РЕТРОСПЕКТИВНА ИЗЛОЖБА ДУШАНА НИКОЛИЋА СИМЕ У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ
УМЕТНОСТ ПОСВЕЋЕНИКА
Ретроспектива Душана Николића Симе (1938-1998) отворена је 17. новембра у Народном музеју у Шапцу, родном граду уметника, препознатљивог по мотиву зебре који је био извориште његовог свеукупног стваралаштва
У Народном музеју у Шапцу, протеклог четвртка је отворена ретроспективна изложба Душана Николића Симе (1938-1998). Опус Николићевог ликовног стваралаштва, према речима Татјане Марковић, вишег кустоса Народног музеја, прилично је уједначен, а његово дело може се груписати у неколико сегмената који се међусобно надовезују, појављују од маргиналних до доминантних позиција, и заправо указују на континуитет који повезује све фрагменте у једну ликовно промишљену целину. Поред Марковићеве, о уметнику је говорио његов син, академски сликар Бранислав Николић, а унук Сава је казивао стихове сликара који је, осим ликовног, имао и поетски израз.
На питање зашто су зебре најчешћи мотив на његовим сликама, Николић је својевремено одговорио да се увек у себи смејао сликарима са срцепарајућим називима слика или чак целим текстовима који “објашњавају“ ауторов поглед и став. “Мислим да то није поштено у односу на посматрача јер наметљиво каналише и усмерава његово поимање слике. (...) Зебре, по мом мишљењу, пружају велику ликовну могућност: ем су живе, немирне, напете ““ ем колористички раскошне. Значи да никаква сентиментална везаност за ту врсту није у питању (и поред велике љубави према животињама) већ чисто ликовни моменат“, навео је Николић у тексту за каталог изложбе у Галерији Дома омладине у Шапцу 1985.
- Запитаност над одабиром мотива на Николићевим сликама указује на два аспекта: неуобичајеност тог мотива за малу шабачку средину у којој изазива недоумицу и чуђење, али и спремност аутора да ту тему ликовно и аналитички разради до краја. На том путу, од раних радова до последњих остварења, зебра је мењала своје позиције, колорит, доминирала сликом или је свођена на детаљ, била је присутна и када је није било на платну, наговештавала је наредне фазе и враћала их на почетак, рекла је Марковићева, која је ауторка поставке и уводног текста у каталогу.
Николић је на своје слике аплицирао и цртеж, препознајући његов немерљив значај ““ „Нека ликовна решења на релацији сликар ““ трансформисана природа, без цртежа се не могу замислити“. Крајем седамдесетих година настала је серија радова „Артисти“ за које је рекао да су „покушај рехабилитовања патуљастих циркузаната који су нас у младости забављали“. Осим артиста, уметникове теме током тих година били су и голубови, саобраћајне ознаке, делови уличног мобилијара, најчешће пешачки прелази, сложене наративне композиције на тему урбанизације и животног окружења савременог човека. Почетком осамдесетих, уметник у своје сликарство, прилагођено примени индустријских материјала, уводи тродимензионалне предмете, својеврсне редимејд апликације као продукте савременог друштва. „Тај антиурбанистички ауторов протест, још видљивије и бескомпромисно, изражен је у Новом блоку да би се у сатиричном ликовном подтексту завршио атомским склоништем као новим пејзажем савременог човека“, писао је Драгиша Пењин у „Гласу Подриња“, у априлу 1981. године. Без обзира на повремене ликовне дигресије током десетак година, Николић никада заправо није напустио своје „зебролико“ сликарство. Његове зебре у серији радова из деведесетих година губе своје анатомске карактеристике, постају апстрактна маса која се самовољно креће ношена унутрашњом енергијом каквог живог организма.
- Значај Николићевог ликовног опуса је вишеструк. Умногоме је допринео богаћењу ликовне и културне сцене Шапца, а сагледавањем његовог ликовног опуса запажамо извесне уметничке законитости доследно спроведене током његовог вишедеценијског стваралаштва. Постепено грађење самосвојног израза, темељито истраживање и истрајност у одбрани сопственог тематског оквира, оданост уметности достојна једног посвећеника, управо то је довело до стварања вишеслојне уметничке заоставштине коју је Душан Николић Сима поставио као незаобилазни репер у историји ликовне уметности града, додала је Марковићева.
Николић је био ангажован и у области теорије и ликовне критике, дечје прозе и поезије, као и педагогије. Писао је ликовне критике, текстове о изложбама Октобарског салона, есеје о уметности, новинске чланке, афоризме и песме.
Борбу са простором, у овом случају недефинисаном површином платна, схватам као велики изазов коме је тешко, скоро немогуће одолети. Тај бескрајни простор привлачи, прети и обећава. На мојим најновијим сликама он привидно влада, али је до бола уштинут на најрањивијим местима, наоко јак, а у ствари потчињен ““ служи, а изгледа служен.
Са белином се тренутно боре зебре. А сутра?
Важно је да борба траје. Неизвесност исхода је џиновски магнет, као што је неизвесност сликарског заната животни изазов, могућност некаквог одговора да тај изазов сматрам повластицом и зато сам срећан.
