnoj i voljenoj Mačvi, uvek u tome sprečavan, odužio se i zaokružio ljubav prema njoj - zemlji, hraniteljki i stvoriteljki - nedirnutom prirodnom lepotom Bel Kanjona.
Beležimo osnovne podatke iz prebogate životne priče dubljanskog seljačeta, siromašnog šabačkog đaka, domišljatog studenta stomatologije u Sarajevu i Beogradu, i njegove želje da pobegne iz omrznute mu Brozove Jugoslavije, povremenog stanovnika Maribora i Rijeke, do „turiste“ u Austriji, radnika na mnogobrojnim, mahom najtežim fizičkim poslovima, umešnog, pametnog i lepog mladog čoveka u mnogim životnim situacijama, do dolaska u Ameriku 1956. godine i osvajanja velike zemlje, uz misao: „Pred vama je Amerika! Uzmite je!“
Rođen je u Dublju 1930. godine kao četvrto dete u porodici Darinke i Živojina-Race Đurkovića. Roditelji ga nisu želeli zbog buduće moguće deobe imanja, ali je Dragan preživeo sumorno detinjstvo, zahvaljujući ljubavi bake Milosave, sestre dede Mihaila, Solunca, u čijoj je kući odrastao i koja ga je uputila na školovanje.
U Šapcu je učenik Dragan Đurković stanovao kod više gazda, ali mu je u nezaboravu ostao jedini domaćin, doktor Nikola Milanović, šef saniteta, francuski đak, izvanredan lekar i plemenit čovek, koji Dragog nije doživljavao kao stanara već kao sina. Vodio ga je sa sobom u vizite pacijentima i Dragan mu je pomagao prilikom lakših hirurških inervencija. Tada se nadahnuo ljubavlju prema medicini, koja će kasnije, na drugačiji način, biti njegov glavni profesionalni poziv u Americi.
Rodoljub i nacionalist u krvi, od rođenja, posle rata i dolaska komunista na vlast, postao je još privrženiji veri, kralju i Otadžbini. Posle završene gimnazije u Beogradu, čvrsto je rešio da pobegne iz zemlje u „slobodni zapadni svet“.
Dug put do slobode
Prvo je pokušao da se prebaci u Austriju. Još prvo veče po dolasku u Maribor, boksovao je za domaći klub (bokserskim veštinama naučio ga je trener Stojićević u vreme đakovanja u Šapcu), i tako sebi obezbedio uslov da legalno živi u Sloveniji i traži način za bekstvo. Kad je uvideo da je to previše rizično, odustao je i otputovao za Rijeku. U ovom primorskom gradu i luci radio je više poslova, i one najteže, obezbeđujući sebi, za ono vreme, pristojan život, ali sve vreme sa mislima o prelasku granice. Na kraju ga je neko od zemljaka iz Mačve video i zet Boža, veterinar u Beogradu, došao je po njega. Prošle su, potom, dve godine, a Dragan nije uspeo da ostvari želju ““ odlazak u slobodu. Nije, međutim, odustajao. Naprotiv. Samo, shvatio je da iz zemlje najlakše može da izađe preko državnih institucija. Tako je, prikrivajući prave namere, počeo da radi u Narodnom frontu kod „druga Gajića“. I, zahvaljujući upravo preporuci druga Gajića, dobiti mogućnost da sa „Putnikom“ poseti sajam u Beču. Naravno da se Dragan od „drugova“ odvojio odmah na želszničkoj stanici.
Sledili su sabirni centri u Astenu, u Austriji i Lageneveru kod Nirnberga, u Nemačkoj. Posle godinu i po dana provedenih u Centrima i raznih poslova, najčešće teških, i ušteđenih 3.000 dolara, u septembru 1956. godine stigao je na cilj, u ““ Ameriku.
„Osvajanje“ Amerike počeo u poznatoj firmi za proizvodnju brodskih motora DžONSON MOTOR. Pre toga je radio teške fizičke poslove na čikaškoj železničkoj stanici, baš kao prethodno, mesec i po dana, u Njujorku. Prateći „snimljenu ploču života“, došao je u grad Vokigen, nedaleko od Čikaga, i zaposlio u fabrici sa 3.000 radnika. Za osam meseci, uz dosta napora i rada, obezbedio je sebi stabilnu radnu i materijalnu poziciju. Solidno je savladao engleski, a od ranije je poznavao nemački, francuski i ruski jezik. Jedno vreme, posle 1959. godine i krize u DžONOS MOTORS-u, počeo je da radi u lokalnoj fabrici lekova ABOT FARMACEUTIKAL CORPORATION, kao medicinar u tehnološkim biohemijskim operacijama, iako nije imao formalno obrazovanje za ovaj posao. U ovoj firmi se stalno zaposlio, kada je, zbog ponosa koji su mu u DžONSON MOTORS-u poverili, počeo da se bavi farmakologijom i, na određen način, medicinom, i već tada obeležio svoj pravi životni poziv.
