NE ŽIVIM U PROŠLOSTI

Radenko Žunić, jedan je od retkih koji su poslovni put u Hemijskoj industriji “Zorka“, počeli u Konstrukcionom birou a zvršili na mestu generalnog direktor, pa u Izvršnom veću Srbije na funkciji potpredsednika. Kroz godine rada, od mesta tehničara, komercijalnog referenta i direktora tog sektora, do generalnog, sticao je znanje i iskustvo, završio fakultet, upoznao “Zorku“ i radnike, i sve to nastojao da primeni širom Srbije kao visoki republički funkcioner zadužen za privredni razvoj. Karijeru je gradio privrednim uspesima a ne političkim poenima, u vremenu koje je Srbiji donelo turbulencije fatalne za budući ekonomski, privredni pa i opšti razvoj. U svemu tome ostao je dosledan časnim shvatanjima, saradnicima i prijateljima, pa zbog toga bio i “nepodoban“. Ostavku na mesto potpredsenika Vlade Srbije podneo je pod motom “ne da nećete vi sa mnom, neću ja sa vama“.
Ortodoksni zlatiborac, ponosan na rodni kraj, još ponosnije priča o ocu koji je bio obalski radnik, Radenko je zavoleo Šabac gde se školovao, stekao porodicu i u njemu ostao da i danas, ponekad, ne rado i bez patetike, podseti kad su ga neki novinari, ponukani takođe nekim nisko moralnim političarima, stavljali na stub srama. Kaže da je ponosan na ono što je u “Zorki“ radio i uradio, i veli da je to činio kako je najbolje znao i umeo i koliko je mogao.
U prvoj godini mandata Radenka Žunića, na mestu generalnog direktora, otvorena je Fabrika za proizvodnju PVC-a, a tri godine potom Beli limovi, za koje je skoro veći problem od gradnje bio u obezbeđenju sirovina. Tih godina izgrađena je i Alatnica, pa pogon za preradu lekovitog bilja i pogon za izradu rentgen filmova u okviru Farmacije. Tada je izvršeno i energetsko snabdevanje, odnosno urađena gasifikacija “Zorke“, rekonstruisana unutrašnja infrastruktura kao i ulica Narodnih heroja koja prolazi kroz “Zorku“. U sastav ove Hemijske industrije tada je, u žestokoj konkurenciji, sa “Kablovima“ i “Trepčom“, ušao rudnik “Suva ruda“ iz Raške a izgrađeno je i 160 stanova u šabačkom naselju Trkalište i očuvane sve mere iz oblasti društvenog standarda.
Priču za “Glas Podrinja“ je nerado prihvatio, što zbog dugogodišnje pasivnosti od javnih nastupa a više zbog već pomenutih pisanija koja su od njegovog života i rada htela da naprave afere.
Radenko Žunić je rođen u Beloj Reci na Zlatiboru, a u Šabac je sa porodicom doselio 1946. godine. Na Zlatiboru je počeo prvi razred, završio ga u Šapcu, posle osmogodišnje škole završio je srednju tehničku, mašinski odsek a po odsluženju vojnog roka, pedeset devete godine, zaposlio se u “Zorki“. Prvo radno mesto ovog mašinskog tehničara bilo je u Konstrukcionom birou da bi mu posle dve godine predložili da pređe u Komercijalni sektor gde je vodio uvoz opreme i rezervnih delova, i tu ostao nekoliko godina.
- U “Zorki“ je u to vreme postojao jedan pokret obrazovanja i školovanja. Naravno, nije to samo bila volja pojedinaca, već i sama fabrika je u tom vremenu, pa i posle u onom o kojem mogu da govorim, imala politiku stalne podrške i stimulisanja ljudi da se doškoluju. Puno je tu sredstava uloženo ali je mnogo “Zorka“ time dobila. Ja sam se upisao na Višu komercijalnu školu, ovde u Šapcu i to završio. A ono, znate, kad se ispenjete na brdo neko, vi vidite veće brdo, pa bi ste išli i do tog drugog brda. Ja sam tako nastavio na Ekonomskom fakultetu i diplomirao šezdeset sedme godine. Paralelno s tim sam, naravno, radio u “Zorki“. Prvo kao tehničar u “Konstrukcionom“ pa referent, gore, u Komercijalnom sektoru, pa sam posle bio tu, kako to ide samostalni referent, pa šef poslovnice... Prošao sam te etape.
Da li je tada bila praksa da se prođe kroz razne sektore radi sticanja iskustva?
