SEĆANjA NA STARI ŠABAC
BOKSER KOJI JE KOVAO PESNICAMA
Nakon nedavno objavljenog teksta o šabačkom bokseru Rakinom telefonom me je nazvala nepoznata mlada Šapčanka rekavši mi da je i njen deda bio bokser. Pošto sam čitaoce lista pozvao na saradnju odazvao sam se pozivu i narednih večeri otišao sam kod porodice Marković da vidim kakve podatke imaju za mene. U stanu sam zatekao tri generacije članova porodice. Najstariji deda Tihomir sedeo je i kako sam ga pogledao misli su mi se vratile 60 godina u nazad. Bio mi je poznat. Započeli smo grupni razgovor i ja shvatih da je deda onaj bokser kojeg sam kao dečak gledao kako boksuje, a u nedavnom članku sam o njemu napisao : ,,Da mi je u sećanju ostao i neki kovač, bokser teške kategorije kojeg su protivnici dušmansko tukli u ringu“. Napisao sam samo ono čega sam se sećao kao dečak i dočekao sam trenutak da više saznam o tom šabačkom bokseru iz 1955. godine. Bilo mi je malo neprijatno zbog mog izraza ,,tukli“ mada sam ga napisao u sportskom žargonu. I bez obzira na situaciju u kojoj sam se našao zaista sam osetio i veliko zadovoljstvo što sam posle toliko godina sreo starog šabačkog boksera, ali za razliku što smo tog časa obojica bili starci. Otvorio je dušu i dugo mi je pričao o boksu i svom trnovitom životnom putu.
Tihomir (Radomir) Marković rođen je u Ljuboviji 15. 02. 1931. godine. Posle dva razreda osnovne škole počeo je da uči kovački zanat. Kao dečak od petnaest godina došao je u Šabac da izučava kovački zanat kod poznatog šabačkog kovača i potkivača Aleksandra D. Pavlović zvanog Zlojutro. Kod njega je stanovao i hranio se sa još tri učenika. Leti je spavao u senu na tavanu. Ranio je na posao i u tri sata ujutro da bi pripremio potkovice za potkivanje konja.
Zlojutrova radionica nalazila se na kraju Kamička, tačnije na krivini puta ka Tabanoviću u blizini današnje stočne pijace „Bandera“. U to vreme voda za piće donosila se sa arterske česme kod kamičkog mosta i to je bio jedan od Tihomirovih šegrtskih poslova. Onako mladog i sitnog snažniji šegrti su uvek gurali od česme te je kući kasnio sa donošenjem vode. Kad ga je majstor Zlojutro upitao što kasni, Tihomir odgovori kako ga guraju ,,dečkovi“ i od tada mu dadoše nadimak Dečkov. Vremenom Dečkov ojača, vrati se u Ljuboviju gde se doškolovao i položio kovački zanat. Vratio se u Šabac kod svog dobrotvora i majstora Zlojutra. Bio je neumoran radnik i pun snage. Sam je držao nogu od konja dok se potkivalo. I taman je počeo da trenira boks u šabačkom klubu ,,Mačva“ dođe vreme za vojsku. I tokom tri godine služenja vojnog roka boksovao je na vojničkim manifstacijama. Vratio se u Šabac i nastavio da boksuje za „Mačvu“ kao bokser teške kategorije. Bio je visok, snažan, sa jakim crnim obrvama i mrka pogleda. Unosio je strah kod protivnika a za njega je ring bio mali. Svestan svoje snage spustio bi ruke niz telo i pustio da ga protivnik udara a onda kada bi krenuo u napad borba bi se brzo završavala u njegovu korist. U suštini bio je blage naravi. Otkrio mi je tajnu da je u nekim prilikama boksovao pod tuđim imenom jer određeni Mačvini bokseri nisu smeli da prihvate borbu sa jačim protivnicima. U drugim prilikama davali su mu da pred merenje za meč popije i po četiri litre limunade i najede se krofni kako bi dobio na težini i tako ušao u težu kategoriju.
