SEĆANjA NA STARI ŠABAC
ENIGMA ““ VASA STANKOVIĆ ANDOLIJA
Mnogi hroničari pisali su o čuvenom šabačkom muzičaru Vasi Stankoviću zvanom Andolija čiji život verovatno nikada neće biti istražen do kraja. Radeći 2007. godine izložbu ,,Trag pesme“ čiji je povod bio stogodišnica od snimanja prve gramofonske ploče Vase Andolije u Sarajevu 1907. godine, nisam bio svestan koliko će biti teško prikupiti podatke o njegovom životu i muzičkom radu. Osnovni razlog je to što je Andolija sa svojim orkestrom bio izuzetno pokretljiv i tražen zbog kvalitetnog muziciranja. Do Prvog svetskog rata Andolija je bio najčuveniji svirač u Srbiji a njegov najbolji poznavaoc novinar Radivoje Raća Marković objavio je u ,,Šabačkom Glasniku,“ od 13. maja 1937. godine tekst o Andoliji. Raća kao vrstan novinar zabeležio je podatke koje mu je dao stari Andolija pred kraj života.
Vasa Stanković rođen je u Šapcu 14. oktobra 1852. godine. Njegovi roditelji vlaški Cigani lutali su po Mačvi, zadržavali su se najviše u selu Drenovac i na kraju je Vasin otac sagradio malu kućicu ćerpičaru u ulici Janka Veselinovića. Andolija je već u šestoj godini znao da svira violinu, u petnaestoj je bio vođa muzičke družine koja je svirala po šabačkim kafanama. U životu je imao dve družine. U prvoj je bio šesnaest godina, a u drugoj trideset četiri godine. Karakteristično za Andoliju bilo je to što je pored sevdalinki pevao i rodoljubive pesme, posebno u Bosni i Vojvodini koje su bile pod vlašću Austro-ugarske kojoj takve pesme nisu odgovarale jer su pobuđivale bunt kod stanovništva. Za svako javno nastupanje u Bosni bilo je potrebno dobiti dozvolu, tj. licencu, koja je bila vremenski ograničena.
Svi naši hroničari istraživali su Andolijino muziciranje u Srbiji dok je poznati finski etnomuzikolog dr Risto Peka Penanen to radio u Bosni. U svojim radovima objavio niz interesantnih podataka o Andolijinom kretanju i sviranju. On je otkrio da se u vreme boravka Andolije u Sarajevu pojavila i druga muzička kapela pod nazivom ,,Andolija“ što je bio je markentiški trik i da je postojao još jedan muzičar Andolija sa turskim pasošem. Iz prve licence Vase Stankovića Andolije iz Šapca koju je dobio avgusta 1899. godine za rad u Bosni vidi se da su pored Vase u muzičkoj kapeli bili Vasin brat Nikola, Simo, Ilija, Jefto, Jovan, Stanoje, Jovan Stanković, Pajo, Vaso Radosavljević i Stanko Stojković. U sačuvanim dokumentima ABH navodi se: „Ciganski violinista i pevač rođen u selu Dvorište u Distriktu Pocerina, Podrinje“ Ovaj dokumenat negira mesto Andolijinog rođenja Šabac ili Drenovac? Godine 1904. Andolijina kapela radi u Vlasenici a čine je: Marinko, Mitro, Joco, Radoje, Milan, Stanoje, Nikola, Stojko Stanković a naredne godine Ilija Stanojević. U maju 1907. godine Andolija je sa svojom kapelom ,,zavladao“ Sarajevom a Nemački inž. Franc Hampe snima za firmu Zonofon Rekord 27 njegovih pesama. Andolija se reklamira u novinama, gostuje u Višegradu, Travniku, banji Iliđi, Banja Luci i Dubici. Iz dokumenata Arhiva BH poslednji boravak Andolije u Sarajevu bio je u leto 1911. godine.
Po katalogu gramofonskih ploča snimio je pesme: „Hajd na vojnu“, „Magla pala“ , „Hajd na rogalj“ , „Što se sjaji na sred Sarajeva“, „Đaurko lepa“, „Hajde u gori beli dvori“, „Oj devojko dušo moja“, „Za tobom srce žudi“, „Mehandžija“, „Čupava garava“, „Šano dušo“, „Pita nana“, „Po livadi pada rosa“, „Tišina nema vlada svud“, „Oj devojko što me moriš“, „Duva vetar“, „Otkad si me ostavila“, „Što god ima od potiše sela“, „Anđelina bela Grkinja“, „Brankova želja“, „Hajduk Veljko“, „Prkosa“, „Ne stoj Rade“, „Sinoć mi dragi dolazi“, „Dodirni rukom žice“, „Hajde dragi da ašikujemo“, „Sinoć si meni rekla“, „Hajde u gori beli dvori“.
Finac Risto Peka čudio se, kako je Andolija kao vrstan muzičar i dobitnik Ordena Svetog Save mogao da umre u bedi? Finac nije znao kakva je zemlja Srbija a mi ne znamo gde je Andolijin novac. Prvi svetski rat Andolija je proveo u logorima Arada i Ceglada. Nikada se nije odvajao od svoje violine koja je sve češće i tiše cvilela samo za njegovu dušu. Rat smo dobili i nikome nije trebala Andolijina rodoljubiva pesma zbog koje je bio proterivan iz Bosne i hapšen u Vojvodini. Šapčani su počeli da ga zaboravljaju. Stizale su ga godine, sve je manje ličio na krupnog šabačkog mesara Andoliju, po kojem su mu i dali taj nadimak. Deset godina pred kraj života bio je bolestan. Živeo je na ivici bede u staroj kućici na Bairu koja i danas postoji.
Grupa Šapčana 1928. godine pokrenula je inicijativu da se Vasi Andoliji dodeli odlikovanje za njegov patriotski rad ispoljen kroz srpsku pesmu koju je on pre proneo kroz Bosnu i to u ono vreme kada se u njoj nije smelo srpski govoriti. Dobio je Orden Svetog Save petog stepena 1930. godine ali nije imao novaca da plati ordensku taksu. Bilo mu je drago da su ga se Šapčani setili. Njegov poslednji javni nastup bio je u sali bioskopa ,,Kasina“ u Masarikovoj ulici kada je na koncertu pevao i poznati šabački pevač Milan Timotić Bata. Pred kraj života Andoliju je naslikao šabački slikar Stevan Čalić. Andolija je tada bio oronuli starac i ta slika je korišćena u svim publikacijama u kojima se pisalo o starom muzičaru.
Fotografiju Vase Andolije presnimio sam iz beogradskih novina ,,Ilustrovani list“ od 1927. godine. Andoliju sa violinom u ruci fotografisao je šabački fotograf Jovan Erić. Ispod fotografije piše: „Čika Vasa, zvani Andolija, star 75 godina, a već 60 godina od kako je svirač. U mlađim godinama bio je čuveni tenor. Nema pesme koju on ne poznaje ni komada koji on ne zna svirati...“ Andolija je sahranjen 2. februara 1934. godine uz pratnju Petra Grozdića, predsednika Šabačke opštine, 20 sveštenika, 40 muzičara i velikog broja Šapčana. Pred kraj njegovog života reči su mu bile: ,,Sve naopako pevaju, pokvariše nam pesmu“.
Dragutin Dragan Petrović
Vasa Stanković rođen je u Šapcu 14. oktobra 1852. godine. Njegovi roditelji vlaški Cigani lutali su po Mačvi, zadržavali su se najviše u selu Drenovac i na kraju je Vasin otac sagradio malu kućicu ćerpičaru u ulici Janka Veselinovića. Andolija je već u šestoj godini znao da svira violinu, u petnaestoj je bio vođa muzičke družine koja je svirala po šabačkim kafanama. U životu je imao dve družine. U prvoj je bio šesnaest godina, a u drugoj trideset četiri godine. Karakteristično za Andoliju bilo je to što je pored sevdalinki pevao i rodoljubive pesme, posebno u Bosni i Vojvodini koje su bile pod vlašću Austro-ugarske kojoj takve pesme nisu odgovarale jer su pobuđivale bunt kod stanovništva. Za svako javno nastupanje u Bosni bilo je potrebno dobiti dozvolu, tj. licencu, koja je bila vremenski ograničena.
Svi naši hroničari istraživali su Andolijino muziciranje u Srbiji dok je poznati finski etnomuzikolog dr Risto Peka Penanen to radio u Bosni. U svojim radovima objavio niz interesantnih podataka o Andolijinom kretanju i sviranju. On je otkrio da se u vreme boravka Andolije u Sarajevu pojavila i druga muzička kapela pod nazivom ,,Andolija“ što je bio je markentiški trik i da je postojao još jedan muzičar Andolija sa turskim pasošem. Iz prve licence Vase Stankovića Andolije iz Šapca koju je dobio avgusta 1899. godine za rad u Bosni vidi se da su pored Vase u muzičkoj kapeli bili Vasin brat Nikola, Simo, Ilija, Jefto, Jovan, Stanoje, Jovan Stanković, Pajo, Vaso Radosavljević i Stanko Stojković. U sačuvanim dokumentima ABH navodi se: „Ciganski violinista i pevač rođen u selu Dvorište u Distriktu Pocerina, Podrinje“ Ovaj dokumenat negira mesto Andolijinog rođenja Šabac ili Drenovac? Godine 1904. Andolijina kapela radi u Vlasenici a čine je: Marinko, Mitro, Joco, Radoje, Milan, Stanoje, Nikola, Stojko Stanković a naredne godine Ilija Stanojević. U maju 1907. godine Andolija je sa svojom kapelom ,,zavladao“ Sarajevom a Nemački inž. Franc Hampe snima za firmu Zonofon Rekord 27 njegovih pesama. Andolija se reklamira u novinama, gostuje u Višegradu, Travniku, banji Iliđi, Banja Luci i Dubici. Iz dokumenata Arhiva BH poslednji boravak Andolije u Sarajevu bio je u leto 1911. godine.
Po katalogu gramofonskih ploča snimio je pesme: „Hajd na vojnu“, „Magla pala“ , „Hajd na rogalj“ , „Što se sjaji na sred Sarajeva“, „Đaurko lepa“, „Hajde u gori beli dvori“, „Oj devojko dušo moja“, „Za tobom srce žudi“, „Mehandžija“, „Čupava garava“, „Šano dušo“, „Pita nana“, „Po livadi pada rosa“, „Tišina nema vlada svud“, „Oj devojko što me moriš“, „Duva vetar“, „Otkad si me ostavila“, „Što god ima od potiše sela“, „Anđelina bela Grkinja“, „Brankova želja“, „Hajduk Veljko“, „Prkosa“, „Ne stoj Rade“, „Sinoć mi dragi dolazi“, „Dodirni rukom žice“, „Hajde dragi da ašikujemo“, „Sinoć si meni rekla“, „Hajde u gori beli dvori“.
Finac Risto Peka čudio se, kako je Andolija kao vrstan muzičar i dobitnik Ordena Svetog Save mogao da umre u bedi? Finac nije znao kakva je zemlja Srbija a mi ne znamo gde je Andolijin novac. Prvi svetski rat Andolija je proveo u logorima Arada i Ceglada. Nikada se nije odvajao od svoje violine koja je sve češće i tiše cvilela samo za njegovu dušu. Rat smo dobili i nikome nije trebala Andolijina rodoljubiva pesma zbog koje je bio proterivan iz Bosne i hapšen u Vojvodini. Šapčani su počeli da ga zaboravljaju. Stizale su ga godine, sve je manje ličio na krupnog šabačkog mesara Andoliju, po kojem su mu i dali taj nadimak. Deset godina pred kraj života bio je bolestan. Živeo je na ivici bede u staroj kućici na Bairu koja i danas postoji.
Grupa Šapčana 1928. godine pokrenula je inicijativu da se Vasi Andoliji dodeli odlikovanje za njegov patriotski rad ispoljen kroz srpsku pesmu koju je on pre proneo kroz Bosnu i to u ono vreme kada se u njoj nije smelo srpski govoriti. Dobio je Orden Svetog Save petog stepena 1930. godine ali nije imao novaca da plati ordensku taksu. Bilo mu je drago da su ga se Šapčani setili. Njegov poslednji javni nastup bio je u sali bioskopa ,,Kasina“ u Masarikovoj ulici kada je na koncertu pevao i poznati šabački pevač Milan Timotić Bata. Pred kraj života Andoliju je naslikao šabački slikar Stevan Čalić. Andolija je tada bio oronuli starac i ta slika je korišćena u svim publikacijama u kojima se pisalo o starom muzičaru.
Fotografiju Vase Andolije presnimio sam iz beogradskih novina ,,Ilustrovani list“ od 1927. godine. Andoliju sa violinom u ruci fotografisao je šabački fotograf Jovan Erić. Ispod fotografije piše: „Čika Vasa, zvani Andolija, star 75 godina, a već 60 godina od kako je svirač. U mlađim godinama bio je čuveni tenor. Nema pesme koju on ne poznaje ni komada koji on ne zna svirati...“ Andolija je sahranjen 2. februara 1934. godine uz pratnju Petra Grozdića, predsednika Šabačke opštine, 20 sveštenika, 40 muzičara i velikog broja Šapčana. Pred kraj njegovog života reči su mu bile: ,,Sve naopako pevaju, pokvariše nam pesmu“.
Dragutin Dragan Petrović
Najnoviji broj
25. april 2024.
