Инфо

Берза

  • aero 1.701 ▼ -0,23%
  • dinnpb 3.413 ▼ -1,93%
  • dnos 1.250 ▲ 2,46%
  • enhl 650 ▼ -0,15%
  • fint 505 ▲ 1,00%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • gmon 1.800 ⚫ 0,00%
  • gsfd 525 ▲ 50,00%
  • impl 3.001 ▼ -0,03%
  • jmbn 9.171 ▲ 5,41%
  • kmbn 2.100 ▼ -1,45%
  • niis 683 ▼ -0,44%
  • rso16144 103,91 ▼ -1,96%
  • svrl 622 ⚫ 0,00%
  • tgas 10.800 ▲ 0,47%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
(11. фебруар 2016.)
ВЛАДИМИР СТАНИМИРОВИЋ (1881 ““ 1956)

СТИХОВИ ЗА НЕЗАБОРАВ

Навршило се 60 година од смрти Владимира Станимировића. Ових дана навршава се сто година од доласка на Крф српске војске
У склопу обележавања стогодишњице успомене на Велики рат, ових дана се навршава тачно сто година од доласка српске војске и дела народа на грчко острво Крф. Ово Острво спаса, како су га Срби назвали, пружило је сигурност и прилику за опоравак изнуреним војницима који су месецима били у повлачењу кроз Црну Гору и Албанију. Нажалост, иако на сигурном, хиљаде српских јунака није успело да се опорави и своју смрт нашло је на самом острву Крф, малом острву Виду и у дубинама Јонског мора. Трајан белег боравка српске експедиције, оставио је и један Шапчанин, кроз стихове који ће вековима подсећати на трагичну судбину српског народа и државе у Првом светском рату. Реч је о песнику Владимиру Станимировићу. Треба нагласити да су у овом, једном од највећих, ако не и највећем егзодусу једне војске, њеног руководства и народа у историји, учествовали и други незнани и знани Шапчани. Поред Владимира Станимировића, изазове Албанске голготе и пребацивања на Крф, искусили су и Михаило Дуњић, Станислав Винавер, Младен Ђуричић, Риста Марјановић, Дража Петровић и бројни други.
Владимир Станимировић, рођен је 1881. године у Шапцу, од оца Павла и мајке Јелисавете. Њих двоје су осим Владимира, имали још четворе деце, Драгутина, Љубицу, Анку и Зору. Његов отац, Павле, држао је трговинску радњу у шабачком насељу Доњи Шор, на месту где се налазило некадашње шабачко предузеће ГП “Изградња“, а данас се налази Градска кафана. Учио је основну школу у Шапцу (која се тада налазила код цркве), а потом је школовање наставио у шабачкој гимназији. Велику матуру је положио у Београду, након чега је уписао правни факултет.
Први светски рат, Владимир Станимировић, дочекао је као део Штаба Дринске дивизије. Осетио је све страхоте повлачења српске војске и народа преко албанских гудура, крајем 1915. и почетком 1916. године. Доласком на Крф, свакодневно постаје сведок мука и патњи великог броја српских бораца. Свакодневна умирања, повећавала су и број хумки, па су тела умрлих српских војника почела са дереглијама да се извлаче ван Крфа и острва Видо, и да се спуштају у дубине Јонског мора. У једном тренутку, велики број српских бораца свој вечни мир нашао је у грчком селу Сан Матијас, удаљеном 20-ак км од града Крфа, где су војници спуштани у заједничку гробницу. Постоји тврдња да су Дринци (војници Дринске дивизије), тражили да се сахране на неком месту које ће их подсећати на завичај, на воћњаке и копно, а не близу мора. Тако је ова гробница, у селу Сан Матијас на Крфу, једно од ретких места одакле се море и не види, а одакле чак и немате осећај да сте на острву.
У вези са масовним страдањем српских војника, Штаб Дринске дивизије, чији је Владимир Станимировић био део, расписао је конкурс за текст записа који ће говорити о страдалницима који леже, сахрањени у овој гробници. Једину награду добио је Владимир Станимировић, за потресне стихове.
Овај споменик у Сан Матијасу, на Крфу, који су ,,Дринци својим друговима“ (како пише на споменику) наменили, подигли су преживели војници и официри својим умрлим и изгинулим саборцима. Стихови нашег суграђанина најбоље су показали страдање, али и витешство једне генерације Срба, наших дедова и прадедова.
Владимир Станимировић, био је истакнути књижевни стваралац, а ратно искуство које је стекао током Првог светског рата значајно је утицало на његов потоњи рад. На Крфу је био сарадник Српских новина, које су у том периоду биле и службено гласило српске државе, али и новине у правом смислу речи са разним вестима, прилозима, па чак и књижевним текстовима и критиком. Како је за време рата део времена провео при дивизијској болници, заједно са још једним истакнутим Шапчанином, хирургом др Дуњићем, искуства тамо доживљена оставила су трага на песниково стварање. Тако, 1920. године, Владимир Станимировић, у часопису Мисао, објављује ,,Пољску болницу“, драмско дело у стиху, које иако без изразитих драмских елемената налази свој пут до публике и репертоара Народног позоришта у Београду. Премијерно изведена новембра 1920. године, узбуркала је осећања гледалаца још увек под утиском минуле ратне епопеје.
Након завршетка рата, Владимир Станимировић, радио је у Дирекцији железнице, а затим и у Министарству финансија нове државе. Наставио је са књижевним радом. Књигу стихова, са лирским и ратним песмама, објавио је 1920. године. Српска књижевна задруга је 1924. године издала драматизоване стихове о преласку српске војске преко Албаније под именом Изгнаници, албанска одисеја у три дела. Током свог стваралачког рада, објављивао је и био сарадник многих листова и часописа: Голуб, Искра, Босанска вила, Бранково коло, Дело, Мисли итд. Иза себе је оставио две необјављене збирке песама ““ Паланка и завичај и Поробљени завичај, као и позоришни комад Мали Радојица.
Према сведочењу његових савременика, Владимир Станимировић, је целог живота живео време ратног патриотског морала и његових норми. Његова љубав према отаџбини била је толико присутна и безусловна да је чак постала сметња у свакодневној комуникацији, са окружењем у послератним измењеним условима. Такође, у литератури о Владимиру Станимировићу, налазимо да је у описима оних који су га познавали, важио за честитог човека, без порока. Никада се није женио. Живео је врло оскудно и сам, умро је скоро као самац. Умро је у Београду, 6. фебруара 1956. године.
Навршило се 60 година од смрти Владимира Станимировића. Ових дана навршава се сто година од доласка на Крф српске војске. Два догађаја која заслужују да се спомену. Када дође сезона одмора, сваке године велики број наших суграђана све чешће борави на Крфу. Свима онима који буду боравили на овом острву, текст је још један разлог више да издвоје мало времена, и због Владимира и због свих оних чије су кости ту положене, да посете и Сан Матијас ... ред је, да се не заборави.
Према сведочењу његових савременика, Владимир Станимировић, је целог живота живео време ратног патриотског морала и његових норми. Његова љубав према отаџбини била је толико присутна и безусловна да је чак постала сметња у свакодневној комуникацији, са окружењем у послератним измењеним условима.
Станојевићеви стихови са гробнице у Сан Матијасу
На хумкама у туђини
Неће српско цвеће нићи
Поручите нашој деци:
Нећемо им никад стићи.
Поздравите домовину,
Пољубите родну груду.
Спомен борбе за Слободу
Нека ове хумке буду.
Д.Живановић, историчар

Најновији број

15. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa