Шапчанин, маестро Микица Јевтић, диригент Српског народног позоришта

„Професор Слободан Тадић је тада водио хор и предмет дириговање. Једног дана ми је рекао: „Микице, ти би требао мало озбиљније да се бавиш дириговањем“. Та реченица била је искра која се касније претворила у пламен, а он постоји у мени и данас“, каже Микица Јевтић

Маестро Микица Јевтић, рођен је 1977. године у Хорбу (Немачка). Можда је баш место рођења било знак да ће животни позив Шапчанина бити музика, и да ће неку деценију касније, на источној страни планете на Националној музичкој академији Украјине у Кијеву дипломирати на два одсека, одсеку за дириговање и одсеку за хармонику.

Детињство и младост провео је у Шапцу. Сматра га својим градом, иако нешто више од десет година живи и ради у српској Атини (Новом Саду). Са шест година започео је музичко образовање у шабачкој музичкој школи која се тада звала Музичка школа „Славенски“. Родитељи су приметили да поседује дар, те су испунили дечју жељу купивши му хармонику.

-Први сам у породици који се бави музиком. Жеља ми је била да свирам хармонику, али нисам инсистирао на томе. Једног дана родитељи су ми поклонили инструмент. Био сам очаран и изненађен.
Похађао сам нижу и средњу музичку, одсек хармонике и теоретски одсек – присећа се Микица периода школовања и тренутка када је први пут добио охрабрење да једног дана постане диригент.

Шабац, град музике
-Мислим да Шабац има богату музичку тадицију, те се надам да ће бити слуха за оркестар који би трајао. Потребно је да буде препознатљив, да настави музичку традицију коју град има. Уверен сам да Шабац има публику. Само је питање воље и покретача. Мецене су увек биле потребне уметницима.

-У средњој музичкој школи певао сам у хору. Професор Слободан Тадић је тада водио хор и предмет дириговање. Једног дана ми је рекао: „Микице, ти би требао мало озбиљније да се бавиш дириговањем“. Та реченица била је искра која се касније претворила у пламен, а он постоји у мени и данас. Хвала професору на томе. То је одредило мој пут – додаје наш саговорник.

Одлазак на студије у далеку Украјину
По завршетку средње школе имао је план да настави студије далеко од родног града и породице. Одабрао је Националну музичку академију Украјине у Кијеву.

-У том тренутку у оквиру Музичке академије није постојао одсек хармоника. Знао сам да велики број наших студира у Русији и Украјини, те ми то није било у потпуности непознато. На једном такмичењу у Смедереву, 1995. године био је мој будући ментор. Том приликом сам га питао да ли бих могао да студирам код њега у класи. Пристао је и од септембра следеће године био сам у Кијеву. Иако сам првобитно уписао студије хармонике, паралелно сам похађао и студије дириговања.

Признаје да је период студирања био у почетку изазован, посебно за породицу. Деведесете не буде асоцијацију на безбрижно време у Југославији и пост совјетским државама, те ни брига родитеља није била неоправдана. Послати бруцоша неколико хиљада километара далеко на студије и сада изазива страх и нелагоду.

-Није лако када вам дете са 19 година оде у далеку земљу. Посебно у време када су мобилни телефони у повоју. Путовало се возом, полако и дуго. Долазим у Кијев, град са невероватном историјом, културом, традицијом. Сусрећем се са језичком баријером. Мислим да је било потребно неколико година да у потпуности сaвладам руски језик- прича Микица о првим сећањима на бившу совјетску републику.

-Сећам се, једном недељно родитељи зову на фиксни телефон у студенском дому. То је било тешко време за обе земље. Србију и Украјину. Имао сам купоне, јер званична валута још увек није заживела.
Период студирања је уз све изазове, био невероватан.

Најбољи међу најбољима
-Године 2006. сам се пријавио у Кијеву на такмичење диригената. Тада је по први пут било међународног карактера. Три етапе селекције. Рад са симфонијским оркестром. Прошао сам прву, другу фазу и стигао до финала. Победио сам. Невероватно искуство, посебно јер сам на себе гледао као на дечака који је тек недавно дипломирао. Мислим да ми је то био највећи изазов у каријери до сада. Позната, призната имена су се такмичила, те нисам мислио да ћу победити.

Систем школовања у Кијеву био је нешто другачији него у нашој земљи. Студенти су имали обавезну практичну наставу, каже Микица и наглашава значај доброг педагошког рада.