Dečkov se nije plašio svojih protivnika, borio se i zato je imao ponude od drugih bokserskih klubova u kojima su uslovi bili bolji nego u „Mačvi“. U međuvremenu oženio se i zaposlio u ,,Napretku“, kasnije u PIK „Mačva“ jer od boksa se nije moglo živeti a porodica se povećavala. Preko nedelje je na kovačkom nakovnju kovao raonike i snažno tukao velikim čekićem od deset kilograma, a vikendom je nakovanj zamenjivao protivnik u ringu. Na boks mečevima publika je uvek čekala ,,teškaše“ kada su tokom borbe padali najsnažniji bokserski udarci.
Tih šezdesetih godina publika kao da je bila željna surovosti. Svi si skakali uz povike:,, Udri ga, razbi, ubi ga!“. U pauzi rundi viđao sam tužne poglede boksera usmerene ka razuzdanoj publici. Bokseri premoreni, znojavi, krvavi kao da su očima govorili svojim gledaocima:,, Dođite u ring pa ga vi ubite“. Ali bio je to boks, kažu humani sport. U to doba meni je sve to ličio na gladijatorske borbe, posebno tokom borbi u teškoj kategoriji kada su pobedu odlučivali snažni udarci. Kada bi udareni bokser telom od 90 kilograma pao na pod i ring se zadrmao. Publika bi padala u delirijum.
Šabački bokser teške kategorije Tihomir R. Marković zvani Dečkov preživljavao je takav boks oko osam godina, tukao je svoj nakovanj i svoje protivnike. Nije uvek bio pobednik ali borio se sve do jednog kobnog dana kada je boksovao i u trećoj rundi snažno udario svog protivnika. Sudija nije trebao da broji. Bokser iz Subotice preminuo je do bolnice. Tihomir je dobio meč ali kao čovek izgubio ga je. Bio je to šok za sve prisutne. U tom plemenitom sportu jedan bokser je ostao mrtav. Tihomirova majka je govorila: ,,Sine nemoj više boksovati“. On nije bio kriv za smrt svog protivnika koji je verovatno imao slabo srce što je promaklo lekarskoj kontroli. U Šabac su dolazila braća nastradalog boksera da pronađu Dečkova koji je boksovao još jedno kratko vreme ali je ring čuvala milicija. Shvatio je da tako ne može da boksuje i da tokom borbe meri snagu svojih udarca. Napustio je boks i svoj BK ..Mačva“ .Ostao je zapamćen kao šabački bokser sa smrtonosnim udarcem pesnice. Tihomir je dobio svoje životne pobede. Danas ne prati boks, a na kovački meh i nakovanj u njegovoj staroj kovačnici pala je prašina. Boks je human? Izvolite u ring.
Dragutin Dragan Petrović
Tihomir (Radomir) Marković rođen je u Ljuboviji 15. 02. 1931. godine. Posle dva razreda osnovne škole počeo je da uči kovački zanat. Kao dečak od petnaest godina došao je u Šabac da izučava kovački zanat kod poznatog šabačkog kovača i potkivača Aleksandra D. Pavlović zvanog Zlojutro. Kod njega je stanovao i hranio se sa još tri učenika. Leti je spavao u senu na tavanu. Ranio je na posao i u tri sata ujutro da bi pripremio potkovice za potkivanje konja.