Društveno se Dragan Đurković, praktično od samog dolaska u Ameriku, angažovao u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Parohijski pripadajući Manastiru i crkvi Svetog Save u Libertvilu, postaće član crkveno-školske opštine i,čak, 56/57. godine, potpredsednik. U Srpskoj crkvi je neumorno radio sve, od fizičkih poslova do organizacija svečanosti posle svetih liturgija. Tako je upoznao i Milivoja Stanimirovića, simpatičnog mladića koji je želeo da mu predstavi svoju sestru Milinu. Ispostavilo se da je, već posle prvog susreta, Dragan znao da je Milina njegova „druga polovina“. Uprkos, u početku, malog zatezanja Milininog oca Sava, venčali su se 1957. U regiji Čikaga su živeli naredne četiri godine, a onda su, sa kćerkom Radom, rođenom u prvoj godini njihovog braka, rešili da otputuju i nastane se u Kaliforniji.
Ostvarenje životnog sna i seta zbog patnje Roda
U oblasti naučno-istraživačkog rada u biohemiji i medicini, Dragan Đurković je već radio u firmi ABOT u Čikagu, ali je pravo otkrovenje, posle nekoliko meseci molerisanja u Los Anđelesu, iako za veoma malu platu, pronašao baš u ovoj oblasti, u naučno-istraživačkoj i proizvodnoj firmi, svetski poznatoj i priznatoj BAYA SCIENSE LABARATORY. Počeo je skromno, a završio, posle 30 godina, kao menadžer nabavke i organizacije.
U međuvremenu se cela Milinina porodica preselila u L.A. Dragan i Milina su kupili, pa dogradili, lepu kuću u otmenom delu ovog džinovskog grada kojeg čine 80 naseobina. Dragan je, odavno oprostivši roditeljima, u Ameriku doveo majku Daru i oca Racu. Majka se posle četiri godine vratila u zemlju i ubrzo umrla, a otac Raca je ostao 18 godina, do pred smrt u aprilu 1991. godine. Dragan je bio uz oca, putovao sa njim avionom i kolima kroz Evropu, da bi u Dublju, samo nekoliko dana po dolasku, Raca preminuo.
Supruga Milina se iskazala kao izvanredan majstor frizeraja i stilistike, a kćerka Rada je završila Muzički konzervatorijum i postala operska pevačica. Ipak, zbog skromnosti i nespremnosti za scenu, opredelila se za organizaciju operskih, simfonijskih i drugih muzičkih svečanosti, i sada je menadžer Los Anđeleske filharmonije. Ima sina Patrika i, uz supruga, Velimira Veska Jovičića, uživa život.
Dragan Đurković je u „slobodni zapadni svet“ prešao uprkos svim teškoćama, da bi se, pre svega, borio protiv aveti komunizma. Shvatio je, na žalost, vrlo brzo po pristizanju u Ameriku, da je srpska emigracija razjedinjena i da nema snagu da utiče na promenu režima u Otadžbini. Zato Dragan nikada nije ušao ni u jednu od četničkih organizacija, iako je pokret „Za kralja i Otadžbinu“ i SRPSKU NARODNU ODBRANU, najstariju srpsku organizaciju u Americi, osećao svojim i autentičnim. Pripadao je i pripada, celim svojim bićem, Srpskoj pravoslavnoj crkvi (u vreme raskola Slobodnoj srpskoj crkvi u Americi). Pored mnogo čega drugog, bio je i glavni organizator i više časova držao počasnu stražu u tri dana odavanja počasti rano preminulom poslednjem srpskom kralju Jugoslavije, Petru Drugom Karađorđeviću, u crkvi u Arkadiji, u Los Anđelesu.
Kad su izbili ratni sukobi na prostoru nekadašnje SFRJ, nesebično se angažovao u odbranu srpskog imena i bića. Pisao je članke i knjige, nastupao u u mnogim medijima, borio se protiv stereotipa američkih sredstava informisanja o Srbima kao „lošim momcima“ i jedinim krivcima za građanski rat na prostoru bivše Jugoslavije. Ni danas, sa 82 godine, nije prestao da se bori za prava svog, srpskog naroda.