- Kako da ne, pravo da vam kažem, ja sam to uvek posle govorio saradnicima, ama bre ljudi, kad si direktor nečega moraš bar za neku oblast da budeš stručan, ne možeš za sve, ali u jednoj oblasti mora da si odličan, jer od toga ćeš možda da živiš, ne da si direktor, već finansijski stručnjak, komercijalista, stručnjak za proizvodnju veštačkih đubriva ili cinka... I to se pokazalo dobrim. Ja mislim da je u “Zorki“ postojala ta dobra praksa, čovek sam sebe izgrađuje, a onda se tu radilo interdisciplinarno, sarađujete ne samo sa onima koji isto misle i isto znaju kao vi, nego i sa ljudima druge struke, razmenjujete iskustva, i to je višestruko svima koristilo.
Posle, mislim da je to bila šezdeset peta godina, bile su neke kadrovske promene u “Zorki“, formirano je združeno preduzeće i mene su izabrali za komercijalnog direktora. Pravo da kažem, i sam sam bio iznenađen, meni je tad bila trideset druga godina, tada ja nisam mislio da sam mlad ali sam se pitao koliko sam zreo za neke poslove.
U to vreme mladima se ukazivalo poverenje?
- To je bilo vrema kad je Krtsta Avramović bio generalni direktor, i ne samo ja, nego skoro ceo taj naš stručni kolegijum, to su uglavnom bili ljudi između trideset i trideset pet godina. I to je bio smeo potez, “Zorka“ je tada bila u velikim problemima, jer koliko god je bila uspešna želelo se više nego što je bila ta materijalna osnova, ali savladalo se. A mi, sećam se baš, mladi, poletni, nismo se ničega ustručavali da ne možemo i ne znamo, po onome “od kud znaš da ne znaš, kad nisi probao“. Bilo je tada veliko poverenje, to je nekako bilo vreme gde smo mi jedan drugome puno verovali i radili timski.
Posle komercijalnog direktora na koju ste funkciju otišli?
- Ne mislim da su to bile neke funkcije, već radna mesta. Kada je Krsta otišao, Aleksandar Mitrović je došao za generalnog, a mene su birali za zamenika. Bila je praksa u “Zorki“ da ako je generalni na primer iz ekonomske struke onda je zamenik iz druge, bila je to kombinacija tehničke i ekonomske struke. I to je bilo 1972. godine, sa Mitrovićem sam blisko sarađivao, mislim devet godina, i kad je on otišao u Privrednu komoru Srbije, eto, onda sam ja bio taj generalni i tu sam ostao sedam-osam godina. Posle toga izabran sam u Izvršno veće Srbije, za potpredsednika.
Koji vam je period rada najupečatljiviji?
- Uh... Najlepši period rada mi je posle kada sam sa sinovima formirao zajedničku firmu, i taj rad, to je onako, znate nešto drugačije. Nije za poređenje. Iako, daleko ispred svega je rad u “Zorki“, to je, da ne budem patetičan, nekako jednostavno rečeno, vi to radite i vi to volite. Nešto planiramo, instaliramo, borimo se za to, ali i uživamo kad uspe. A onda i sa ljudima sa kojima se radi, ne samo radi, mi smo se i družili. Mi smo puno radili ali samo znali da odemo na neke utakmice, na rekreaciju i bilo je to lepo. U životu čovek ne može, znate, samo po vertikali, nego bude tu, što zasluženih, što ne zasluženih udaraca. Ali, zahvalan sam toj “Zorki“, stvarno iskreno, što mi je pružila priliku da tu razvijem neke sposobnosti. Verovatno da nisam bio loš čim sam sve to prošao, negde bi me sačekali, valjda, da me smene. Neću da kažem da sve to što sam radio je bilo sve pametno i sve odlično, i pravo da vam kažem, to što sam tu naučio i stekao, od toga se živelo, i posle u Vladi. Jer tu se uči kako da se organizuje nešto, kako da se čovek ponaša, kakao da se drugi animiraju da i oni prihvate taj rad.
Dugo vremena ste proveli u “Zorki“?
- Ja sam od svih generalnih najduže bio u fabrici, dvadeset osam i po godina. I kad su me pratili, onda su to govorili, ja prosto sam bio zbunjen, to je tako prošlo sve, tako brzo, prosto neverovatno. Kada sam došao u “Zorku“ ona je imala manje od dve hiljade radnika, a kada sam odlazio već je bilo jedanaset hiljada, ne samo u Šapcu, već po Srbiji i Jugoslaviji. Velika fabrika. Mnogi su to i pre mene, i zajedno smo gradili.
Kako vam je danas kada “Zorka“ nije više ono što je bila?
