UČITELj

Brzo, zakasnićemo! - nervozno me požurivala majka. Još jednom mi je namestila tregere na kratkim pantalonama, što su se ukrštali na leđima, i povukla dokolenice koje su, zbog slabog lastiša, stalno padale. Popravljajući razdeljak, na silu napravljen, išao sam nekoliko koraka ispred nje. Te noći nisam spavao. Ko li će doći, učitelj ili učiteljica?
„Moraš pokloniti cveće, prvi je dan u školi“- govorila je majka i maramicom brisala vlažne oči.
Podrhtavao sam celim telom. Poželeo sam da pobegnem, da nađem neko skrovito mesto u Zabranu, gde me niko neće naći. Pred školom sam uhvatio majku za ruku. Naleteli smo na poslužitelja koji je sam sebi odredio važnu ulogu. Stajao je raširenih nogu, strogog izraza lica i svako je morao prvo njemu da se obrati. Posle duže pauze, pokazao nam je učionicu gde ćemo se smestiti.
Unutra su već bili mnogi roditelji sa decom i dok su oni razgovarali, deca su ćutala, pogleda upravljenog napred. Obučeni su bili u najlepša odela. Uredno očešljani, dečaci su sedeli po strani, a devojčice, sa napravljenim loknama i spretno uvijenim pletenicama, privijale su se uz svoje roditelje. Čuo se poneki uzdah. Svi su napeto iščekivali, ali radosti nije bilo.
Ušao je učitelj i u učionici je nastao muk. Posmatrali smo ga ispod oka. Bio je čovek manjeg rasta, prosede, talasaste kose, sivih, sitnih očiju, izraženih veđa i jagodica, a dah mu je odisao mirisom jakog duvana. Nosio je tesan sako i sva su dugmad bila zakopčana. Pantalone, sa manžetnama, dosezale su do iznad članaka pa su „šimike“, sa visokim potpeticama, izgledale još duže.
Ostali smo sami sa učiteljem, sedeći pognutih glava. Pokušavao je da nas raspoloži. Hodao je između klupa, nešto je govorio, čak se i smejao, a meni je tutnjalo u glavi da sam mislio da će se raspasti. U jednom trenutku me je pomilovao. Žmarci su mi silazili niz leđa, goreo sam od uzbuđenja. Zaboravio sam sve recitacije koje sam znao. Počeo je da svira na violini neku melodiju, zatim drugu, koju sam prepoznao. Podigao sam glavu, smeo sam da ga pogledam. Pa i nije tako loš naš učitelj, pa i nije tako strašan, pa zar mi nisu govorili da je najlepše đačko doba?
„Deco, sutra ćemo učiti slovo A. Donesite deset drvaca...“
Cveće sam zaboravio na klupi.