Beležimo osnovne podatke iz prebogate životne priče dubljanskog seljačeta, siromašnog šabačkog đaka, domišljatog studenta stomatologije u Sarajevu i Beogradu, i njegove želje da pobegne iz omrznute mu Brozove Jugoslavije, povremenog stanovnika Maribora i Rijeke, do „turiste“ u Austriji, radnika na mnogobrojnim, mahom najtežim fizičkim poslovima, umešnog, pametnog i lepog mladog čoveka u mnogim životnim situacijama, do dolaska u Ameriku 1956. godine i osvajanja velike zemlje, uz misao: „Pred vama je Amerika! Uzmite je!“
Rođen je u Dublju 1930. godine kao četvrto dete u porodici Darinke i Živojina-Race Đurkovića. Roditelji ga nisu želeli zbog buduće moguće deobe imanja, ali je Dragan preživeo sumorno detinjstvo, zahvaljujući ljubavi bake Milosave, sestre dede Mihaila, Solunca, u čijoj je kući odrastao i koja ga je uputila na školovanje.
U Šapcu je učenik Dragan Đurković stanovao kod više gazda, ali mu je u nezaboravu ostao jedini domaćin, doktor Nikola Milanović, šef saniteta, francuski đak, izvanredan lekar i plemenit čovek, koji Dragog nije doživljavao kao stanara već kao sina. Vodio ga je sa sobom u vizite pacijentima i Dragan mu je pomagao prilikom lakših hirurških inervencija. Tada se nadahnuo ljubavlju prema medicini, koja će kasnije, na drugačiji način, biti njegov glavni profesionalni poziv u Americi.
Rodoljub i nacionalist u krvi, od rođenja, posle rata i dolaska komunista na vlast, postao je još privrženiji veri, kralju i Otadžbini. Posle završene gimnazije u Beogradu, čvrsto je rešio da pobegne iz zemlje u „slobodni zapadni svet“.
Dug put do slobode
Prvo je pokušao da se prebaci u Austriju. Još prvo veče po dolasku u Maribor, boksovao je za domaći klub (bokserskim veštinama naučio ga je trener Stojićević u vreme đakovanja u Šapcu), i tako sebi obezbedio uslov da legalno živi u Sloveniji i traži način za bekstvo. Kad je uvideo da je to previše rizično, odustao je i otputovao za Rijeku. U ovom primorskom gradu i luci radio je više poslova, i one najteže, obezbeđujući sebi, za ono vreme, pristojan život, ali sve vreme sa mislima o prelasku granice. Na kraju ga je neko od zemljaka iz Mačve video i zet Boža, veterinar u Beogradu, došao je po njega. Prošle su, potom, dve godine, a Dragan nije uspeo da ostvari želju ““ odlazak u slobodu. Nije, međutim, odustajao. Naprotiv. Samo, shvatio je da iz zemlje najlakše može da izađe preko državnih institucija. Tako je, prikrivajući prave namere, počeo da radi u Narodnom frontu kod „druga Gajića“. I, zahvaljujući upravo preporuci druga Gajića, dobiti mogućnost da sa „Putnikom“ poseti sajam u Beču. Naravno da se Dragan od „drugova“ odvojio odmah na želszničkoj stanici.
Sledili su sabirni centri u Astenu, u Austriji i Lageneveru kod Nirnberga, u Nemačkoj. Posle godinu i po dana provedenih u Centrima i raznih poslova, najčešće teških, i ušteđenih 3.000 dolara, u septembru 1956. godine stigao je na cilj, u ““ Ameriku.
„Osvajanje“ Amerike počeo u poznatoj firmi za proizvodnju brodskih motora DžONSON MOTOR. Pre toga je radio teške fizičke poslove na čikaškoj železničkoj stanici, baš kao prethodno, mesec i po dana, u Njujorku. Prateći „snimljenu ploču života“, došao je u grad Vokigen, nedaleko od Čikaga, i zaposlio u fabrici sa 3.000 radnika. Za osam meseci, uz dosta napora i rada, obezbedio je sebi stabilnu radnu i materijalnu poziciju. Solidno je savladao engleski, a od ranije je poznavao nemački, francuski i ruski jezik. Jedno vreme, posle 1959. godine i krize u DžONOS MOTORS-u, počeo je da radi u lokalnoj fabrici lekova ABOT FARMACEUTIKAL CORPORATION, kao medicinar u tehnološkim biohemijskim operacijama, iako nije imao formalno obrazovanje za ovaj posao. U ovoj firmi se stalno zaposlio, kada je, zbog ponosa koji su mu u DžONSON MOTORS-u poverili, počeo da se bavi farmakologijom i, na određen način, medicinom, i već tada obeležio svoj pravi životni poziv.
