Инфо

18. фебруар 2021.18. феб 2021.
Фото: ФБ приватни профил

Фото: ФБ приватни профил

Победа над судбином – Гордана Пешић (3)

Оптимизам је чудо

Пробудила се у болничкој соби, није било сећања на несрећу, али ни осећаја у телу. Није могла да направи било какав покрет. Снимци су слутили да ће тренутно стање најпре постати трајно, мало ко је имао наду, осим ње...
Гордану Пешић знамо као једног од најбољих стрелаца Србије међу особама са инвалидитетом. Она је државна репрезентативка, у категорији ваздушна пушка годинама је без премца у држави. Редовни читаоци, после сваког такмичења могу читати о новој титули која стиже у Шабац, без обзира на промену конкуренције, бројност ривала, а пре непуне деценије и по, у једном трену се Гордана Пешић, медицински радник пробудила се без сећања и могућности било каквог покрета.

Фото: УПМО (ФБ страна)


-Пала сам са велике висине и том приликом повредила четири вратна пршљена. Шок је пресекао сва сећања на узрок потпуне непокретности. Приликом пада од првог вратног пршљена излетео је дискус чији је део пукао и улетео у канал где се ослонио на кичмену мождину што је изазвало тоталну парализу – враћа сећање на најтеже животне тренутке Гордана.

Код овако тешких повреда, операција је наравно неопходна, али је изузетно ризична, подразумева спречавање даљег погоршања, али је упитно да ли може имати резултате који ће омогућити побољшање затеченог. Лекар је отворено предочио нашој суграђанки да нико не жели да преузме ризик.

-Врло је незгодно прићи првом вратном пршљену. Др Тешић је сазвао екипу пет врхунских лекара састављену од васкуларних хирурга, ортопедски хирурзи, сви који су могли да помогну како би дошли до тог дела кичмене мождине. Што дуже стоји на том подручју део, већа је компресија на кичмену мождину, аутоматски су проблеми већи, односно инвалидитет. Операција је трајала око шест и по часова. Проблематични део је извађен и после десетак дана сам обавештена да је мој период опоравка на ортопедском одељењу Ургентног центра завршен и да лечење настављам у бањи.

Живот не престаје за оне који су у колицима и из тог положаја је могуће живети пуним плућима. Суштина је у жељи, вреди бити истрајан у потрази за собом и начинима да се живот обогати. Победити летаргију, депресију, малодушност, себи јасно рећи: Физички сам другачији, бићу и психички


Текло је лето, сезона и ниједна бања није желела да прими Гордану Пешић. Истовремено, лекар је саопштио породици да сумња у било какву могућност покрета, те да би евентуално могла имати условни рефлекс савијања леве руке. Сумњао је да ћу моћи и да седим у колицима, док о ходању није ни размишљао као могућој активности. Кроз контакт са др Бабовићем, тадашњим начелником установе у Сокобањској, на Дедињу, обезбеђен је пријем. Крај себе је имала изванредне ортопеде који су са њом стрпљиво радили на опоравку десне, оштећеније стране. Важан тренутак преокрета, уз терапију био је један разговор.

- Никада се човек не пита како прави покрет. Било да је то рука у питању, било да је нога, глава. Када ме је терапеуткиња питала који мишић треба да покренеш да би савила ногу у колену, нисам знала, када си здрав не размишљаш о томе. Појаснила да је све то записано у мозгу, да тај „филм“ постоји ту и да га треба покренути, а за то је, пре свега потребна воља, жеља и стрпљење.
Овај наговештај је додатно покренуо позитивност која попут ауре обавија нашу саговорницу.

Када ме је терапеуткиња питала који мишић треба да покренеш да би савила ногу у колену, нисам знала, када си здрав не размишљаш о томе. Појаснила да је све то записано у мозгу, да тај „филм“ постоји ту и да га треба покренути, а за то је, пре свега потребна воља, жеља и стрпљење


- Нема места за очај, депресију, морамо константно да се охрабрујемо размишљајући о сигурном опоравку, бар донекле. Уколико неко има приступ да се неће опоравити, неће ни успети. Увек сам говорила да јесам особа са посебним потребама, треба ми посебан дечко, посебан аутомобил, све посебно, али нисам инвалид, већ хендикепирана. Код мене су долазили и они који су били у мање лошем стању, да упију мало позитивности.

После годину борбе, труда и вере, резултати су постали видљиви.

- Почели да се јављају покрети у левој руци, мало прсти, лево стопало и постепено ми се лева страна вратила. Десна је још увек под парезом, али сам схватила да човек може и са једном руком да ради и са једном ногом да хода и функционише сасвим нормално. Од десне руке сам оспособила два прста, што у збиру са пет на левој руци чини седам функционалних прстију. Седам је довољно, три нису неопходна (смех).

Фото: ФБ приватни профил


После рехабилитације и повратка кући време је проводила у свом дому, да би на предлог Радушка Јанковића постала члан Удружења параплегичара. Увек отворена ка људима постала је члан, а потом нашла начин да се врати великој љубави из ђачких дана. Још у школским данима такмичила се у стрељаштву, постала вицешампион СФРЈ, освајала признања за спортисту године и упркос свим околностима, хтела је да поново намести нишан.

-Одабрала сам спорт у складу са својим сензибилитетом. Нико се у мојој породици није бавио стрељаштвом, али у мојој природи је да желим нешто што нико други није пробао, тежим да учиним нешто где могу да покажем своје квалитете. Иако у том периоду нисам имала могућност да држим ни чашу у руци, а камоли пушку, желела сам да пуцам. Стрељаштво је већ било део мене када сам отишла на први тренинг у новим околностима, међутим став и држање пушке када сте здрави и када сте у инвалидским колицима значајно се разликују. Најсрећнији тренутак се догодио када сам опалила прву дијаболу и видела да нисам промашила.

Повратак спорту започео је једну нову авантру, не увек симпатичну, чешће исцрпљујућу потрагу за тренажним местом. Током сусрета градова, приметио је Миомир Марковић, њен садашњи тренер и позвао је у Стрељачку дружину „Раднички“. Потрага је трајала и даље, уз додатке изнуђене „креативности“.

-На првој капији „Зорке“, користили смо простор некадашње банкет сале који није чак ни кров имао. Код једног руинираног зида смо стајали ми, код другог мете. Доносили смо зими кварцну пећ да нас греје, а струју смо довлачили од Ватрогасног дома. Успели смо и зато смо још поноснији. Имали смо пушку, вољу и жељу, ништа више. Тужно је што у овако великом граду не постоји стрелиште, гарантујем да би било много заинтересованих, млађих и старијих. Тренутно тренирамо у Месној заједници Камењак, тамо имамо и струју и светла и прилику да радимо у било које време. Било је много обећања, међутим за сада решења нема, још чекамо.

После тешке несреће тешко је остати психички јак, веровати да постоји разлог за борбу, да је квалитетан живот доступан. Гордана то зна.

- Живот не престаје за оне који су у колицима и из тог положаја је могуће живети пуним плућима. Суштина је у жељи, вреди бити истрајан у потрази за собом и начинима да се живот обогати. Победити летаргију, депресију, малодушност, себи јасно рећи: Физички сам другачији, бићу и психички. Недавно сам видела да постоји џудо за особе са инвалидитетом, ко би то могао да помисли, али постоји. Све је могуће – охрабрује и даје важне лекције оптимизма на крају Гордана Пешић.
Д. Благојевић

Најновији број

17. јун 2021.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa