КОЛИКО ЗНАМО О ПРАВИМА ПАЦИЈЕНАТА
Ако ћутимо угрожавамо и себе и друге
Често када одемо у здравствену институцију немамо довољно информација о свему што је потребно, а и када је информисаност присутна мањак асертивности нам не дозвољава да се побунимо уколико приметимо да се протокол не поштује и тиме доводимо у опасност и себе и друге пацијенте
Сви смо се сусретали са здравственим особљем ради лечења и коришћења њихових услуга. Такође, свако од нас наишао је некада на проблем у виду недобијања адекватне услуге. Коме се у том случају треба обратити, шта треба да знамо о својим правима када одемо у било коју здравствену институцију, и колико су здравствени радници на нивоу Србије одговорни, питали смо Александра Прицу, председник невладине Асоцијације “Дуга” , члан Савета за јавно здравље Шабац и члан Републичке комисије за ХИВ и туберкулозу.
-Гледајући целокупну ситуацију, не бих могао да кажем да су здравствени радници на нивоу Србије одговорни. Рецимо, отац мог пријатеља, преминуо је зато што се као шећераш приликом добијања терапије инфицирао хепатитсом Б и Ц. Нажалост, веома често ти случајеви не дођу до јавности. Дешава се да здравствене институције као и сваке друге не износе “прљав веш из свог дворишта”, што заиста може да буде јако велики проблем и на крају крајева да се заврши смртним исходом – итиче Александар Прица.
Веома често када одемо у здравствену институцију немамо довољно информација о свему што је потребно, а и када је информисаност присутна мањак асертивности нам не дозвољава да се побунимо уколико приметимо да се протокол не поштује и тиме доводимо у опасност и себе и друге пацијенте.
- Докторима је некада услед много пацијената тешко да испоштују прописе али ја не могу да их оправдам. Масу ствари не поштују почевши од коришћења заштите у виду рукавица приликом прегледа до чишћења стерилизатора. Уколико узмемо извештај лекара, у дну ситним словима пише да нас је лекар обавестио апсолутно о свему везано за интервенцију. Заправо, они то никада не раде. Да не говорим о заказивању прегледа неколико месеци након што смо добили упут за специјалистички преглед, иако у закону пише да је рок два месеца – истиче Прица.
Неретко се дешава да здравствени радници не познају друге области у здравству па нас упућују на погрешна одељења, а некада нас не упуте ни у оно што знају.
-Дешавало се да ми лекар опште праксе са којим сарађујем, када га питам где шаље особе које желе да се тестирају на хив, одговори са - на трансфузију крви. То здравствени радник заиста не би требало да уради, јер то дефинитивно није адекватно место за тестирање. Осим незнања пристутна је и стигма и дискриминација. Институт за јавно здравље Србије Батут доказао је то када је радио национална истраживања, показавши да је када је Хив у питању, највећа стигма и дискриминација присутна управо код здравствених радника. Уколико здравствени радник каже да статус ХИВ позитивне особе треба великим црвеним словима да буде написан на картону, како би сви знали приликом доласка тог пацијента и ставили два пара рукавица (да не наглашавам апсурдност коришћења два пара рукавица) то говори о томе да они прво, не знају свој посао а онда ни како да се заштите. Шта ћемо са оних 1.000 особа које су хив позитивне и не знају свој хив статус? - објашњава Прица.
Када говоримо о институцијама којима можемо да се пожалимо уколико не добијемо адекватну услугу, постоји их доста, али нажалост већина људи не зна за њих. Од изузетног значаја је да познајемо закон. Закон о правима пацијената заинтересовани могу прочитати на сајту Министарства здравља. У Шапцу Саветник за заштиту права пацијената налази се у Градској управи, а Саветник за заштиту права осигураника у управној згради Опште болнице Шабац. То су места на која прво уколико наиђемо на проблем треба да одемо. Ако се пожалимо начелнику или директору болнице, о нашој жалби неће остати никакав писани траг и самим тим правда неће бити задовољена.
- Ми као осигураници имамо право уколико нисмо задовољни здравственом услугом у институцији у којој се лечимо да тражимо да будемо пребачени у институцију у коју желимо. Плаћамо осигурање и они су у обавези да нам у року од 3 дана после приговора дају институцију у којој желимо да обавимо преглед или лечење –истиче Прица и додаје да уколико сматрамо да ни Саветник за заштиту права пацијената ни Саветник за заштиту права осигураника нису поступили онако како смо очекивали, онда можемо да се жалимо Савету за јавно здравље на нивоу града.