Društveno se Dragan Đurković, praktično od samog dolaska u Ameriku, angažovao u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Parohijski pripadajući Manastiru i crkvi Svetog Save u Libertvilu, postaće član crkveno-školske opštine i,čak, 56/57. godine, potpredsednik. U Srpskoj crkvi je neumorno radio sve, od fizičkih poslova do organizacija svečanosti posle svetih liturgija. Tako je upoznao i Milivoja Stanimirovića, simpatičnog mladića koji je želeo da mu predstavi svoju sestru Milinu. Ispostavilo se da je, već posle prvog susreta, Dragan znao da je Milina njegova „druga polovina“. Uprkos, u početku, malog zatezanja Milininog oca Sava, venčali su se 1957. U regiji Čikaga su živeli naredne četiri godine, a onda su, sa kćerkom Radom, rođenom u prvoj godini njihovog braka, rešili da otputuju i nastane se u Kaliforniji.
Ostvarenje životnog sna i seta zbog patnje Roda
U oblasti naučno-istraživačkog rada u biohemiji i medicini, Dragan Đurković je već radio u firmi ABOT u Čikagu, ali je pravo otkrovenje, posle nekoliko meseci molerisanja u Los Anđelesu, iako za veoma malu platu, pronašao baš u ovoj oblasti, u naučno-istraživačkoj i proizvodnoj firmi, svetski poznatoj i priznatoj BAYA SCIENSE LABARATORY. Počeo je skromno, a završio, posle 30 godina, kao menadžer nabavke i organizacije.
U međuvremenu se cela Milinina porodica preselila u L.A. Dragan i Milina su kupili, pa dogradili, lepu kuću u otmenom delu ovog džinovskog grada kojeg čine 80 naseobina. Dragan je, odavno oprostivši roditeljima, u Ameriku doveo majku Daru i oca Racu. Majka se posle četiri godine vratila u zemlju i ubrzo umrla, a otac Raca je ostao 18 godina, do pred smrt u aprilu 1991. godine. Dragan je bio uz oca, putovao sa njim avionom i kolima kroz Evropu, da bi u Dublju, samo nekoliko dana po dolasku, Raca preminuo.
Supruga Milina se iskazala kao izvanredan majstor frizeraja i stilistike, a kćerka Rada je završila Muzički konzervatorijum i postala operska pevačica. Ipak, zbog skromnosti i nespremnosti za scenu, opredelila se za organizaciju operskih, simfonijskih i drugih muzičkih svečanosti, i sada je menadžer Los Anđeleske filharmonije. Ima sina Patrika i, uz supruga, Velimira Veska Jovičića, uživa život.
Dragan Đurković je u „slobodni zapadni svet“ prešao uprkos svim teškoćama, da bi se, pre svega, borio protiv aveti komunizma. Shvatio je, na žalost, vrlo brzo po pristizanju u Ameriku, da je srpska emigracija razjedinjena i da nema snagu da utiče na promenu režima u Otadžbini. Zato Dragan nikada nije ušao ni u jednu od četničkih organizacija, iako je pokret „Za kralja i Otadžbinu“ i SRPSKU NARODNU ODBRANU, najstariju srpsku organizaciju u Americi, osećao svojim i autentičnim. Pripadao je i pripada, celim svojim bićem, Srpskoj pravoslavnoj crkvi (u vreme raskola Slobodnoj srpskoj crkvi u Americi). Pored mnogo čega drugog, bio je i glavni organizator i više časova držao počasnu stražu u tri dana odavanja počasti rano preminulom poslednjem srpskom kralju Jugoslavije, Petru Drugom Karađorđeviću, u crkvi u Arkadiji, u Los Anđelesu.
Kad su izbili ratni sukobi na prostoru nekadašnje SFRJ, nesebično se angažovao u odbranu srpskog imena i bića. Pisao je članke i knjige, nastupao u u mnogim medijima, borio se protiv stereotipa američkih sredstava informisanja o Srbima kao „lošim momcima“ i jedinim krivcima za građanski rat na prostoru bivše Jugoslavije. Ni danas, sa 82 godine, nije prestao da se bori za prava svog, srpskog naroda.
Najnoviji broj
25. april 2024.
