ĐURĐA

Putujući podno Vlašića po priču koju nam je ponudio starina u želji da se ne zaboravi predanje koje sve manje ljudi pamti. Sneg koji je ličio na stare zime učinio se autoru ovih redova dobar uvod u priču.
Ali avaj, starina se tu nasmeja i reče da je priča koju će nam darovati baš iz zime koja je imala preko metar snega i bila ona narodska, ciča zima da drvo u šumi puca od studeni. I tako poče priča u starom vajatu uz satlik domaće i staru lulu nasleđenu od đeda Solunca.
- U selu nedaleko odavde u dane pred Prvi veliki rat živela sirotinja rasuta po bregovima. Jedan od njih nadničar imao čeljadi za diku, ni manje ni više nego deset. Pet ćeri i isto toliko sinova. Ali najlepša među njima bila Đurđa rođena na Đurđevdan pesnaest leta ranije. Zanosnog stasa, tužnih plavih očiju, osmeha za melem i rumeni po kojoj su se sirotinjske ćeri poznavale. Prosaca bilo za dan svaki ali već postariji otac sve odbijao dok od sreskog bogataša ne stiže ponuda da mu u dom Đurđa dođe i zdrave naslednike rodi a, blaga je imao na tovare. Dovoljno da se starina zamisli i zaruke su pale. A svadba je uz rukovanje zakazana za Uskrs.
Bila su to vremena kada je očeva reč bila svetinja a, mati koja je znala da je begenisana od sirotinjskog sina jedinca čija je mati umrla na porođaju, Nedeljka, rođenom baš na Uskrs nije smela reč reći. Saznala i Đurđa i suzama zalila svaki korak do bunara podno brega gde se viđala sa nesuđenim đuvegijom. Plakali su i grlili se a, ona reče da će pre umreti nego otići za postarijeg momka. Grlila je rukom dukat koji joj je Nedeljko darovao a, koji je pripadao njegovoj majci, snahi namenjen. Od oca ga je vešto krila.
- Braća su od oca dobila zaduženje da čuvaju sestru koja je sve teže nalazila priliku da se vidi sa Nedeljkom. Snegovi su se nizali i na jednom od viđenja dok je pogledom pratila svog Nedeljka, reši da ostane i studeni preda i telo i dušu, zborio starina. Tek malo se napio domaće i počeo puniti lulu starim duvanom.
I dok je poput paukove u uglu starinske sobe, rasla mreža nestrpljenja starina posle gustog oblaka dima nastavi.
- Sestra nikako da se vrati sa vodom i braća krenuše po nju. Zatekoše je beživotnu sa dukatom u ruci. Pohitaše kući. Ubrzo selo se tiskalo uz Đurđu koja je na odru bila jedino bez rumenila. Lepa za neverovati, nakašlja se stari i reče da su tako tvrdile starine i preda se ramu tih dana.
- Plakalo je i mlado i staro a, u neko doba pojavi se i Nedeljko. Plakao je uz svoju nesuđenu a majka je kradom na prsa nesrećne devojke stavila dukat. U neko doba ostaše sami Đurđa i Nedeljko i dok je on plakao zračak sunca sa dukata nastavi put do obraza prelepe beživotne Đurđe. Nedeljko odlutao u prisećanja suznih očiju ne primeti da se rumen poče vraćati u obraze i ubrzo Đurđa ožive. Svi odreda su se krstili i zahvaljivali Gospodu a, otac posla glas bogatašu da su zaruke prekinute i da je daje Nedeljku, kako je Bog reko. Te godine Uskrs i Đurđevdan padoše u isti dan pa bi svečano kao u bajci, ali istina živa, pogladi brke starina.
I tu nasta tajac. Šta bi dalje odjekivalo tišinom a starina je učini i dužom i tišom pa zamišljeno oslonjen o štap dovrši svoju priču.
- Bilo je tada čuda mnoštvo. Te ovakvih te onakvih. Đurđa je svojom lepotom i dobrotom salužila. E sad šta beše dalje. Kao na sokaku postoje na raskršću dva puta. Po jednom imali su puno dece i živeli dugo i srećno. Slika sa venčanja na Uskrs krasila im slavsku odaju. Po drugoj regrutovaše Nedeljka koji u tom ratu pogibe od zalutalog metka. Ostavi Đurđu sa tri malena sina. Preuda se lepota udovica baš za sina bogataša kojem podari porod, ali i dočeka duboku starost ni za tren se ne odričući Nedeljkovog dukata iako je blaga imala na pretek.
I tu ponudi rakiju i uz smeh reče.
- Koji je kraj lepši godinama slušam. Đurđa je u kočijama starosti pozne otišla na nebeske staze. Sa sobom je odnela svoj dukat i ostavila bogatstvo što Nedeljkove što dece sa bogataševim sinom baš deset. A ni cela zima poput ove nema ukupno studeni koliko samo dan onih zima. I da ne zaboravim, lepota kao Đurđa podno Vlašića se više nije rodila. Niti hoće godina mi, uz svoju lulu osta starina u vajatu vršnjaku vekova.
Tek da se ne zaboravi...