БРАЋА

Није ми била тешка велика књига из интерне медицине. Први пут нисам погледао колико страна има. Поподне и је за учење. Вољан сам сео за сто.
“Добро узета анамнеза је пола дијагнозе. Податке од болесника морате узимати пажљиво, будите стрпљиви, немојте сугерисати одговоре, саслушајте га до краја!” – пролазиле су ми кроз главу речи професора са прве вежбе.
Одређивали смо границе плућа методом перкусије, где је потмулост добијена ударањем средњег прста једне руке о прст друге указивала на границе плућа.
У петак ћу ићи кући, свима ћу причати о медицини. Осим Гурби. Приче о факултету њега уопште нису интересовале.
Висок, танак, густе, црне косе у изношеном “громби” капуту, подигнуте крагне и са цигаретом без филтера у углу усана, није се обазирао на дувански дим који му је улазио у очи. Уске панталоне су се гужвале над неочишћеним ципелама. Увек је стајао са стране, а многи су се три пута љубили са њим. Кркљајућим смехом, тада би показивао од дувана жуте зубе. Девојке су му прилазиле и дуго остајале у његовом загрљају.
“Видимо се касније!” – довикивао је свима.
“Шта налазите на овом...” – мислио сам неко време.
“Донеси још једну туру! Шта, нећеш? Само ти донеси! Питај шта пију за другим столом?” – надвикивао је препуну кафану. Копајући по џеповима извлачио је изгужван новац који је конобар исправљао, а пио је док је имао да плати. У његовом друштву заборављао сам на испите, недељни ручак. Време је текло поред нас. Псовао је тело божје, сина Бобана, најрођеније, дерао се по улици, изговарајући погрдне надимке и имена. Није се обазирао на околину.
Једном је имао јаку зубобољу и мајка му је скупила новац за вађење зуба, а ја, као медицинар, био сам у пратњи. Међутим, приближавајући се болници, све више ме уверавао да га зуб више не боли и нисам га могао спречити да сав новац потроши на “меку” ракију.
За Нову годину је продавао честитке и зарађивао доста новца. Тада је пола града пило на његов рачун. Увече би излазио у оделу са краватом и оригинал “монтгомерцем”, а у јутарњим сатима чвор од кравате био је на пупку, а мантил је по земљи вукао за собом.
Студије је некако завршио и запослио се у „Шећерани“ стално причајући о технологији производње пива. Јурио је једно јутро, право из кафане, да стигне на аутобус за фабрику и, када је стигао, сав задихан, сетио се да је на годишњем одмору. “Гурба” смо га звали због тамног тена, а он је и даље живео како је хтео.
Три пута сам протресао главом и вратио се учењу.