NIKITA MILIVOJEVIĆ, POSLE PETNAEST GODINA PONOVO REŽIRA U ŠABAČKOM POZORIŠTU
KAD JE DRUŠTVO POGUBLjENO
Ponovna saradnja poznatog reditelja Nikite Milivojevića, bila je povod za intervju sa njim. Nikitu smo zatekli u Šabačkom pozorištu, kako sa glumcima uveliko radi na novoj predstavi, koja će imati premijeru početkom marta
Poput ruskog pisca, Čehova, koji ga naročito inspiriše, Nikita Milivojević kroz svoja ostvarenja oslikava realnost koja ga okružuje. U Šabačko pozorište, Nikita se vratio na poziv upravnika Zorana Karajića, a sve sa namerom da šabačkoj publici, na duhovit način, kroz predstavu “Događaj u stanu broj dva“, prikaže svoj stav i mišljenje o stanju nacije. To je bio povod za razgovor sa njim.
Posle više od decenije, ponovo režirate u Šabačkom pozorištu. Kako je došlo do te saradnje?
- Ti, neki naši dogovori da se ponovo sretnemo, traju već toliko da mi je bilo neprijatno da više odlažem to zbog nekih drugih obaveza, što privatnih, što poslovnih. Šabac ima posebno mesto u mom srcu i uglavnom uspomene iz Šapca vezujem za početak moje karijere. Ovde nisam bio petnaest godina, a to je čitav jedan deo života. Ali, cenim upornost ljudi koji su me želeli ovde i nije bilo u redu da to više odlažem. Imao sam dobre tekstove da predložim i sve se, na obostrano zadovoljstvo, uklopilo.
Za petnaest godina, koliko niste sarađivali sa Šabačkim pozorištem, promenilo se mnogo toga. Šta ste prvo uočili?
- Na prvi utisak sve je isto. Čak je i bife tamo gde je bio. Ali, unutar svega ima dosta promena. Ne samo to što smo svi stariji, već se apsolutno sve promenilo. Čak više i ne živimo u istoj zemlji. U pozorištu se promenili i neki ljudi, mada ove koje znam...ima nešto strašno uzbudljivo sresti ih ponovo, posle toliko vremena. Čini mi se kao da smo se juče rastali. Valjda je i to normalno. Ovde ima stvarno mnogo ljudi sa kojima volim da radim. U međuvremenu ovde su radili neki moji studenti. Bojana Lazić je radila “Trku sa vremenom“. Čak mi je neko rekao da se rukopis nečega što sam ja radio prepoznaje u toj predstavi, što mi je naročito drago. Ali, na žalost, za ovih petnaest godina i kultura je izgubila na značaju.
Posle više od decenije, ponovo režirate u Šabačkom pozorištu. Kako je došlo do te saradnje?
- Ti, neki naši dogovori da se ponovo sretnemo, traju već toliko da mi je bilo neprijatno da više odlažem to zbog nekih drugih obaveza, što privatnih, što poslovnih. Šabac ima posebno mesto u mom srcu i uglavnom uspomene iz Šapca vezujem za početak moje karijere. Ovde nisam bio petnaest godina, a to je čitav jedan deo života. Ali, cenim upornost ljudi koji su me želeli ovde i nije bilo u redu da to više odlažem. Imao sam dobre tekstove da predložim i sve se, na obostrano zadovoljstvo, uklopilo.
Za petnaest godina, koliko niste sarađivali sa Šabačkim pozorištem, promenilo se mnogo toga. Šta ste prvo uočili?
- Na prvi utisak sve je isto. Čak je i bife tamo gde je bio. Ali, unutar svega ima dosta promena. Ne samo to što smo svi stariji, već se apsolutno sve promenilo. Čak više i ne živimo u istoj zemlji. U pozorištu se promenili i neki ljudi, mada ove koje znam...ima nešto strašno uzbudljivo sresti ih ponovo, posle toliko vremena. Čini mi se kao da smo se juče rastali. Valjda je i to normalno. Ovde ima stvarno mnogo ljudi sa kojima volim da radim. U međuvremenu ovde su radili neki moji studenti. Bojana Lazić je radila “Trku sa vremenom“. Čak mi je neko rekao da se rukopis nečega što sam ja radio prepoznaje u toj predstavi, što mi je naročito drago. Ali, na žalost, za ovih petnaest godina i kultura je izgubila na značaju.
Najnoviji broj
25. april 2024.
