ЗМИЈЕ, ФАКИРИ, ГАТАРЕ И МАЈМУНИ...

Налећем на “пирамиду“ непечених земљаних ћупова за пустињски живот племена номада и туарега. Напуне се водом и ставе у хлад. Колико воде истече кроз порозне зидове, толико опадне температура течности. Када је ћуп на половини, вода је најхладнија!
Сунце зађе за палме, музика се појачава, дим постаје гушћи. Из бочних уличица надиру упарађени мушкарци и њихове забрађене жене ““ иза. Многи одмах седају за постављене столове у централном делу одакле допиру заносни мириси оријенталне кухиње. Наочити Мароканац са три жене наручује арапски специјалитет кус-кус («Кус-кус ““ гут-гут!»!, узвикивују немачки туристи до њега). Недалеко стоји човек у белој галабији окружен масом људи. Гладећи дугу седу браду непрестано говори. Приповедач! Од давнина у овом делу света постоје људи који приповедају (колико вештине ““ толико пара). Рекоше да човек прича о пустињском духу Гулу. Иза старца се отегао низ чистача ципела. Посао им цвета - пошто прашина царује.
Пробијамо се кроз метеж људи који пролазе, долазе, гурају се, сударају, довикују, извикују... Све те заглушујуће звуке надјачавају зурле, и до “даске“ одврнути транзистори...
Неко ме вуче за хаљину. Гатара! Журно избегавам сусрет са њом и налећем на човека који седи на ћилимчету. Док свира на фрули - из дрвене корпе лагано се подижу две кобре. Њихове црно-беле главе почињу да се њиш лево-десно-лево... појави се и трећа! Кратка, широка са жутом шаром. Користи небудност господара и “креће у живот“ ван ћилимчета. Настаје вриска, панични бег. Дотрча полицајац, па уз вику и грдњу - покупи факира са “стадом“, све спакова у возило слично минијатурном комбију - и одјури са трга.