У СЛУЖБИ БОГУ И РОДУ

Свештеник Душан Бурсаћ родом је из Шапца. Након завршених Богословских студија, на позив епископа града Ханија са Крита, данашњег архиепископа критске цркве Иринеја, отишао је да служи Богу и ближњима у Грчку, на острво Крит. Многе суграђане и сународнике је дочекао и помогао им у потрази за хлебом и небом. Иако је из Шапца отишао пре скоро тридесет година, Шабац никад није отишао из њега. Сад би се, каже, вратио.
Шабац Душанове младости
Оче Душане, реците нам нешто о Шапцу Вашег детињства и младости, онаквог каквог га се сећате и који волите?
- Кад ми кажу да сам одрастао на шабачкој калдрми, дословно су у праву. У Камењаку, где сам завршио Основну школу „Вук Караџић“, било је такво камење и џомбе, да смо се једва кретали. Али, наше школовање је заиста било посебно, пре свега жеља и снажна воља да урадимо нешто у животу, да успемо. Ни данас не знам да ли смо то желели из велике љубави према родитељима, да бисмо им помогли да превазиђу сиромаштво у ком су живели. У школи, на великом одмору, никад нико није могао да поједе целу погачицу, зато што је увек био неко ко није имао новца да је купи, па је тражио мало да „уштине“. То нас је повезивало и наша заједница је била чврста и, Слава Богу, остала до данашњег дана.
Данас, када је све другачије, верујем да би било тешко појаснити деци са каквом сте радошћу ви одлазили у школу?
- Са великом радошћу. Устајали смо у шест ујутру, иако су часови почињали у пола осам, да играмо фудбал. И данас ми је остало у живом сећању кад Хасан Дудић““Мики устане ујутру и уместо јутарњих вежби прескочи школску ограду у доњем вешу и патикама, по хладном новембарском јутру трчи у месту да би се загрејао и виче: „Почињи, почињи“. Наравно, после утакмице смо одлазили кући да се пресвучемо и стизали на време на почетак часа. У нашем разреду био је и Љуба Аличић, а разредни старешина Слободан Столић, вођа оркестра „Стари звуци“. Касније је у оркестар узео нашег друга из разреда Ахметовић Ибрахима Малину.
Одлазак на Крит
Иако је већина Ваших школских другова волела микрофон, Ви сте се определили за свештенички позив?
- По завршетку школовања, отишао сам у Сарајево, у војску, која је тада била обавезна. Након петнаест месеци, колико је тада трајао војни рок, уписао сам Богословске студије у Београду. Иако факултет тада није био признат од ондашње државне власти, био је стециште православних Срба из свих српских држава, пре свега мислим на студенте из скопске области, која је и данас у оквиру Српске православне цркве, иако су је комуно-партизанске власти већ одавно отписале.
Пред крај студија добили сте позив од тадашњег епископа града Ханија на Криту да будете његов клирик, отишли сте у Грчку и до данас остали тамо?
- Кад сам дипомирао, отишао сам на Крит, где сам се, са благословом шабачког владике Јована Велимировића, венчао, а потом и рукоположио. Током мог службовања на Криту, догодио се рат и са њим све недаће које собом доноси. Увидео сам да сам се Божијим промислом тамо обрео да бих могао да помогнем браћи и сестрама из Србије, који су тражили посао. Радили су за себе и своје ближње који су их чекали код куће, а који без њихове помоћи не би могли опстати, јер је држава давала мало, или, у највећем броју случајева, баш ништа. При храму посвећеном нашим Нишлијама, светом Константину и Јелени, организовао сам курс учења грчког језика, а четвртком и недељом служио вечерње на црквено-словенском, богослужбеном језику наше цркве. Храм је био препун. Давао сам огласе за посао тако да су грчки послодавци долазили ујутро у црквено двориште да ангажују раднике. Пред туристичку сезону сам запошљавао и до хиљаду људи. Вредно је помена да су Грци имали поверење у нас, зато што су православни хришћани, као и ми. Видевши честитост и поштен рад наших људи, мештани су нам узвратили поштовањем. У главном храму, где обично служи њихов владика, на празнике смо службу вршили по старом, иако су, познато је, грчка богослужења по новом календару.
Са бомбардовањем Србије дошао је и нови талас избеглица којима сте пружили уточиште?
- Дошло је време да нисмо знали када ћемо се вратити у Отаџбину и да ли ћемо се икада вратити. Наши Срби су почели са оснивањима српских удружења у Ханији, Ираклиону и у Ретимну. Посећивао сам их на свим местима на Криту, где год су били, а скоро да није било ниједног села у коме није било Срба радника. Преко мене су одржавали контакт једни са другима, венчавао сам их и крштавао. Организовали смо и прославу Васкрса у мојој кући на селу. Много тога смо урадили заједно, као браћа, а на доброчинство Грка узвратили захвалношћу.
Атина и Острво пистаћа
На Криту сте остали до пре пет година, кад сте се преселили у Атину, где сте и данас?
- Служим у грчкој парохији зато што немамо храм у ком бисмо могли да се састајемо. Након мог одласка са Крита, Српско братство је почело да напушта Грчку. Многи су се вратили у Отаџбину, а неки су отишли у остале државе Европске заједнице, где и данас живе и раде. Од пре пар година, кад су наши чули за исцељитељску моћ Светог Нектарија, почели су да долазе на поклоничка путовања у Егину. У оквиру тог ходочашћа, подразумева се и посета старцу Нектарију Виталису у Камаризи, поред Атине. Од самог почетка сам се нашао на услузи браћи и сестрама, како у вези са преводом са грчког, тако и са светом тајном исповести и причешћа, јер само своме свештенику, који их разуме, могу да искажу своје грехе и приме молитвено разрешење истих.
Прича о Светом Нектарију и чудима која се догађају поред Његових моштију на Острву пистаћа завређује посебен текст. Реците нам нешто о старцу Нектарију Виталису, за кога се верује да је живи светац?
- Молитве старца Нектарија Виталиса су многима помогле. Само Бог зна коликима и како, али, многи се враћају да захвале на чудесном исцељењу. Са сигурношћу могу да кажем да је старца Господ вратио у живот да помогне напаћеном савременом човеку. Наиме, старац је умро прошле године на богослужењу, на Велики Петак. Остао је мртав до ујутру, када су, на Велику Суботу, дошли радници Погребне службе да га припреме за опело. Кад су хтели да га пребаце у ковчег, дословно је устао из мртвих. И данас, у постељи прима све који дођу код њега по благослов. Рекао сам му да ја у овим годинама и са овом снагом то не бих могао, али слава Божија чини чуда у све векове. Амин.
Да ли намеравате да се вратите у родни Шабац кад одете у пензију?
- И пре тога, надам се. Чим млађи син Језекиљ заврши школовање, волео бих да се вратим у вољени Шабац. Носталгичан сам.
Српска и Грчка црква
Разлике су занемарљиве, богослужбене књиге су у потпуности исте. Једино су обичаји другачији ““ ми имамо славу, а Грци, као и Руси, имендан. Они имају чвршћу заједницу, а ми смо лабава заједница чврстих појединаца.