-Уколико нас и они одбију, онда треба да одемо код Републичког здравственог инспектора Министарства здравља ког сваки град има. У једном тренутку, нарочито уколико смо упорни а треба да будемо, због свих нас, успећемо да променимо нешто у здравственом систему. Повећањем броја приговора, сигуран сам да ће и здравствене институције морати нешто да предузму –наводи Прица.
Да мало људи зна да постоји пет инстанци којима се можемо пожалити уколико нисмо задовољни услугама у здравственом систему, говори и податак да је након три године рада код Саветника за заштиту права осигураника поднето само три пријаве.
-Када сам поднео пријаву, они су у периоду од 3 године рада имали само 2 пријаве. Моја је била трећа. Када сам их питао зашто, рекли су да немају законску обавезу да промовишу свој рад. Јако мали број пријава стиже, не зато што су људи задовољни здравственим услугама, већ зато што осим што не познају Закон, немају поверење у институције и жалбе. Уколико будемо користили своја права видећемо онда да ли ће га кршити и да ли ће нам пружати лошу здравствену услугу – истиче Прица и додаје да подстиче сваког да се информише о својим правима као пацијент, како би му била пружена здравствена услуга која му припада.
Одговорност
-Оно што сам такође приметио је да када медицински радници долазе у кућну негу не носе са собом контаминирани медицински отпад тј. не убацују га у кантице за отпад које су прописане законом. Уколико медицинско особље дође да да неком инфузију, ињекцију, измери шећер и остави код нас отпад а ми га бацимо у пикслу па у смеће, завршиће на депонији. На депонији има доста прикупљача секундарних сировина и раднике градске чистоће који се могу на то повредити и инфицирати, што се и дешава. Јако је битно да здравствени радници у сваком погледу и због себе и због других буду максимално одговорни – истиче Прица.
Корупција
-Корупција је нажалост и у здравственом систему распрострањена. Доста људи из мог окружења носи докторима пиће, кафу, чоколаду и слично. Ја сам изричито против тога. Ти људи примају плату за оно што раде и не треба им никаква материјална похвала од стране пацијената. Неко ко нема могућност да однесе поклон особи која га лечи, можда ће остати запостављен у односу на оне који имају, иако је његов случај хитнији. Нажалост, то се често дешава, посебно на ортопедији, хирургији, гинекологији и одељењима на којима се раде хитне интервенције –објашњава Прица
-Гледајући целокупну ситуацију, не бих могао да кажем да су здравствени радници на нивоу Србије одговорни. Рецимо, отац мог пријатеља, преминуо је зато што се као шећераш приликом добијања терапије инфицирао хепатитсом Б и Ц. Нажалост, веома често ти случајеви не дођу до јавности. Дешава се да здравствене институције као и сваке друге не износе “прљав веш из свог дворишта”, што заиста може да буде јако велики проблем и на крају крајева да се заврши смртним исходом – итиче Александар Прица.
Веома често када одемо у здравствену институцију немамо довољно информација о свему што је потребно, а и када је информисаност присутна мањак асертивности нам не дозвољава да се побунимо уколико приметимо да се протокол не поштује и тиме доводимо у опасност и себе и друге пацијенте.
- Докторима је некада услед много пацијената тешко да испоштују прописе али ја не могу да их оправдам. Масу ствари не поштују почевши од коришћења заштите у виду рукавица приликом прегледа до чишћења стерилизатора. Уколико узмемо извештај лекара, у дну ситним словима пише да нас је лекар обавестио апсолутно о свему везано за интервенцију. Заправо, они то никада не раде. Да не говорим о заказивању прегледа неколико месеци након што смо добили упут за специјалистички преглед, иако у закону пише да је рок два месеца – истиче Прица.
Неретко се дешава да здравствени радници не познају друге области у здравству па нас упућују на погрешна одељења, а некада нас не упуте ни у оно што знају.