Zlojutrova radionica nalazila se na kraju Kamička, tačnije na krivini puta ka Tabanoviću u blizini današnje stočne pijace „Bandera“. U to vreme voda za piće donosila se sa arterske česme kod kamičkog mosta i to je bio jedan od Tihomirovih šegrtskih poslova. Onako mladog i sitnog snažniji šegrti su uvek gurali od česme te je kući kasnio sa donošenjem vode. Kad ga je majstor Zlojutro upitao što kasni, Tihomir odgovori kako ga guraju ,,dečkovi“ i od tada mu dadoše nadimak Dečkov. Vremenom Dečkov ojača, vrati se u Ljuboviju gde se doškolovao i položio kovački zanat. Vratio se u Šabac kod svog dobrotvora i majstora Zlojutra. Bio je neumoran radnik i pun snage. Sam je držao nogu od konja dok se potkivalo. I taman je počeo da trenira boks u šabačkom klubu ,,Mačva“ dođe vreme za vojsku. I tokom tri godine služenja vojnog roka boksovao je na vojničkim manifstacijama. Vratio se u Šabac i nastavio da boksuje za „Mačvu“ kao bokser teške kategorije. Bio je visok, snažan, sa jakim crnim obrvama i mrka pogleda. Unosio je strah kod protivnika a za njega je ring bio mali. Svestan svoje snage spustio bi ruke niz telo i pustio da ga protivnik udara a onda kada bi krenuo u napad borba bi se brzo završavala u njegovu korist. U suštini bio je blage naravi. Otkrio mi je tajnu da je u nekim prilikama boksovao pod tuđim imenom jer određeni Mačvini bokseri nisu smeli da prihvate borbu sa jačim protivnicima. U drugim prilikama davali su mu da pred merenje za meč popije i po četiri litre limunade i najede se krofni kako bi dobio na težini i tako ušao u težu kategoriju.
Dečkov se nije plašio svojih protivnika, borio se i zato je imao ponude od drugih bokserskih klubova u kojima su uslovi bili bolji nego u „Mačvi“. U međuvremenu oženio se i zaposlio u ,,Napretku“, kasnije u PIK „Mačva“ jer od boksa se nije moglo živeti a porodica se povećavala. Preko nedelje je na kovačkom nakovnju kovao raonike i snažno tukao velikim čekićem od deset kilograma, a vikendom je nakovanj zamenjivao protivnik u ringu. Na boks mečevima publika je uvek čekala ,,teškaše“ kada su tokom borbe padali najsnažniji bokserski udarci.
Tih šezdesetih godina publika kao da je bila željna surovosti. Svi si skakali uz povike:,, Udri ga, razbi, ubi ga!“. U pauzi rundi viđao sam tužne poglede boksera usmerene ka razuzdanoj publici. Bokseri premoreni, znojavi, krvavi kao da su očima govorili svojim gledaocima:,, Dođite u ring pa ga vi ubite“. Ali bio je to boks, kažu humani sport. U to doba meni je sve to ličio na gladijatorske borbe, posebno tokom borbi u teškoj kategoriji kada su pobedu odlučivali snažni udarci. Kada bi udareni bokser telom od 90 kilograma pao na pod i ring se zadrmao. Publika bi padala u delirijum.
Šabački bokser teške kategorije Tihomir R. Marković zvani Dečkov preživljavao je takav boks oko osam godina, tukao je svoj nakovanj i svoje protivnike. Nije uvek bio pobednik ali borio se sve do jednog kobnog dana kada je boksovao i u trećoj rundi snažno udario svog protivnika. Sudija nije trebao da broji. Bokser iz Subotice preminuo je do bolnice. Tihomir je dobio meč ali kao čovek izgubio ga je. Bio je to šok za sve prisutne. U tom plemenitom sportu jedan bokser je ostao mrtav. Tihomirova majka je govorila: ,,Sine nemoj više boksovati“. On nije bio kriv za smrt svog protivnika koji je verovatno imao slabo srce što je promaklo lekarskoj kontroli. U Šabac su dolazila braća nastradalog boksera da pronađu Dečkova koji je boksovao još jedno kratko vreme ali je ring čuvala milicija. Shvatio je da tako ne može da boksuje i da tokom borbe meri snagu svojih udarca. Napustio je boks i svoj BK ..Mačva“ .Ostao je zapamćen kao šabački bokser sa smrtonosnim udarcem pesnice. Tihomir je dobio svoje životne pobede. Danas ne prati boks, a na kovački meh i nakovanj u njegovoj staroj kovačnici pala je prašina. Boks je human? Izvolite u ring.
Dragutin Dragan Petrović
Najnoviji broj
25. april 2024.
