ZMIJE, FAKIRI, GATARE I MAJMUNI...

Nalećem na “piramidu“ nepečenih zemljanih ćupova za pustinjski život plemena nomada i tuarega. Napune se vodom i stave u hlad. Koliko vode isteče kroz porozne zidove, toliko opadne temperatura tečnosti. Kada je ćup na polovini, voda je najhladnija!
Sunce zađe za palme, muzika se pojačava, dim postaje gušći. Iz bočnih uličica nadiru uparađeni muškarci i njihove zabrađene žene ““ iza. Mnogi odmah sedaju za postavljene stolove u centralnom delu odakle dopiru zanosni mirisi orijentalne kuhinje. Naočiti Marokanac sa tri žene naručuje arapski specijalitet kus-kus («Kus-kus ““ gut-gut!»!, uzvikivuju nemački turisti do njega). Nedaleko stoji čovek u beloj galabiji okružen masom ljudi. Gladeći dugu sedu bradu neprestano govori. Pripovedač! Od davnina u ovom delu sveta postoje ljudi koji pripovedaju (koliko veštine ““ toliko para). Rekoše da čovek priča o pustinjskom duhu Gulu. Iza starca se otegao niz čistača cipela. Posao im cveta - pošto prašina caruje.
Probijamo se kroz metež ljudi koji prolaze, dolaze, guraju se, sudaraju, dovikuju, izvikuju... Sve te zaglušujuće zvuke nadjačavaju zurle, i do “daske“ odvrnuti tranzistori...
Neko me vuče za haljinu. Gatara! Žurno izbegavam susret sa njom i nalećem na čoveka koji sedi na ćilimčetu. Dok svira na fruli - iz drvene korpe lagano se podižu dve kobre. Njihove crno-bele glave počinju da se njiš levo-desno-levo... pojavi se i treća! Kratka, široka sa žutom šarom. Koristi nebudnost gospodara i “kreće u život“ van ćilimčeta. Nastaje vriska, panični beg. Dotrča policajac, pa uz viku i grdnju - pokupi fakira sa “stadom“, sve spakova u vozilo slično minijaturnom kombiju - i odjuri sa trga.