Berza

  • aero 830 ▼ -1,19%
  • coka 9.707 ▼ -2,93%
  • dinnpb 4.000 ▲ 7,93%
  • dnos 2.400 ▲ 4,35%
  • enhl 683 ▼ -2,43%
  • hmbg 750 ▲ 12,61%
  • impl 3.350 ▲ 4,33%
  • kmbn 3.241 ▲ 1,28%
  • kmbnpb 1.350 ⚫ 0,00%
  • niis 685 ▲ 0,29%
  • puue 156 ▼ -3,11%
  • rmbg 29 ▲ 16,00%
  • stup 5.904 ▼ -0,05%
(18. avgust 2016.)
MIRA STUPICA

ČOVEK VELIKE DUŠE

„Moj život je kao voz. Sastavljen od nekoliko vagona. Svaki sa potpuno različitim sadržajem, ali svi zajedno čine kompoziciju mog života. Sad sam na kraju poslednjeg vagona, a i stanica je blizu“, zapisala je u svojoj autobiografskoj knjizi „Šaka soli“ jedna od najvećih glumica u istoriji našeg teatra
Polako, gotovo nečujno, srpska pozorišna, filmska i televizijska glumica, Mira Stupica, dva dana posle proslave devedeset trećeg rođendana, stigla je do svoje poslednje „stanice“. Stanice bez povratka koju je pre desetak godina spomenula u svojoj autobiografskoj knjizi „Šaka soli“ polako svodeći račune za života. A njih je bilo itekako u dugom i bogatom životu ispunjenom mnogobrojnim ulogama od „dasaka koje život znače“ do filmskog platna.
A sve je počelo 1923. godine u Gnjilanu, prvom mestu službovanja njenih roditelja prosvetnih radnika Danice i Radomira Todorovića. Tog 17. avgusta rodila se Miroslava, prvo dete. Ubrzo za njom stigli su brat Predrag i Zoran koji nisu imali sreće dugo da požive. Obojica su umrli vrlo mali, jedan od difterije, drugi od zapaljenja pluća. Sa Kosova porodica se odselila kada je imala pet godina. U Gnjilane se vratila poslednji put 1981. godine sa suprugom Cvijetinom Mijatovićem. U svoj autobiografiji setno će zapisati: „Videla sam svoju rodnu kuću. I dud je još bio tamo. On ili njegov unuk“.
Brat Bora rodio se u Beogradu 1929. godine dok je porodica čekala premeštaj za Gornji Milanovac. U poslednjem Mirinom interjvuu ostaće zabeležno: „Bora. Moje srce, moja ljubav. Neće više da glumi. Pa i šta će! Osamdeset četvrta mu je. I ja sam prestala u tim godinama. Trebalo je i ranije. Nisam više bila ona Mira. Nisam više sebi bila dobra. Moji su kriterijumi oštri, ali više nisam ni za čije kriterijume bila dobra. Prošlo je moje. A Bora se nije dao. Bio je svoj oduvek. Bojao se da ga ne iskritikujem previše, i nikada nisam prelazila meru. Rastao je on kao glumac bez mene. Nije bilo previše mog uticaja. Znala sam da ne treba mnogo da utičem. Kada je poželeo da bude glumac, bila sam za to i tu sam mu pomogla, ali posle toga je ostao sam i bilo je dobro. Pratila sam ga, kao i on mene. Ali bili smo vrlo otvoreni jedno prema drugome. Kratko kažemo, ne davimo!“
Otac Radomir umro je sa samo trideset sedam godina. Majka se našla bez službe, u dugovima. Usledila je selidba u Aranđelovac i teške godine kojih će se sećati sa gorčinom. „Živela sam od čatrlja, kakvih koliba, do carskih dvora. Kao maloj obuvali su mi tuđe cipelice, odevali tuđe kapute, a doživela sam i vrh. Uvek sam, međutim, bila Mira Todorović. Čvrsta, jaka, uporna da izdržim, znala sam uvek šta gubim, šta dobijam.“
I izdržala je Mira sve ove godine. Izdržala do 19. avgusta kada je zauvek prestalo da kuca srce jedne velike žene, talentovane glumice, i iznad svega čoveka velike duše.