- Pa znate, ono što sam rekao, dve su ljubavi bile kod mene, to je moja porodica i “Zorka“. Nije dobro što se sve to deseilo sa “Zokom“, ali nije se ni sasvim srušila, ipak je nešto ostalo. Neću da kažem da ja sad tu nešto žalim, glupo bi bilo, samo mislim, uvažavajući sve što se desilo, nije morala da se sruši tako i toliko, posebno u kadrovskom potencijalu. Ona je na tome gradila svoju snagu, na ljudima. Nije morala tako da se rasturi.
I kada ste otišli u Izvršno veće u privredi su vladale teškoće?
- Kako sam dolazio na koje mesto, vazda je teškoća bilo, valjda me to pratilo. Kada sam bio taj generalni, onda je bila strašna promena kursa, slabljenje dinara, a “Zorka“ veliki dužnik. I svaki dan kad pogledate pala vrednost dinara, to znači morate toliko više, a mi smo imali dosta proizvoda koji su bili pod državnom kontrolom, cenu đubriva treba da korigujete a oni ne daju... Stranci traže ispunjenje obaveza za keredite i sirovine i njima se mora opravdati poverenje, kako. Izvoz je bio jedno od rešenja, ali “Zorka“ nije građena da bi bila izvozna fabrika, i ako smo u tom vremenu imali učešće izvoza od 27 odsto u ukupnom prihodu. Tako, uvek je bilo problema ali smo se takođe borili da ostvarimo takve rezultate i ne zavisimo od državne pomoći.
Posle takvog sistema kao što je “Zorka“, nije sigurno bilo teško raditi u Vladi?
- Nije, iako je to velika promena. Da se našalim, jedna od velikh promena, imao sam tamo problem da ne zaspim na poslu, fino uređeno, potpuna tišina, a ovde u fabrici četiri koloseka na njima stalno neke lokomotive pište, udaraju vagoni, pogoni se čuju... Dođete iz jedne “Zorke“ koja je velika, kada čovek sve upozna tamo, posle nema pitanja na koja ne može dati odgovor. Prvo vreme sam samo čitao i gledao da prikupim potrebne podatke, jer treba izaći pred one iz ministarstva koji traže jedno, oni iz odbora traže drugo, oni treći... i sad čekaju da mi iz Vlade kažemo šta je šta. Ali, mislim da sam posle, ajde da kažem , posle šest meseci mogao da idem gde god treba, u koju god fabriku i grad, jer kad izađete iz kancelarije Vlade, e onda vas čekaju pitanja na koja se mora imati odgovor, pravi.
Onda su počela previranja, takozvano dešavanje naroda, i buka u Šapcu je bila malo žešća?
- Ja nisam bio, znate, u prvom redu onih koji odlučuju u Srbiji, ali sam bio tu u blizini, bio sam dobro upoznat šta se to ljulja, kud sve to ide. Ne mogu da se pohvalim da sam to baš sasvim razumeo. Nisam bio spreman da to tako razumem, razne podmetačine... Naučen sam u “Zorki“, i kad nešto predlažem ja se zalažem za to, i nisu mi dragi oni koji su protiv, ali nema tu nekog straha da je to nešto loše. A ovo što se dešavalo tamo devedesetsedme-osme, to je tako.
U Šapcu se tada organizuju protesti na kojima se čuje sve i svašta?
- Sad ću vam reći, Šabac je grad, a to je jedan od razloga što ga volim, koji je uspevao i u tim turbulentnim vremenima da se očuva, da ne dozvoli da ne dođe do tih sukoba ličnih. Sve tamo do te osamdesetosme, kada je ono počelo sa ličnim obračunima. Ja mislim da je to loša stvar bila što se stvorilo da su nekako na čelu Šapca uglavnom bili ljudi skromnog formata. Nisu mogli da izađu iz dnevnog, pa ako uzemte ko je sve to bio, to nisu neki naročiti intelektualni kvaliteti.... Nije niko mogao sve to da zaustavi, i nije bilo nikoga ko bi to kanalisao da se ne pretvori u te glupe obračune. Bilo je tu i časnih ljudi, ali nedovoljno da nadgovore one druge. Posle se videlo, a i danas, ko je gde. A drugo, što se “Zorke “ tiče, tu su nekako Zorka i Šabac u vezi. Mi smo uvek gledali kao jedinstvo, “Zorka“je imala nekoliko hiljada ljudi i bilo je važno da i Šabac ima to što tim ljudima pripada, kulturni život , obrazovanje, saobraćaj... I zato je u svim razvojnim razmerama Šapca, “Zorka “ bila na čelu. Ali ipak mora se voditi računa da Šabac i “Zorka“ nisu isto. Šabac je fini grad sa tradiciojom i kulturom, višeslojan je on, a “Zorka“ je ipak evropska. Mislim da se tih godina sve to nekako pomešalo, da oni koji su vodili “Zorku“ nisu to dobro videli i dozvolili su da se utope u to politikanstvo i malograđansko. I onda je bilo to što je bilo.
