Маса похрлила у музеј

Маса похрлила у музеј. Исконска потреба за сучељавањем душа прелила границе свести, успутног размишљања, конвертујући се у наредбу телу да се покрене.
Маса похрлила у музеј. Заборавили људи дефиниције, одбацили попут поцепаног папира уобичајене “уврежене” ставове, измишљене “даљине” између уметничког и обичног, узвишеног и свакодневног.
Маса похрлила у музеј. На првом кораку у сферу изложбеног осетили како је корак исти, чврстина тла иста, уобичајеним радњама маса је срушила наметнуте баријере. Свачији живот је свет, одлучили да осете судар светова.
Маса похрлила у музеј. Други, трећи, пети, седми, неки наредни дан.... похрлила, кренула, други, трећи, ко зна који пут, жели да осети, да види, проникне, не да буде виђена.
Маса похрлила у музеј. Схватила да трагање за лепим постоји у сликару, скулптору, вајару, књижевнику, новинару, песнику, лекару, архитекти, пилоту, полицајцу, рудару, домару. Нема правила, естетско је у нама, оно је осећање, дотакне га туђе дело колико и лично достигнуће.
Маса похрлила у музеј. Разумела да се истине не уче, оне се осете, некада је тишина најгласнија. Маса се креће, од експоната до експоната, даје шансу безвучности, ништа се не чује, само лагани батови корака, ретко и звук отварања улазних врата. Ужива овде, сада, а друго, остало долази касније.
Маса похрлила у музеј. Граница нема, нема неразумевања, жеља да себе унапреди, појединца из масе, повела је у потрагу за знањем, за суштином, за аргументима који граде став, уместо обратног процеса. Не чита наслов дела, сагледава га, размишља о њему, тражи срж личним утиском.
Маса напушта музеј. Другачија је него пре уласка, иста, а другачија, прелази на виши ниво. “Неко из масе” сада је мислећа јединка, самосвесна комплексна личност. Све постаје музеј, свет је изложба која подстиче, све је уметност, све је дело, покрет, реч, природно, вештачко. Око нас су подстицаји, буде наше најбоље, оно што је већ у нама.