(Душан Николић Сима)
Радујем се што у оном Шапцу, у којем сам ја живео, са једном сликом неког парковског пејзажа проф. Хакије Куленовића, изложеном, не знам зашто, међу ципелама продавнице Бостон, преко пута данашње Општине, и једним сјајним пределом Јована Бијелића, у канцеларији директора Гимназије, коју смо гледали само у ретким приликама...Радујем се што у таквом некад Шапцу живи Симина сликарска машта и машта његових данас, хвала Богу, намножених ликовних пријатеља. Њихова присутност, њихов рад и таленат, дају овом граду известан нов углед, духовна су пилула против срозавања душе.
(Стеван Станић)
На питање зашто су зебре најчешћи мотив на његовим сликама, Николић је својевремено одговорио да се увек у себи смејао сликарима са срцепарајућим називима слика или чак целим текстовима који “објашњавају“ ауторов поглед и став. “Мислим да то није поштено у односу на посматрача јер наметљиво каналише и усмерава његово поимање слике. (...) Зебре, по мом мишљењу, пружају велику ликовну могућност: ем су живе, немирне, напете ““ ем колористички раскошне. Значи да никаква сентиментална везаност за ту врсту није у питању (и поред велике љубави према животињама) већ чисто ликовни моменат“, навео је Николић у тексту за каталог изложбе у Галерији Дома омладине у Шапцу 1985.
- Запитаност над одабиром мотива на Николићевим сликама указује на два аспекта: неуобичајеност тог мотива за малу шабачку средину у којој изазива недоумицу и чуђење, али и спремност аутора да ту тему ликовно и аналитички разради до краја. На том путу, од раних радова до последњих остварења, зебра је мењала своје позиције, колорит, доминирала сликом или је свођена на детаљ, била је присутна и када је није било на платну, наговештавала је наредне фазе и враћала их на почетак, рекла је Марковићева, која је ауторка поставке и уводног текста у каталогу.
Николић је на своје слике аплицирао и цртеж, препознајући његов немерљив значај ““ „Нека ликовна решења на релацији сликар ““ трансформисана природа, без цртежа се не могу замислити“. Крајем седамдесетих година настала је серија радова „Артисти“ за које је рекао да су „покушај рехабилитовања патуљастих циркузаната који су нас у младости забављали“. Осим артиста, уметникове теме током тих година били су и голубови, саобраћајне ознаке, делови уличног мобилијара, најчешће пешачки прелази, сложене наративне композиције на тему урбанизације и животног окружења савременог човека. Почетком осамдесетих, уметник у своје сликарство, прилагођено примени индустријских материјала, уводи тродимензионалне предмете, својеврсне редимејд апликације као продукте савременог друштва. „Тај антиурбанистички ауторов протест, још видљивије и бескомпромисно, изражен је у Новом блоку да би се у сатиричном ликовном подтексту завршио атомским склоништем као новим пејзажем савременог човека“, писао је Драгиша Пењин у „Гласу Подриња“, у априлу 1981. године. Без обзира на повремене ликовне дигресије током десетак година, Николић никада заправо није напустио своје „зебролико“ сликарство. Његове зебре у серији радова из деведесетих година губе своје анатомске карактеристике, постају апстрактна маса која се самовољно креће ношена унутрашњом енергијом каквог живог организма.
- Значај Николићевог ликовног опуса је вишеструк. Умногоме је допринео богаћењу ликовне и културне сцене Шапца, а сагледавањем његовог ликовног опуса запажамо извесне уметничке законитости доследно спроведене током његовог вишедеценијског стваралаштва. Постепено грађење самосвојног израза, темељито истраживање и истрајност у одбрани сопственог тематског оквира, оданост уметности достојна једног посвећеника, управо то је довело до стварања вишеслојне уметничке заоставштине коју је Душан Николић Сима поставио као незаобилазни репер у историји ликовне уметности града, додала је Марковићева.
Николић је био ангажован и у области теорије и ликовне критике, дечје прозе и поезије, као и педагогије. Писао је ликовне критике, текстове о изложбама Октобарског салона, есеје о уметности, новинске чланке, афоризме и песме.
Борбу са простором, у овом случају недефинисаном површином платна, схватам као велики изазов коме је тешко, скоро немогуће одолети. Тај бескрајни простор привлачи, прети и обећава. На мојим најновијим сликама он привидно влада, али је до бола уштинут на најрањивијим местима, наоко јак, а у ствари потчињен ““ служи, а изгледа служен.
Са белином се тренутно боре зебре. А сутра?
Важно је да борба траје. Неизвесност исхода је џиновски магнет, као што је неизвесност сликарског заната животни изазов, могућност некаквог одговора да тај изазов сматрам повластицом и зато сам срећан.
(Душан Николић Сима)
Радујем се што у оном Шапцу, у којем сам ја живео, са једном сликом неког парковског пејзажа проф. Хакије Куленовића, изложеном, не знам зашто, међу ципелама продавнице Бостон, преко пута данашње Општине, и једним сјајним пределом Јована Бијелића, у канцеларији директора Гимназије, коју смо гледали само у ретким приликама...Радујем се што у таквом некад Шапцу живи Симина сликарска машта и машта његових данас, хвала Богу, намножених ликовних пријатеља. Њихова присутност, њихов рад и таленат, дају овом граду известан нов углед, духовна су пилула против срозавања душе.
(Стеван Станић)
М.Ф.
Најновији број
25. април 2024.