I to je nazvano “dešavanje naroda“?
- Pa na primer i u “Zorki “ je bilo to dešavanje. Imate situaciju da 450 ljudi nije dobilo poverenje prilikom navodnog glasanja, a stara je istina kad u kazanu nešto ključa, ne izađe gore ono što je dobro, nego onaj talog i brlog ispadne na površinu. Tako da mislim da neki tada to nisu dovoljno prepoznali, podlegli su euforiji.
Turbulencije se tada dešavaju i u vrhu vlasti?
- Pravo da vam kažem, od mene niko nije tražio da podnesem ostavku. Nije. Ali, gde god sam radio, nije da su me ljudi voleli, ali da su me poštovali, jesu. Ja sam do tada samo napredovao. Malo se čovek iskvari u tome. Pa ozbiljno pomislite to tako treba. Vlada je opasno važna stvar, mnogo je tu odluka, zakona... Srbija nije baš tako mala a svi traže od Vlade rešenja. A onda su krenuli neki napisi, te ... gluposti da kažem i onda vi sad vidite da se smanjuje čak i broj telefonskih poziva, a i napolju se to oseća. A onda po novinama ono što piše, da je to tačno, lakše bi bilo čoveku. Ništa ja nisam radio slučajno, ali ne i to što piše. A u novinama sve više i više, pa sa treće strane na drugu, pa na prvu... pa se čovek pita do koje mere to treba da podnosi. Znate, ja nikad za sebe nisam mislio da sam političar, već iz struke... Pitao predsednika Vlade Desimira Jeftića, sa kojim sam i danas prijatelj, i on mi je rekao da radim po svom nahođenju. Predsednik skupštine mi je rekao “računamo na tebe, razgovaraću o tome sa Slobodanom“. Prošlo nedelju dana, znači razgovarali, ne javljaju... ja lepo uzmem papir i napišem. Bolje da ja to uradim, nego da me vucaraju tu. Predam, brzo su usvojili. Imao sam onaj rezon “ne da nećete vi sa mnom, neću ja sa vama“. Ja raspolažem.
Jeste li se osećali povređenim?
- Jedan dobar prijatelj mi je rekao “vidiš, ko god se bavi javnim poslovima mora da računa s tim da jednog dana bude dobro povređen“. Pa nešto mislim, čovek je u pravu.

Radenko ŽuniĆ: Tu sam
Na Vaše pitanje - gde su šta rade, što se mene tiče tu sam, i pored godina ne živim u prošlosti, i ako je se ne stidim već naprotiv, radije govorim o budućnosti. To mi svakako pomaže da sam u društvu mladih ljudi, optimista, stvaralaca. Da nadam se ne budem dosadan. Krećem se na relaciji Beograd-Šabac-Cer-Budva.
Nadam se da ćete Vi ili neki drugi novinari potražiti one koji su u vreme „antibirokratske revolucije“ umišljali da su Bogom dani, važni, da će oni doći na mesto onih koji će biti smenjeni, podbunjivali narod i posebno radnike, lagali, izmišljali, uništavali.
Šta rade oni „šerifi“ što su nogama otvarali vrata. Bili sile.
Gde su i šta danas rade oni ponosni radnici Šapca i „Zorke“, šta je sa njihovim fabrikama
Očigledno da se Šabac bori za bolje sutra, da opet bude među vodećim opštinama u Srbiji. Isceliće i „Zorka“ svoje rane. Prestruktuirati se. Realizovati razvojne zamisli.
Želim naravno sve najbolje „Zorki“ i Šapcu. To će uvek biti moja fabrika moj grad.

POSLE IZVRŠNOG VEĆA
Posle odlaska sa funkcije potpredsednika Izvršnog veća, imao sam više ponuda za novi posao. Bio sam čvrsto opredeljen da ne idem ni na kakvu funkciju koja je u vezi sa politikom, nisam hteo ni u preduzeća ili banke sa kojima je „Zorka“ bila u poslovnim odnosima u vreme dok sam tamo radio. Takođe, bio sam rešen da ne budem nigde bilo kakav „generalni“. Želeo sam da se vratim stručnom, pre svega komercijalno-ekonomskom poslu. Verovao sam u sebe, svoje stručne i organizacione sposobnosti, a osećao sam i neko gađenje prema opštoj klimi u društvu, a naročito prema novim političarima, samoproglašenim pobednicima. Tu naravno ne mislim samo na savezne i republičke, već naročito na lokalne.
Bez obzira na ograničenja koja sam sebi postavio, relativno brzo sam dobio ponudu da dođem u „Jugohemiju“, uglednu spoljno trgovinsku firmu. Tu sam godinu dana bio pomoćnik a zatim, još šest godina do odlaska u penziju, zamenik generalnog direktora. To su bile godine sankcija i velikih lomova. Znanjem koje sam stekao u „Zorki“ i upornošću, bitno sam doprineo da firma opstane, prestruktuira poslovanje i čak ojača. I danas, i uvek, sam zahvalan „Zorki“ što mi je pružila priliku da se osposobim za te poslove.
Gode mi veoma pozitivne zvanične ocene organa i ljudi u „Jugohemiji“ za moj rad i doprinos u toj sredini.
Godinu dana pošto sam stekao minimalne uslove za penziju, zajedno sa prijateljem, formirao sam privatno preduzeće „Libertas“. Bilo je to i za mene novo iskustvo i izazov.
Danas je “Libertas“ prerastao u “Libertas-grupu“ sa tri firme, zapošljava između 160-200 radnika, proizvodi i izvozi. Vlasnici su moji sinovi, sinovac i ja. Naravno, sve je to izgrađeno u Šapcu.
U vreme kada se sve što je bilo omalovažava, uglavnom od onih koji ništa nisu stvorili, a između ostalog sa potcenjivanjem govori i o „socijalističkim direktorima“, pokušao sam, i nadam se zajedno sa sinovima uspeo, da i u ovim vremenima pokažem svoje umeće. Čini me to zadovoljnim.

MESTO NA TRŽIŠTU
Želeo bih da istaknem nešto što možda i nije toliko prisutno pri oceni uspešnosti pre svega privrednog razvoja i posebnost „Zorke“ u tome.
Razvoj je mnogo složenije pitanje nego što je sama izgradnja neke fabrike ili pogona. Jedan od velikih problema naše bivše države bili su brojni objekti izgrađeni uz primenu čak i savremene tehnologije, ali nikada nisu našli mesto ni na domaćem, a kamo li na inostranom tržištu. Da ne zamaram primerima kao što su železare, razni medijapani, Feni, Glogovac i masa manjih.
Ideja se svakako začinje kod lucidnih pojedinaca, ili službi, razrađuje u razvojnim službama, a proverava interdisciplinarno uz učešće ne samo tehničkih stručnjaka, već i drugih struka, poznavaoci tržišta-komercijalisti, finansijeri, pravnici.
Projekat je uspešan, tek ako se racionalno projektuje, ostvari kvalitetan proizvod uz racionalno i ekonomično vođenje procesa za šta su neophodni stručni kadrovi, obezbedi finansijsko praćenje i naročito, ako se ostvari dobar i savremen tržišni nastup.
„Zorka“ je svojom organizacijom, nivoom poslovne kulture i stručnošću svojih kadrova, obezbedila jedinstvo bitnih funkcija za uspešnu realizaciju svojih razvojnih planova. To su pre svega funkcije razvoja, proizvodnje i komercijalna. Uporno, sistematično i bez primitivne surevnjivosti, građene su nove fabrike, puštane u proizvodnju i sistematski osvajano tržište.
Tek kada se „Zorka“ izborila za mesto na tržištu, i kada je nova proizvodnja počela da donosi dobit, moglo se reći da je razvojni projekat uspešno realizovan. Prema tome razvoj traje mnogo duže nego što je sama investiciona izgradnja. Naravno ni jedna funkcija nije otuđena, već se poslovi obavljaju i problemi rešavaju u bliskoj saradnji.
Mislim da je to a ne genijalnost ideja omogućilo da se skoro svi razvojni projekti uspešno dokažu, bez primera grubih promašaja.
Ja sam sticajem okolnosti najveći deo svoga radnog veka u fabrici bio na toj strani koja je okrenuta tržištu. Znam da nema proizvoda za kojim će kupci unapred grabe. Za svaku proizvodnju mora se obaviti i stručna tržišna priprema, uz sistematski uporan rad.
„Zorka“ je imala izuzetne kadrove koji su imali autoritet na tržištu. Naravno nisu to samo ekonomisti, već i ljudi tehničkih struka. Bilo mi je zadovoljstvo da sarađujem sa njima i hvala im.