Инфо

25. фебруар 2021.25. феб 2021.
фото: ozon.rs

фото: ozon.rs

Победа над судбином – Славиша Савић (4)

Нисам имао право на депресију

Почињало је пролеће, пуно наде као и свако, у тешкој и тмурној 1993. години. У центру Глушаца окупила се група другара, спремних да крену у дискотеку „Болеро“, вечерњи излазак. Кренула су на краћи пут два аутомобила, један није стигао...
Како се ближи пунолетство, границе делују све даље, снови достижни, немогуће могуће. Живот онда није дар, већ датост, загарантовано стање које има смисао ако сте стално “на граници”. Ограничења мало ко доживљава као упозорење, она су изазов. Превазићи их, постаје предуслов да би добили лажни статус, углед... Још је април био рани, а за волан једног возила који је требао да одвезе младиће од Глушаца до Богатића, дискотеке „Болеро“ сео је Славиша Савић. Били су у добу момци када је важно стићи до сепареа. Дозволу није имао, али као и већина сеоске деце, рано је имао прилику да седне за волан трактора и стиче неко возачко искуство.

- Веровао сам да сам најбољи возач, аутомобил је апсолутно под мојом контролом. Једино чега смо се прибојавали, било је да нас не заустави полиција. Када добијемо информацију да је нема, обузимао би нас опасан осећај апсолутне слободе. Негде код Мачванског Метковића, те априлске вечери учинило ми се да има места за претицање. У једном тренутку, закачио сам траву, кола су проклизала и одмах од слуге, “машина” постаје зао, најгори господар. Слетели смо, преврнули се, а нас троје који нисмо били везани, испали смо из кола. У неколико тренутака, смењују се немоћ, бол, мрак, крај... наредни пут очи сам отворио у шок соби болнице у Београду, 7 дана касније – присећа се Славиша Савић, данашњи секретар Удружења параплегичара Мачванског округа.

Очи су се склопиле те вечери, а поново отвориле седам дана касније, уместо дискотеке, угледао је зидове шок собе београдксе болнице. Прво је чуо медицинске сестре које су му појасниле шта се догодило, наравно, не и најгору вест.

Ту сам где сам својом кривицом, одакле мени право да се предам, да својом депресијом кварим животе најближих? Све је другачије, али шта сада


-То ми је била једина возачка грешка, али још не и потпун наук. Значило ми је када сам чуо да су остали из кола стабилно и боље. Није ми било тешко што сам везан за кревет, што сам у болничком кревету, све је то деловало пролазно, неколико дана, можда месец, ко још мисли о инвалидским колицима? Моји другови били су на ескурзији на Златибору, ја нисам тамо, е то је изгледало као сурова, али заслужена казна универзума.

Месец дана од несреће, дошао је тренутак да Славиша чује пуну истину о свом здравственом стању. Опоравак ће бити дуг и само делимичан. Ноге су трајно ван функције.

Увек кажем, Богу хвала да само ја трпим трајне последице јер само сам ја крив. То је праведно, а све фазе које сам морао да прођем до сада, које само мене погађају, цена су младалачке непромишљености


- Како да Вас припреме за тако нешто, када у глави немате ни теоретску могућност сличног исхода? Заплакао сам и нисам престајао наредних неколико дана. Морао сам бити јак пред родитељима, нисам имао право никога да кривим, нити било коме да отежавам због сопствене грешке, но у самоћи, стварност је “стезала омчу”,.

Почео је нови “ход на граници”, овај пут мисаони, а граница је била живот даље или мрак. Тешко је отерати црне мисли, јер само оне се уклапају у стварност која је срушила сва гледишта ка будућности. Намеће се питање вреди ли било шта, некада се чује и зов пресецања, али онда, када се најмање очекује оптимизам се полако пробије, чврсто се држећи за маштарски дух младића из Глушаца. Грозно ратно време имало је, на неки начин, важну улогу у победи светле стране живота. „Сокобањска“ је испуњена повређенима на ратишту.

- Мислио сам да је крај света, а онда видите да није вама најтеже. У тмурним болничким просторијама, чујете смех пацијената, видите да излазе увече, возе кола. Ту сам где сам својом кривицом, одакле мени право да се предам, да својом депресијом кварим животе најближих? Све је другачије, али шта сада. Родитељи се нису помирили са инвалидитетом, али нису дозволили ни да игноришу стварност. Прилагодили су породични дом, пет месеци по удесу Славиша се вратио кући и натерао себе да се врати и животу, баш том суровом.

Научите на туђем искуству
Ако заиста неко може да научи на туђим грешкама, наш саговорник је спреман да његова прича буде та „грешка“ која ће бити лекција.Реализовао је пројекат „Још увек возим“ где је са колегама, у првом лицу говорио средњошколцима на прагу возачке обуке.
- Не упозоравамо њих шта је добро, а шта лоше, они то знају. Морају да постану свесни какве последице прете. Ја сам у њиховим годинама био, они ће доћи у моје, не желим да их дочекају на исти начин као ја. На све се навикнете, а онда, док дете одраста, не можете да шутирате заједно пенале, да трчите заједно за лоптом. Желим да млади то схвате и никада не забораве. Ако ни због чега другог само због тих тренутака, немојте искушавати судбину. За неке грешке “поправног” нема, учине се једном, први и последњи пут.


- Нисам желео живот међу четири зида. Већ сам се колицима кретао по селу, граду, а једном приликом, пожелео сам да свратим у кафић. Ипак, на улазу степеник од 30-ак цм. Нисам га раније примећивао, зашто бих, а сада је био “Монт Еверест”. До недавно, најважније било је имати “Левис” фармерке, неку новчаницу у џепу, а сада, у тим фармеркама, са неколико новчаница, не можете да се попнете 30 цм. Сви желимо независност, а онда сте зависни у најједноставнијим ситуацијама. Наравно, свако помогне, но осећај је гори од сваког бола.

Сву горчину је сакупљао, али је онда њу претварао у жељу да победи, изнова и изнова све што га вуче на доле. Упознао је, оженио садашњу супругу, постао отац, а када је стигао прилагођени аутомобил поново сео за волан, зрелији за кобно искуство. Никада не може избрисати успомене из кобне ноћи.

фото: упмо (фб)


- Увек кажем, Богу хвала да само ја трпим трајне последице јер само сам ја крив. То је праведно, а све фазе које сам морао да прођем до сада, које само мене погађају, цена су младалачке непромишљености. Са свим сапутницима од 10. априла 1993. године сам у добрим односима, са једним сам чак и кум.
Када је осмех постајао све чешћа појава на лицу Славише Савића, пожелео је да помогне другима садашњи секретар Чуо је за сличне судбине и животе који трају, али су трајно разорени због недостатка воље појединца. Знао је тај осећај и себи дао задатак да постане њихов савезник у борби за победу над судбином.

-Свако разуме особе са инвалидитетом, али сам веровао да личним примером могу допрети до њих. Морате бити стрпљиви и упорни. Пре 21 годину покренули смо УПМО, сви заједно смо створили кредибилну институцију, релевантног саговорника, која различитим активностима подиже квалитет живота члановима. Сваки осмех, елан је велика победа – закључује Савић.
Д. Благојевић

Најновији број

26. јануар 2023.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa