JELICA VREDNICA

Brojne su priče koje se prenose sa kolena na koleno. Stotine godina nisu prepreka da se pouka izvuče kažu starine od kojih smo i ovu čuli. U idili prastarog sela u siromašnom domaćinstvu Sretana koji je bio poznat po čestitosti živela i supruga i petoro dece. Među četiri sestre se isticala Jelica, jedra devojka koja je u stopu pratila oca. I kada se oralo parom slabašnih krava ona je posrtala ispred i često zavredela ni kriva ni dužna vrh od kandžije kojim su krave podsticane da vuku ralo. Muka jedna.
Tog leta, priseća se jedan od starina svi posejali kukuruz za projino brašno samo Sretan nikako da uzore i pripremi zemlju. Jelica mu uvek bila uz rame. Umela je iako ni punoletna da hrabri oca koji bi se samo nasmejao i gladio duge brke. Tek bilo kako bilo zemlju pripremiše i posejaše tek oko Trojica. Komšije se smejale pošto se njihov kukuruz već rodom smešio. Ali kako Bog reče, dodade stari, počeše kiše i lepo vreme da se smenjuju i kukuruz poraste taman kao kod komšija. Bi i izdašan rod da se čeljad prehrani. I tu je glavna u radu bila Jelica koju u selu prozvaše vrednica. Bila je takva i u pomoći drugima, i u kolu o svečarijama. Udala se za siromu i rodila tri sina. Jedno očevo ime dala.
Za amanet ostavila izreku, oči strašljivice, ruke radinice, savetujući mlađe do pozne starosti da u svemu treba istrajati i nikad pokleknuti bez obzira na stanje. Jer vreme sve okreće u trenu, govorila je žena iz seoskih predanja. Kako smo čuli tako vam i dajemo na sud. Vi već kako mislite i poslušajte. Ili ne, starica odavno ko u pesmi ore nebeske njive.