-Дешавало се да ми лекар опште праксе са којим сарађујем, када га питам где шаље особе које желе да се тестирају на хив, одговори са - на трансфузију крви. То здравствени радник заиста не би требало да уради, јер то дефинитивно није адекватно место за тестирање. Осим незнања пристутна је и стигма и дискриминација. Институт за јавно здравље Србије Батут доказао је то када је радио национална истраживања, показавши да је када је Хив у питању, највећа стигма и дискриминација присутна управо код здравствених радника. Уколико здравствени радник каже да статус ХИВ позитивне особе треба великим црвеним словима да буде написан на картону, како би сви знали приликом доласка тог пацијента и ставили два пара рукавица (да не наглашавам апсурдност коришћења два пара рукавица) то говори о томе да они прво, не знају свој посао а онда ни како да се заштите. Шта ћемо са оних 1.000 особа које су хив позитивне и не знају свој хив статус? - објашњава Прица.
Када говоримо о институцијама којима можемо да се пожалимо уколико не добијемо адекватну услугу, постоји их доста, али нажалост већина људи не зна за њих. Од изузетног значаја је да познајемо закон. Закон о правима пацијената заинтересовани могу прочитати на сајту Министарства здравља. У Шапцу Саветник за заштиту права пацијената налази се у Градској управи, а Саветник за заштиту права осигураника у управној згради Опште болнице Шабац. То су места на која прво уколико наиђемо на проблем треба да одемо. Ако се пожалимо начелнику или директору болнице, о нашој жалби неће остати никакав писани траг и самим тим правда неће бити задовољена.
- Ми као осигураници имамо право уколико нисмо задовољни здравственом услугом у институцији у којој се лечимо да тражимо да будемо пребачени у институцију у коју желимо. Плаћамо осигурање и они су у обавези да нам у року од 3 дана после приговора дају институцију у којој желимо да обавимо преглед или лечење –истиче Прица и додаје да уколико сматрамо да ни Саветник за заштиту права пацијената ни Саветник за заштиту права осигураника нису поступили онако како смо очекивали, онда можемо да се жалимо Савету за јавно здравље на нивоу града.
-Уколико нас и они одбију, онда треба да одемо код Републичког здравственог инспектора Министарства здравља ког сваки град има. У једном тренутку, нарочито уколико смо упорни а треба да будемо, због свих нас, успећемо да променимо нешто у здравственом систему. Повећањем броја приговора, сигуран сам да ће и здравствене институције морати нешто да предузму –наводи Прица.
Да мало људи зна да постоји пет инстанци којима се можемо пожалити уколико нисмо задовољни услугама у здравственом систему, говори и податак да је након три године рада код Саветника за заштиту права осигураника поднето само три пријаве.
-Када сам поднео пријаву, они су у периоду од 3 године рада имали само 2 пријаве. Моја је била трећа. Када сам их питао зашто, рекли су да немају законску обавезу да промовишу свој рад. Јако мали број пријава стиже, не зато што су људи задовољни здравственим услугама, већ зато што осим што не познају Закон, немају поверење у институције и жалбе. Уколико будемо користили своја права видећемо онда да ли ће га кршити и да ли ће нам пружати лошу здравствену услугу – истиче Прица и додаје да подстиче сваког да се информише о својим правима као пацијент, како би му била пружена здравствена услуга која му припада.
-Оно што сам такође приметио је да када медицински радници долазе у кућну негу не носе са собом контаминирани медицински отпад тј. не убацују га у кантице за отпад које су прописане законом. Уколико медицинско особље дође да да неком инфузију, ињекцију, измери шећер и остави код нас отпад а ми га бацимо у пикслу па у смеће, завршиће на депонији. На депонији има доста прикупљача секундарних сировина и раднике градске чистоће који се могу на то повредити и инфицирати, што се и дешава. Јако је битно да здравствени радници у сваком погледу и због себе и због других буду максимално одговорни – истиче Прица.
-Корупција је нажалост и у здравственом систему распрострањена. Доста људи из мог окружења носи докторима пиће, кафу, чоколаду и слично. Ја сам изричито против тога. Ти људи примају плату за оно што раде и не треба им никаква материјална похвала од стране пацијената. Неко ко нема могућност да однесе поклон особи која га лечи, можда ће остати запостављен у односу на оне који имају, иако је његов случај хитнији. Нажалост, то се често дешава, посебно на ортопедији, хирургији, гинекологији и одељењима на којима се раде хитне интервенције –објашњава Прица
К. Јекић
Најновији број
25. април 2024.