- Veliki, veliki čovek. Uvek neposredna, draga. Izuzetno talentovana. Svima nama, a bilo nas je puno mladih, pružila onoliko koliko smo mi prihvatili i koliko smo hteli da prihvatimo. Gledajući Vanju Marković, suprugu Teje Tadića, i nju mnogo sam naučila. To su bili naši univerziteti jer onda nije postojala ni Akademija ni umetnička škola ““ kaže prvakinja Šabačkog pozorišta Branka Crnomarković, prisećajući se te 1943. godine kad su u Šabac pristigli Teja Tadić, Vanja Marković i Mira Todorović koja je tada bila udata za Milivoja Popovića Mavida.
Seća se Branka i prvog glumačkog nastupa sa Mirom u predstavi „Na bunaru“.
- Imala sam sreću da malo bliže upoznam Miru. Rad na komadu iz Mačve tome je doprineo. Bilo je vrlo važno na pravi način spremiti Miru za ulogu mlade koja se tek udala. Jedan od tih važnih elemenata bio je i način povezivanja. Kako Mira nije imala previše gustu kosu Nana Savković, setila se da uzmemo klupče vune, pričvrstimo šnalama i onda ga obmotamo. Tako sam ja na svakoj predstavi bili zadužena za taj deo ““ sa suzama u očima priča Mira, jedna od onih koji su osnovali Narodno pozorište u Šapcu.
Od Gnjilana, gde je rođena, preko Aranđelovca, Gornjeg Milanovca, Beograda, Niša, Šapca, pa ponovo do Beograda“¦ Od „Laže i paralaže“ u školskim danima, pa do Dorine u „Tartifu“, Nastasje Filipovne u „Idiotu“, baronice Kasteli u „Gospodi Glembajevima“, Vasilise u „Na dnu“, Generalice u „Večeras improvizujemo“, Glorije u „Gloriji“, Petrunjele u „Dundu Maroju“, pa do učiteljice u „Sedam i po“ “¦ I tako u nedogled. Od devojčurka Mire Todorović, devojke nesvakidašnje lepote, supruge Milivoja Mavid Popovića, zavodnika i plejboja, Bojana Stupice, najvećeg pozorišnog velikana, Cvijetina Mijatovića, predsednik Predsedništva SFRJ, majke ćerke Mine do glumice veka. Mira Stupica, jedna i jedina, neponovljiva.
Ja sam navijač za života, takav kakav jeste. Stari mudrac je rekao, a Meša Selimović zapisao: „Testijom ne možeš zaititi cijelo more, ali i onoliko koliko si zaitio, i to je more.“ Život, i ako ti je buran i velik, ali i ako ti je skroman i tih, on je život. Ja sam zaitila koliko sam mogla, bogami i sa dosta mulja, ali sam progutala i mulj uz ostalo, govorila je Mira Stupica.
STRASTI
Kao žena, izazivala sam u muškarcima žestoke strasti, nešto onim što mi je priroda dala, ali i mnogo onom glorijom što su mi je moje zanosne scenske junakinje pridodavale. Celog života imala sam muku - ne kako dobiti, nego kako odbiti i otići od muškarca. Često bi me njihova posesivnost plašila i trebalo mi je mnogo umeća i strpljenja da ih nekako dovedem razumu. Neki put ne bih uspevala pa je onda sve bilo bolno i ružno.
KO SAM JA
Ko sam ja? Pokušala sam ne jednom da to saznam, i uvek bih samoj sebi izmakla. U svakom takvom pokušaju čovekovo biće se uvuče u sebe, sakrije kao pred nekakvim neprijateljem... U stvari, svesni deo čovekovog bića neprestano pokušava da otkrije onaj podsvesni, da ga savlada, pripremi za dnevnu svetlost, za saobraćaj sa ljudima, društvom, zakonima, predrasudama. I tako stalno, čovek otkida deo sebe sve dok ne ostane kao iscrpen rudnik iz koga izlaze poslednji vagoni. Ne znam ko sam. U kretanju sam u sebi i oko sebe i činim neprekidne napore da dosegnem svoju predstavu o čoveku...
O. Gavrilović

Najnoviji broj

22. avgust 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa