НЕ ПИШИ АКО НЕМАШ ПАРА

Када се покојни ДОС борио за власт и контролу над земљом Србијом, један од главних аргумената против Слобине тираније била је критика стварно катастрофалног стања у области информисања. То је рађено пуним правом, медијска слобода не само да је био апстрактан појам, већ је гушена свим могућим методама, па и убиствима новинара који су се осмелили да размишљају другачије од дупеувлака привржених власти. Тада нико није могао ни да помисли да ће се историја поновити и да ће они који се заклињу у демократију, а слободу мишљења узимају за једну од својих икона, урадити исто што и диктаторски режим пре њих. Тај режим је донео свој закон због „Телеграфа“, Динкићу данас смета „Курир“. Узимајући у обзир то ко га предлаже, Динкићев закон изгледа страшније. Иза обрачуна једног министра и дневног листа, крију се и неке друге ствари. Увођењем обавезе свим јавним гласилима да у сваком тренутку морају имати 50.000 евра на рачуну ( да би могле да се наплате драконске казне), свесно се иде на укидање доброг дела јавних гласила. Свима у овој земљи, тим пре министрима у Влади, позната је општа, а и финансијска ситуација у гласилима. Не треба бити много паметан да би се схаватило да је предвиђена сума преголема за већину медија, о локалним и регионалним и да не причамо. Нестанком једних, повећаће се тиражи, гледаност и слушаност оних за које је поменута сума сића. Ко њих контролише, не треба трошити речи. Тајкуни напред, остали стој!..