-Мој професор Алин Власенко водио је неколико оркестара, али је често својим студентима пружао прилику да вежбају са оркестром. Схватао је колико је пракса важна. Хвала му на прилици да радим и стекнем искуство. Мислим да је важно да за ментора имате особу која ће вам пријати по енергији и карактеру и којој ћете безрезервно веровати. Сматрам да је то кључ. Поверење. Ако неко ради са вама, као професор, педагог, ментор, а ви сумњате у његове одлуке, то није добро. Чврсто верујем да је педагог кључна фигура у формирању уметника. Чак и у каснијим годинама је занимљиво имати неког ко те посматра са стране и може да ти да сугестију. Мислим да је уз вежбу, неопходно да се што више слушају други извођачи. Кијев је био град где су невероватна имена гостовала. Оно што сам чуо током година студирања је утицало на моју каријеру, одредило ми је извођачки и музички укус. Све пробе у опери и балету су искуства која ћу заувек памтити.

Живот је чудо
Од 2001. до 2003. био је диригент Симфонијског оркестра и Оркестра Оперског театра града Дњепропетровска у Украјини. С Гудачким оркестром Кијевске музичке школе наступао је у Шпанији, Пољској, Немачкој, Португалији, а имао је и бројне концерте с Националним симфонијским оркестром Украјине.

Студије дириговања завршио је 2003. године на Националној музичкој академији Украјине у Кијеву у класи професора Алина Власенка, а на истој академији дипломирао је и на одсеку за хармонику код професора Павела Фењука. План је био да се Микица врати у Србију, Шабац и започне професорску каријеру у Музичкој школи. Уследио је период великих постигнућа.

-Од 2005. године сам предавао хармонику, камерну музику и водио школски оркестар. На то сам посебно поносан. Чини ми се да много тога има симболику у мом животу. Као дете, свирао сам у оркестру ниже музичке школе који је водио професор Жика Гајић. Сећам се одлично да смо на Фестивалу музичких школа у Сенти освојили 100 бодова и специјалну награду. Стицајем околности, када сам ја руководио оркестром, поново је било такмичење у Сенти. Након толико година, на истом месту смо освојили 100 бодова и прву прву награду. Док сам био ученик постојао је само оркестар ниже музичке школе. Желео сам то да променим и основали смо и оркестар средње музичке. Поносан сам на то што сам оркестар вратио у живот. На репубичком такмичњу смо имали прве награде са оба оркестра. На такмичењу хармонике у Италији, у Кастел Фидарду, освојили смо такође прву награду. Тада су у оркестру свирали професори и ученици свих разреда.

Маестро и „Маестро“
Маестро има још једну вештину. Прави крафт пиво симболичног имена „Маестро“.

-На идеју сам дошао сасвим случајно. Пиво није део наше традиције, више се пије вино и ракија. Предложио сам пријатељу да покушамо. Успело нам је и већ неколико година сам посвећен том хобију.
На питање о емоцијама које буди дириговање, Микица одговара кратко и прецизно.
-Оркестар свира онако како диригент чује. Дириговање је професија која профитира са годинама. Диригент кроз искуство, године стажа, рад и пробе расте.
За крај разговора каже:
-Не бих могао да не будем у сфери музике. Поносан сам на све оно што сам до сада постигао у животу, каријери. Могу за себе да кажем да сам срећан човек.

Понуда која се не одбија
Понуда која се не одбија Микици је стигла крајем 2010. године, као савршен поклон за Нову годину. Српско народно позориште у Новом Саду замолило је Микицу да учествује у припреми балетске представе.

-Припремана је премијера балета Дон Кихот. Колегиница из Београда је дириговала премијеру, а мене су питали да ли бих учествовао у процесу припреме и наставио да диригујем представу после премијере. Наравно да сам прихватио. То је била уједно и моја аудициона представа. Почетком марта сам постао стални члан СНП- а. Рад у школи је био диван, али одувек сам желео да се бавим дириговањем.

Микица интензивно сарађује са Зрењанинском филхармонијом, Војвођанским симфонијским оркестром, Суботичким симфонијским оркестром, Ревијским оркестром „Импресија“ из Ниша, Зрењанинским камерним оркестром, Заводом за културу Војводине и Ансамблом за савремену музику „2К+“. Посебну пажњу љубитеља музике изазвале су симфонијске изведбе нумера група АВВА, Metallica и певачице Тине Тарнер.

-Са Зрењанинском филхармонијом имао сам велики број гостовања у земљи и иностранству. Мислим да је то одличан пример како класична музика може да допре до шире публике. Остаје жал што нисмо наступали у Шапцу, али се надам да ће се то променити.

М.Живановић Благојевић